Povratak u novu normalu

Osim što je valjda barem 90 odsto Srba, od onog najpametnijeg među njima pa naniže, bacila u kolektivni amok, tragična vest da je Donald Tramp ostao bez drugog predsedničkog mandata je s tugom i nevericom primljena i na nekim drugim mestima. Benjaminu Netanijahuu, premijeru Izraela, trebalo je tako - krajnje neuobičajeno s obzirom na izuzetnu bliskost i privilegovan status koji njegova zemlja u odnosima sa Sjedinjenim Državama uživa bez obzira koja partija drži Belu kuću - više od 12 sati nakon inicijalne objave da je predsednički kandidat Demokratske stranke stekao nedostižnu prednost u elektorskim glasovima da bi DŽou Bajdenu konačno čestitao; mada tačno na čemu ostalo je nejasno i nakon toga, pošto se iz Bibijeve objave na Tviteru ni po čemu nije dalo zaključiti kojim povodom se čestitka upućuje. Za razliku od najhrabrijeg među Srbima koji je to učinio u istoj poruci, Netanijahu je makar imao takta da zahvalnost Trampu izrazi u zasebnom tvitu; i mada njegov tajming verovatno nije bio diktiran željom da se ne bude među onih „50 belosvetskih...“, opet kao u slučaju najčasnijeg od svih Srba, Netanijahuovo kašnjenje je svejedno bilo znakovito. Primeri iz Srbije i Izraela ne mogu se, međutim, ni porediti s jurodivim ponašanjem Janeza Janše, ranije ove godine ponovo vaskrslog na mestu slovenačkog premijera. On je prvo pohitao da Trampu čestita izbornu pobedu, po njemu „potpuno jasnu“; da bi onda, kad se ispostavilo da se izleteo, nastavio da na Tviteru širi teorije zavere (po čemu je inače među sunarodnicima poznat), ovog puta o tobožnjoj izbornoj krađi. Pa ni Melanija se sigurno nije toliko uznemirila… Tako, prosto, stoje stvari. Viktori Orbani ovog sveta - autokrate i radikalni desničari maskirani u demokratski izabrane lidere - iskreno će ožaliti Trampa, koji je samim svojim bivstvovanjem na čelu SAD implicitno davao (podrazumeva se, lažni) kredibilitet njihovim transgresijama i uzurpatorskom postupanju. Na čisto racionalnom nivou, nedostajaće Tramp svakako i državama poput Kine i Rusije kojima je, iz sistemskih i strateških razloga, savršeno odgovaralo da u Ovalnom kabinetu sedi neko ko, razarajući političko i socijalno tkivo zemlje koju je trebalo da predvodi, istovremeno značajno doprinosi i relativnom opadanju američke moći. Svi ostali - a to je i dalje veliki deo sveta - Bajdenovu pobedu primili su s olakšanjem i nadom da će se američka unutrašnja i spoljna politika unormaliti; ali i da će to biti neka nova normalnost, drugačija od one koja je, presudno determinisana socio-ekonomskim i političkim ekscesima odavno dominantnog političkog diskursa u SAD, na kraju do Trampovog uspona i dovela. Sa spoljnopolitičkog stanovišta posmatrano - a tu će, kao i drugi američki predsednici u skorije vreme, Bajden imati mnogo odrešenije ruke nego na unutrašnjopolitičkom planu - ta nova normalnost trebalo bi, ipak, da dobrim delom počiva na starim temeljima. Na multilateralnom pristupu rešavanju međunarodnih pitanja, saradnji i koordinaciji, negovanju tradicionalnih savezništava; dakle, na svemu onome što je tokom Trampovog mandata dokinuto. To, između ostalog, znači brzi povratak Amerike u Svetsku zdravstvenu organizaciju i Pariski sporazum o klimatskim promenama; obnavljanje kako bliskih veza s evropskim saveznicima, teško narušenih u protekle četiri godine, tako i sposobnosti okupljanja formalnih i neformalnih koalicija u drugim delovima sveta. To takođe znači i spasavanje, makar i u neizbežno izmenjenoj i modifikovanoj formi, nuklearnog sporazuma s Iranom; produženje važenja Novog START sporazuma s Rusijom o kontroli naoružanja koji ističe u februaru; prestanak ulagivanja i gledanja kroz prste autokratama i diktatorima, a vređanja i nipodaštavanja lidera demokratskih zemalja; i još štošta drugog. No, neće baš sve što je na spoljnopolitičkom planu obeležilo Trampov mandat biti izbrisano, niti je to moguće. Za početak, tu je kapitalno pitanje američkog odnosa prema Kini. Jeste Tramp onaj koji je taj odnos maksimalno zaoštrio, ali oko toga u SAD danas u velikoj meri postoji saglasnost - kao što ne postoji ni oko čega drugog - obe partije, političkog i vojnog establišmenta, poslovnog sveta, ekspertskih krugova, čak i običnih Amerikanaca: zato ne treba očekivati da Bajdenova administracija tu bude išta popustljivija, samo taktičnija. Asertivno, pa i agresivno ponašanje Kine, posebno nakon izbijanja pandemije, njene narasle strateške ambicije, problematične poslovne prakse, sumnje (opravdane ili ne) u zloupotrebu visokih tehnologija u špijunske svrhe, itd. - sve ono što je i u drugim delovima sveta posebno ove godine dovelo do urušavanja njene međunarodne reputacije - u SAD se pogotovo iskristalisalo kao čvrsta rešenost da se svemu tome stane na put, i od toga neće biti odstupanja. Pristup će sigurno biti suptilniji i podrazumevaće znatno viši nivo koordinacije s drugim zemljama, posebno kineskim susedima; ali će ciljevi politike prema Kini ostati nepromenjeni. Kako vreme bude prolazilo, uostalom, Kina će samo nastaviti da jača, i zbog toga više nijedna američka administracija neće moći da igra na kartu relaksacije odnosa s Pekingom, pa ni ona Bajdenova. Točak istorije neće moći da bude vraćen ni na Bliskom istoku, gde je Trampovo favorizovanje Izraela na štetu Palestinaca dovedeno do ekstrema čak i za elastične američke standarde. Nisu svi potezi Trampove administracije u tom regionu nužno korisni isključivo za Izrael; formalna normalizacija odnosa s Ujedinjenim Arapskim Emiratima i Bahreinom, iako iz palestinske perspektive ravna izdaji, doneće neke benefite i tim zemljama, te drugima koje eventualno krenu istim putem. Ali sve drugo što je Trampova administracija u tom delu sveta uradila - selidba ambasade u Jerusalim, podrška Netanijahuovim planovima za aneksiju delova Zapadne obale, prekid institucionalnih veza s Palestincima… - Bajdenovu administraciju stavlja u situaciju u kojoj će u tom delu sveta malo ili nimalo moći da popravi. Postoje i aspekti Trampovog spoljnopolitičkog pristupa, ako se to tako moglo nazvati, za koje bi on svakako rekao da su njegov doprinos, ali su zapravo nasleđeni od Baraka Obame (koji ih takođe nije patentirao, jer imaju duboke korene u američkoj političkoj istoriji) - a koje bi, za dobro Amerike i sveta, bilo poželjno slediti i ubuduće. Ovde se misli pre svega na odustajanje od spoljnopolitičkog intervencionizma, imanentnog kako liberalnim zagovornicima agresivnog širenja demokratije po sistemu takozvane „izgradnje nacija“, tako i neokonzervativnim jastrebovima čije su imperijalne ambicije, poslednji put kad su bili na vlasti, Ameriku uvalile u katastrofalne ratove koje nije bilo moguće dobiti i s čijim posledicama danas mora da se nosi čitav svet. Nasuprot tom spoljnopolitičkom avanturizmu kome su devedesetih bile sklone demokrate a u prvoj deceniji novog veka republikanci, prvo je Obama bio taj koji je zagovarao postepeno okretanje Amerike sebi i sopstvenim problemima, te izbegavanje upadanja u nove nevolje u inostranstvu (viđenje sažeto u njegovom mangupskom geslu Don’t do stupid shit); da bi onda Tramp, čiji su instinkti bili izolacionistički i mnogo pre nego što je ušao u politiku, na svoj neponovljivo sirov i bahat način to sveo na beslovesni unilateralizam i prosto presecanje američkih veza sa svim što podrazumeva međunarodnu saradnju i kolektivnu akciju. Nakon što Obami nije pošlo rukom da okonča nijedan od ratova koji je nasledio, a Trampu jeste uspelo da Ameriku ne uvali ni u jedan novi (mada je januarska likvidacija moćnog komandanta iranske elitne jedinice Kuds Kasema Solejmanija na svašta mogla da izađe), na Bajdenu je, stoga, da zemlju zadrži na tom kursu, podalje od vojnog mešanja u strane sukobe. I to ne bi trebalo da bude pretežak imperativ, jer je u američkoj javnosti entuzijazam za ratove odavno presušio i jer je spisak domaćih problema koje treba rešavati i predugačak i prezahtevan. Kakvu će tačno situaciju Bajden zateći 20. januara ne može se, ipak, s apsolutnom sigurnošću tvrditi, budući da će za vreme koje mu je preostalo do kraja mandata Tramp nastojati da povuče još neki spoljnopolitički potez s potencijalno dalekosežnim posledicama. Signali koji trenutno stižu iz Bele kuće su protivrečni. S jedne strane, najavljuje se da će do sredine januara broj američkih vojnika u Avganistanu i Iraku biti dodatno smanjen; s druge, NJujork tajms tvrdi da se Tramp kod najbližih saradnika ovih dana raspitivao kakvi su izgledi da se u narednih nekoliko sedmica izvede napad na iranska nuklearna postrojenja. Saradnici su ga, prema istom izveštaju, od toga odgovorili, ukazujući na rizik izbijanja konflikta širih razmera; ali je zato vrlo verovatno da će Iranu uskoro biti uvedene dodatne sankcije, s ciljem da se Bajdenu maksimalno oteža pokušaj konstruktivnijeg pristupa odnosima s Teheranom. Drugačije ponašanje ne bi se ni očekivalo od nekoga ko odbijanjem da prizna očigledan izborni poraz, umesto toga bez ikakvog utemeljenja u realnosti tvrdeći da su izbori pokradeni (i to u situaciji kad su čak i po oceni njegovog vlastitog ministarstva domovinske bezbednosti ovi izbori sa svakog stanovišta bili bezbedniji nego bilo koji drugi u američkoj istoriji) čini nešto strahovito opasno: svesno kreira atmosferu u kojoj milioni njegovih najradikalnijih pristalica neće priznati legitimitet nove administracije. S tako zapaljivom situacijom kod kuće, Bajden i demokrate, reklo bi se, sve i kad bi hteli, neće imati ni vremena ni prilike da ponove spoljnopolitičke greške svojih prethodnika.