Otrovni ugalj je ravan kolektivnom samoubistvu

Ključni skok zagađenosti se desio pre četiri, pet godina, a u Beogradu pre godinu dana. Zašto? Zato što postoji ugljarska mafija koja otkopava jalovinu, reči su koje je pre devet meseci izgovorio Vigor Majić, direktor Istraživačke stanice Petnica, a koje su tek sada zainteresovale javnost. Šta podrazumevate pod pojmom „ugljarska mafija“. Ko ju je stvorio i ko joj je dozvolio da se širi? Za mene je mafija svako ko prodaje opasne droge dizajnirane kao bombone mladima. To je isto kao i kada vam neko prodaje stotine hiljada tona otrovnog uglja kao da je to bogzna kakvo najnormalnije gorivo, a da su kupcima nedostupni bilo kakvi podaci šta to kupuju, odakle je, kakve rizike upotreba nosi sa sobom. Iskreno, ne znam, niti me interesuje, da li su trgovci lošim ugljem deo neke jedinstvene organizacije ili ne, jer za takva pitanja postoje službe koje svi mi obilno plaćamo da to otkriju i sankcionišu. Dakle, valja pitati druge kako se odvija eksploatacija i trgovina ugljem najlošijeg kvaliteta. Mi smo stvorili razne specijalizovane organizacije koje se zalažu da svaka vrsta robe na našem tržištu bude jasno deklarisana po pitanju sastava, kvaliteta i mogućih rizika. Kada kupite najobičniju flašu vode, na njoj ćete naći koliko ima čega, na primer i kalorija i tu uvek piše „0“ zato što je posve jasno da obična voda nema kalorija, ali to mora da piše. To ne vidim za ugalj koji se prodaje na stotine hiljada tona, pa me to, eto, brine. I onda ja to glasno kažem. I onda devet meseci niko ne reaguje. I onda neko to pusti... Nadam se da ima još poneko koga to brine. Osećam se tužno sam. Istina, mnogo ljudi mi prilazi ili mi piše i hvali što sam to rekao, ali, hajde, neka i oni to kažu javno. Zaboga, ja sam uputio apel svima – i državi, i trgovcima ugljem, i javnim preduzećima, i stručnjacima za ugalj, i stručnjacima za grejanje, i lekarima, i novinarima. Video sam to kao urgentan, strahovit problem, ravan kolektivnom sporom samoubistvu. E, sada, očekujem da ima još zabrinutih i onih koji će me demantovati ili potvrditi. No, ja rekoh i spasoh dušu. Kao krivca ste u svom govoru imenovali REIK Kolubaru jer je dozvolila da se jalovina sa 30, 40 odsto gline prodaje kao ugalj za jeftine pare. Čiji je zadatak bio da je spreči i zašto to nije učinjeno? Najlošiji ugalj koji se na ovim prostorima prodaje zove se „kolubara“, a REIK je veliko javno preduzeće koje ima određenu kontrolu nad resursima lignita u Kolubarskom ugljenom basenu. Mislim da je sasvim u redu prozivati javno preduzeće i ukazati da se pod njihovim imenom nešto loše dešava, a sve u nadi da će preduzeti nešto i tako pokazati da su odgovorni i vredni obilate javne podrške koju dobijaju. REIK je deo Elektroprivrede Srbije, a to je preduzeće koje, pre svega, proizvodi električnu energiju koja je trenutno najčistiji mogući izvor grejanja i zato ima dodatnog smisla i neke poetske pravde da se EPS aktivno i intenzivno bori za čistu energiju i da ne dozvoli da se povezuje sa nečim što je opasno i štetno. Ja od njih očekujem akciju. Svaki iole pismen stručnjak za marketing bi im sada preporučio da pokrenu snažnu ekološku akciju i da sve ono što se prodaje pod njihovim imenom mora biti ekološki prihvatljivo, provereno, pouzdano. Da li taj ugalj ima neku deklaraciju? Da li znamo koliko gline poseduje i da li je to dozvoljeno? I da li postoji nadležni organ ili inspekcija koja je dužna da to proveri? Koliko znam nema deklaracije, makar kupci nemaju nikakav dokument o kvalitetu robe za koju izdvajaju ozbiljan novac. Pominjali ste da imamo kvalifikovane institucije, kvalitetne stručnjake i opremu i da bi se moglo ispitati šta se sve tu nalazi. Pa, zašto se onda to ne čini? Ne znam zašto se ne čini i da li se čini. Znam da imamo desetine sposobnih i opremljenih laboratorija koje mogu jednostavno ispitati i ugalj koji se prodaje, i proces sagorevanja, i pepeo koji ostaje i čađ i dim koji idu u atmosferu. Trebalo bi pitati njih, a ne mene. Navodite da su druge zemlje zabranile upotrebu loših lignita, dok se kod nas i dalje koriste. Da li smo pametniji, gramziviji ili prodajom jeftinih goriva pokušavamo da održimo socijalni mir? Mislim samo da nismo bili spremni da pronađemo način da izađemo iz te zavisnosti od lignita. Jednostavno rečeno, političke garniture su se brzo menjale, niko nije video perspektivu dugoročnih poteza i rešenja, ekologija je bila marginalizovana kao problem za koji uvek ima dovoljno vremena da se rešava kasnije. S druge strane, mi imamo višedecenijsku tradiciju koketiranja sa onima koji krše propise i ugrožavaju druge. Nemamo odlučnost u kažnjavanju i to primerenom kažnjavanju ponašanja koje nanosi trajnu i potencijalno životnu štetu drugima. U „normalnim“ zemljama koje poštuju svoje propise i pravila civilizovanog ponašanja, neko ko se usudi da loži gumu ili plastiku ili ko ispušta dim koji guši susede, ekspresno će završiti u zatvoru uz strahovitu novčanu kaznu bez ikakve mogućnosti odugovlačenja procesa i čekanja na zastarevanje. Jasno je da najsiromašniji kupuju ne misleći na posledice. A da li je na njima da razmišljaju o tome kada je ta roba legalna na tržištu? I da li je uopšte moguće da edukacija o kvalitetu i posledicama korišćenja uglja ili drugog goriva motiviše narod da se greje na drugi način od onog koji mu je najjeftiniji? Obrazovanje je izuzetno važna funkcija svake uređene društvene zajednice, pogotovo u vreme kada se dešavaju promene. Obrazovanje je mnogo šire od funkcija škola i fakulteta i država na svim nivoima ima neprekidnu obavezu da građane pošteno i tačno obaveštava o svemu što je novo i važno za kvalitetan život. Zato je mnogo toga i u oblasti zdravijeg grejanja moguće postići i obrazovanjem i informisanjem najširih slojeva stanovništva. Od malih nogu decu valja učiti koliko je dim štetan. Ne samo duvanski. Suludo je da i dalje uče kako da crtaju idilične kućice sa dimnjacima iz kojih se izvija tamni dim. Mora se to promeniti. Idilična kućica nema dimnjak. Barem ne više u ovom milenijumu. Mnogi uistinu nisu svesni koliko je ogrev koji koriste i način na koji ga koriste loš po njihovo zdravlje, po zdravlje svih članova porodice i po zdravlje komšija i nebrojenih drugih ljudi u okruženju. Mnogi bi bili spremni da promene ponašanje samo kada bi imali dobre informacije šta i kako mogu realno učiniti. Bivši ministar Trivan je prošle godine izjavio da je njegovo ministarstvo učinilo sve što je u njihovoj nadležnosti da se smanji zagađenje vazduha, ali da je odgovornost na lokalnim samoupravama koje su odgovorne za kvalitet vazduha. Da li je baš tako? Ne znam da li je tako. Ne arhiviram izjave političara kao što vi novinari kao slonovi pamtite izjave nas malenih ljudi i onda nas podsetite šta smo pre devet meseci govorili. Da znate šta sam sve govorio u svojim dvadesetim godinama! Ta izjava da su učinili sve što je u njihovoj nadležnosti je cinična i bolna, jer nisu učinili praktično ništa. Cifre, te surove, arogantne, nemilosrdne cifre govore drugu priču. Naravno, svaki nivo vlasti može ponešto učiniti, pa i lokalna samouprava. Eto, mogli su slati inspekcije da proveravaju šta se to prodaje na desetine i stotine tona umesto da jure seljake koji ceo dan cupkaju poluživi kako bi prodali vedricu sira. Mogli su voditi kampanje prosvećivanja stanovnika da ne kupuju najlošiji ugalj, mogli su umnožiti mrežu mernih stanica i postarati se da se javnost neprekidno obaveštava šta udiše. No, najveći pomaci se mogu ostvariti na najvišem nivou, jer država ima moć da zakonima reguliše pitanja od najopštijeg interesa. Ipak, nemam ni trunčicu sumnje da lignit treba napustiti i otvorene kopove zatvoriti i zatravniti. Ceterum censeo, lignit treba zabraniti, a rudnike zatvoriti. Ponuđeno rešenje za ne-tako-gorući problem saobraćaja stiglo je u vidu subvencija za kupovinu električnih automobila u iznosu od čak 4.000 evra. Da li je logično da se pomaže bogatijem sloju koji može da priušti skupa vozila, umesto da se subvencionišu siromašni koji se greju jeftinim gorivima? Ne bih nikako mešao te stvari. Ne vidim drugi način da počnemo da uvodimo električne automobile, kao i stanice za punjenje i drugu prateću infrastrukturu uključujući servise i sl., a da ne pospešimo nabavku takvih vozila. Tako ćemo Srbiju jedino moći staviti na auto-kartu zemalja gde se električnim automobilima može putovati. Ne treba gledati samo na bogate kupce, već, pre svega, na preduzeća i ustanove. Nikako nije dobro igrati se zamene teza i demagoški flertovati sa podacima o potezima koje sprovode i mnoge druge države. Dakle, moramo razdvojiti pitanje električnih automobila i problem grejanja domaćinstava. Smatrate da su individualna domaćinstva najveći zagađivači. Koliko bi za nas, naravno uvek prve u svetu, zvučalo prosperitetno da država 2020. pomogne građanima da dođu do, recimo, električnog šporeta? Individualna domaćinstva sumarno jesu najveći zagađivači. Gotovo sva veća industrijska postrojenja podignuta u poslednje dve decenije koriste kvalitetnija goriva. Kult siromaštva je duboko usađen u naše mitove i kulturne obrasce i to je jedno veliko i duboko pitanje. Imam utisak da možete pokloniti desetine hiljada električnih šporeta ljudima koji će i nakon toga nastaviti da koriste drva i koješta drugo samo zato što smatraju da je to bolje i jeftinije i da su tako pametniji od drugih. Ne rešava se taj problem na taj način. Nisam ni ja toliko pametan da znam jednostavan odgovor na složena pitanja, no verujem da je odgovore moguće naći i da imamo dosta pametnih ljudi koji zajedno mogu pronaći najbolja moguća rešenja. Ana Brnabić je izjavila da bi bila izuzetno zadovoljna ukoliko bi do 2025. građani i privreda prešli sa uglja i mazuta na ekološki prihvatljivija goriva. Možemo li očekivati neki konkretniji podsticaj za to od saznanja da bismo time usrećili premijerku, imajući u vidu da vlasti konstantno negiraju opšte siromaštvo? Vidite, ja verujem da premijerka to iskreno misli i mislim da tako i treba da misli. To na određeni način postavlja neke konkretne ciljeve i važno je da ih svaka vlada postavlja. Ne vidim da je to negiranje siromaštva. Ne znači da je kvalitetnije grejanje nužno i skuplje. Možda će država ponuditi siromašnijim domaćinstvima subvencije za poboljšanje toplotne izolacije, za nabavku čistijeg goriva itd. Moguće je doći do nekih realističnih rešenja. Kada bismo novac koji ljudi skromnih prihoda troše za cigarete uspeli da jednom intenzivnom i dobro osmišljenom kampanjom preusmerimo na ulaganja malo-pomalo u termoizolaciju stana ili kuće, pa u popravak dimnjaka, pa u nabavku nešto kvalitetnijeg uglja – možda bismo postigli sjajne rezultate. Ipak, ja nisam stručnjak u tome i verujem da imamo takvih kompetentnih stručnjaka koji će formulisati dobra i smislena rešenja. Izjavili ste da biste voleli da se nova vlada pozabavi tim pitanjima. Šta je to što ovu vladu razlikuje od prethodne i zašto mislite da je merodavnija ili odgovornija da bi joj to postao problem? Svaka nova vlada ima jedan broj novih ljudi i te osobe imaju normalan ljudski motiv da urade nešto po čemu će biti upamćeni. To je moja nada. Eto, ima novih osoba, energičnih i obrazovanih i mi im moramo pružiti šansu da se dokažu. Pamtim mnogo raznih vlada koje su sebe nazivale reformskim, evropskim, modernim, naprednim i sl. ali nisu apsolutno ništa učinile da reše problem lignita i širi spektar problema zagađenosti vazduha, vode, zemljišta, javnih klozeta, pljuvanja po ulici i opsesivne masovne seče šuma. Zato želim da imam nadu da će se jednom nešto značajno konačno desiti i da će se neko ozbiljno uhvatiti ukoštac sa ovim. Recimo, jedino najavljeno sistemsko rešenje pitanja grejanja u Beogradu je prelazak sa individualnih ložišta na grejanje spaljivanjem neobrađenog đubreta u Vinči. Uz takav pristup, ne bi li bilo bolje tražiti od ove vlasti da ništa ne pokušava? Ne slažem se. Postoje u Evropi spalionice otpada koje funkcionišu odlično i proizvode toplotu za grejanje hiljada stanova. Beč, na primer, ima jedno takvo rešenje već više godina. Mislim da spaljuju oko četvrt miliona tona otpada godišnje i greju stotinak hiljada domaćinstava. Ne vidim šta drugo učiniti sa megadeponijom smeća kakva je Vinča. Dakle, to je jedino racionalno rešenje. Problem je samo u tome da ga sprovedemo u život dosledno i da tu čistu tehnologiju odgovorno održavamo čistom i bezbednom. Kada to postignemo u Beogradu, biće neuporedivo lakše razviti sličan pristup u drugim gradovima. Ipak, lignit treba ukinuti, a kopove ozeleniti.