Metafora propasti

Beogradske rupe otvaraju mnoga pitanja, pa je jedna u Cara Dušana prošle nedelje pokrenula problem vere u kalendar. Naime, jedan se vozač sve sa autom prevrnuo u krater na kolovozu, budući da je 1. septembar odavno prošao, kada je trebalo da bude okončana rekonstrukcija, a trase vraćene na prethodni režim. Pešaci u glavnoj dorćolskoj ulici prinudno vežbaju hod preko prepreka, što rovova, što svuda rasutog materijala i građevinske opreme, pitajući se – dokle? Jer, rok za preobražaj poteza od Vukovog spomenika do Kalemegdana u Zeleni bulevar uveliko je prekardašen iz nikad neobjavljenog razloga, baš kao što nema objašnjenja za nova parking mesta u raspadu na istoj ruti, rekonstruisanoj na kredit od Evropske banke, bez ingerencije i interesa da ubrza konzorcijume u izvođenju radova. Boljitak Savskog šetališta plaćali su dugo žitelji Karađorđeve, sa trotoarom u nabacanim pločama. Jendek za postavljanje instalacija od skvera kod Kalenić pijace pa sve do Krunske na Vračaru mesecima je zjapio otvoren, budeći strah prolaznika. Kakvim se slalomima pribegava u zaobilasku bivše Železničke stanice gde gunđanju prkosi (lažni) Stefan Nemanja, znaju samo prinuđeni na takve zahvate. Na Trgu republike se i dan-danas noću obrću kocke, ne bi li se stvorili povoljni uslovi za saobraćaj. Skadarlija za tranzit više ne brine, njena je kaldrma zamenjena, a skinuta prodata Pragu, prema spekulacijama jedinim dostupnim javnosti. Ulica vojvode Stepe svaki se čas prekopava, a Autokomandu, kao prirodnu rupu, istim tempom zagušuju padavine. I raspevana Slavija se uveliko kruni, dok je višemesečna raka na betonskom Cvetnom trgu preinačena u fontanu, uz otkazanu ceremoniju postavljanja vremenske kapsule, i to zbog nemogućnosti zamenika gradonačelnika Gorana Vesića da se klonira. Stoga je u petak izabrao da pozira uz predsednika Vučića u prilici postavljanja kamena temeljca intermodalnog terminala u Batajnici. Drugo rešenje – suočavanje sa mrtvom ribom u kofi, kako su aktivisti inicijative Jedan od pet miliona apelovali na zagađenje Čukaričkog rukavca, bilo bi daleko manje fotogenično. Ima situacija i klasičnog nemara, pa je u martu policijski fijat završio u rupčagi u Železniku, otvorenoj puna četiri meseca. Slično se desilo šoferu putničkog vozila koje je prošlog septembra upalo u neobeleženu rupu na Karaburmi, dok je početkom oktobra na gradilištu na uglu Knez Danilove i Stanoja Glavaša poginuo radnik na kog je bager izručio zemlju. Ali, sve su to greške sa dignitetom, budući u centru, dok se rupčage na periferiji množe a da i ne dobiju kultni status pojavljivanjem u medijima. „Rupe su značajan deo naše svakodnevice odvajkada, ali su za vreme ove vlasti još više došle do izražaja“, kaže za NIN Ognjen Radonjić, profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu. Rupe su se istakle i najavom „ubrzavanja procesa krpljenja“ uz pomoć samougradivog tvrdolivenog asfalta sa mikroarmaturom, kojim je lane trebalo da bude sanirano 6.000 udarnih u 10 gradskih opština. Rezultati lanjske akcije nisu se primetili, niti se ikada saznalo koliko je sve pobrojano koštalo. Takođe se ne zna da li troškove 24-časovnog ispumpavanja podzemnih reka ispod Beograda na vodi plaćaju stanari ovog elitnog kvarta ili svi poreski obveznici, kako primećuje Radonjić u kontekstu čestog plavljenja stanova. Ali, ni Vesić „ne zna“ ko se stara o platou ispred Filozofskog fakulteta, pa je nedavno optužio ovu ustanovu za stanje u kom se ploče nalaze. Posebno se okomio na profesorku tog fakulteta Dubravku Stojanović, predloživši da se lično lati posla kad tako orno kritikuje prestoničke uspehe. Na čelu sa spomenikom Stefanu Nemanji, i preimenovanjem Zagorske ulice u Zemunu u Blagoja Jovovića, atentatora na Antu Pavelića, a bez utvrđenog mesta u istoriji, kako podozreva Stojanovićeva. Na stranu njene kvalifikacije kao autorke knjige Kaldrma i asfalt, bitnija je Vesićeva potreba za „prevaspitavanjem“. Slična ideji Kulturne revolucije u Kini, još razvijenije na primeru Pola Pota u Kambodži, „kada su milioni intelektualaca poslati da obrađuju polja kako bi videli koliko je teško seljacima“, ističe profesorka. Na stranu i činjenica da platoom gospodari Grad Beograd, imajući u vidu da je to javna površina, i pod nadzorom gradskog Zavoda za zaštitu spomenika kulture, s obzirom na to da je na arheološkom lokalitetu rimskih termi. Na stranu i fakat da je Filozofski fakultet samo korisnik dela površine od ukupno 2.139 kvadrata, i to onog gde je zgrada. U fokusu je, zapravo, Vesićev hir da zastraši neistomišljenike. Malo se prešao, pretnje su izrodile zamisao o konkursu za fotografije, ilustracije i karikature pod naslovom NajRupe (Beo)grada. S obzirom na raznolikost oštećenja, konkurs će obratiti pažnju na najdublja, najdugovečnija, najpodlija, najopasnija... i sprovesti krpljenje pobedničke, u saradnji sa Ne davimo Beograd. „Spisak ostalih uz precizne lokacije, nesebično ćemo ustupiti gradskim vlastima“, kaže Radonjić. Konkurs je osmislila nekolicina profesora i profesorki sa inkriminisanog fakulteta, organizatora tribine Nije filozofski ćutati, u pokušaju uspostavljanja dijaloga sa gradskom vrhuškom. A, ako ne može ozbiljno, onda humorom, „moćnim psihološkim mehanizmom odbrane u ovim teškim vremenima“, kako naglašava Radonjić. „Na tom planu se osećamo superiornim iz prostog razloga što je jasno da niko iz vlasti nema ni elementarni osećaj za šalu“, on navodi, podsećajući na priliku kad je javnost relaksirana Vučićevom tvrdnjom da se virus korona ubija rakijom. Možda i Vesić ima izvesnog smisla za humor, ili cinizam, čim je natuknuo da profesorka Stojanović zamenom ploča na platou treba da pokaže kako izgleda utopijska država kojoj teži . „Ko zna kako Vesić zamišlja da ja zamišljam utopiju“, sarkastična je i Stojanovićeva. Zadovoljna i osnovnim – „da svi građani imaju kanalizaciju, da se ona ne izliva neprerađena u dve predivne reke, da vazduh nije čisti otrov, da ulicama može da se prođe, da se ne betoniraju sve zelene površine, da se ne podižu monstruozne zgrade, i 'moderni' spomenici...“. „Ako je to utopija, onda je to pretužno“, zaključuje i, na ovaj način, širi temu o beogradskim rupama. „Ne bih ja nijednu apostrofirao“, ističe Dobrica Veselinović iz Ne davimo Beograd. Što bi neka pukotina bila znamenitija, okrnjena kocka slavnija, osakaćeni ivičnjak priznatiji, ulegnuća u kolovozu pristalija od drugih, kad su svi metafora „kriminala u državi“, kako tvrdi Veselinović. Iako ne pamti nijedan promišljen potez vlasti po pitanju razvoja urbanizma u protekle bar dve decenije, on smatra da je kriminal inaugurisan, bez pardona i potrebe za pravdanjem, rušenjem u Savamali, na kom je mestu iznikao Voterfront. E, sad, što je on sklon poplavama, to je isključivo problem izigranih žitelja. Kao što je usporavanje tramvajskog saobraćaja, a rezultat projekta ubrzavanja, ekskluzivno stvar putnika. Konkurs platforme Nije filozofski ćutati predstavlja vid kontrapritiska bahatim čelnicima grada i zemlje, pa će vapaje građana putem slike žirirati NIN, NJuz.net, Marka Žvaka i Ne davimo Beograd. I neće prozivati SPC da popravi plato oko Hrama Svetog Save, niti Narodno pozorište ili Narodni muzej da povrati hlad Trga republike... Neće, iako se često ne slaže sa njihovom politikom.