Samo slobodni možemo da dišemo punim plućima

Goran Bogdan (40) je trenutno u Zagrebu, gde završava snimanje serije po romanu Roberta Perišića Područje bez signala u režiji Dalibora Matanića. Posle toga dolazi u Beograd, gde nastavlja snimanje serije Vreme zla po istoimenoj trilogiji Dobrice Ćosića, u režiji Ivana Živkovića. Kada u januaru i to završi, čekaju ga novi, dogovoreni poslovi u idućoj godini, ali o tome drugom prilikom. Ovaj diplomirani ekonomista i diplomirani glumac, plus student mašinstva koje je napustio na trećoj godini, ne krije zadovoljstvo što ga je Evropska filmska akademija nominovala za najboljeg filmskog glumca u ovoj godini za ulogu Nikole u filmu Otac Srdana Golubovića. U konkurenciji za ovo veliko priznanje su još petorica kolega iz evropskih zemalja. Uz to, Goran Bogdan i ovom prilikom ističe svoju veliku zahvalnost reditelju Srdanu Goluboviću i producentkinji Jeleni Mitrović. Sa Srdanom je ostvario izvanrednu profesionalnu saradnju koja je rezultirala brojnim nagradama filmu i Bogdanu kao glavnom protagonisti. Otac je premijerno prikazan na ovogodišnjem filmskom festivalu u Berlinu gde je osvojio nagradu Ekumenskog žirija i publike, Bogdan je na ovogodišnjem Festu dobio nagradu Fedeora, a na Pulskom festivalu je osvojio Zlatnu arenu za najbolje glumačko ostvarenje. Otac je, pak, na istom festivalu dobio nagradu publike, Zlatna vrata sa prosečnom ocenom 5.0, prvom u istoriji ovog festivala. Trudite se da što ubedljivije i jasnije objasnite ponašanje svog junaka Nikole, jednako kao i druge zanimljive, često istorijske likove koje ste igrali. Čime i kako objašnjavate svoje ponašanje, kojim vaspitanjem, šta je to što ste poneli iz kuće? Moji su roditelji profesori, to su bili i neki bliski članovi porodice kojih više nema. Kada bi trebalo da sažmem ono najdragocenije što sam naučio u kući i što me je formiralo na izvestan način, onda je to blagost. Naučio sam od svojih roditelja šta znači biti čestit i posvećen, biti principijelan i istrajati u svojoj plemenitoj nameri da budeš odan svom poslu i svojim bližnjima. Naročito mi je ostalo u pamćenju kako su se oni ponašali prema studentima i prema đacima kojima su predavali. Koliko ste toga vi u mogućnosti da koristite u svom poslu? Moj posao je kao i svaki drugi, kao što je i pekaru njegov. Trudiš se da ga uradiš najbolje što umeš. Kao i on što umesi testo pa mi ponudi dobar hleb. Tačno je da je to što ja radim zapravo umetnost, ali posledica tog posla je da nekome pruža duševnu hranu. To stvaranje umetnosti traje u vašem slučaju ceo dan? Jutros smo počeli u sedam, evo završili smo sada u devet. To je skoro četrnaest sati. I tako je svakog dana kada se snima. Još petorica kolega nominovani su za najboljeg evropskog glumca – danski glumac Mads Mikelsen, dansko-američki Vigo Mortensen, poljski Bartoš Bieleni i dvojica Italijana, Elio Đermano i Luka Martineli. Znate njihove filmove? Znam, pratio sam festivale i video kako su prolazili. Neke od njihovih filmova sam gledao, neke ću još videti. Gledao sam film poljskog glumca Telo Hristovo i sjajan je, i druge koje sam video, ne zna se ko je od njih bolji. Ja, naprosto uživam kad gledam dobrog glumca. Pre dve godine ste jednim sličnim povodom izjavili: otkud ja najbolji evropski glumac, ja ne znam ni da li sam najbolji u Zagrebačkom kazalištu mladih gde igram, a kamoli u Evropi? I sada tako mislim. Ne zanosim se ja kategorijama najbolji. Mene nagrade raduju, znače mi, naravno, ali sada mi je sama ova nominacija dovoljna. Neki relevantni ljudi su iz cele godišnje filmske produkcije na jednom kontinentu koji se zove Evropa, napravili izbor onih koji su uradili nešto veoma dobro. Zar već to nije veliko priznanje? Kada ste poslednji put igrali u pozorištu? Pre dve godine. Tada sam dao otkaz u ZKM. Razmišljate li o pozorišnoj sceni? Ne samo da razmišljam, već je bolje reći da sanjam probe. Ali, sada sam u drugom poslu, pred kamerama, i jednako istražujem neke filigranske detalje svoga posla. Naravno, jednom ću se vratiti pozorištu, ali za sada je ovako. Kad se budu stekli novi uslovi za teatar, tačnije termini, eto mene. Idete iz serije u seriju, iz uloge u ulogu. Kako to objašnjavate? Je li to trenutak koji treba iskoristiti ili...? Ne mislim tako. Ja radim ono što volim, što mi znači. U poslednje vreme je u Srbiji neka hiperprodukcija serija, pa možda to tako izgleda, ali ja upravo pazim šta ću raditi. Ali, desilo se u poslednje tri godine da sam imao mnogo dobrih ponuda. Ja, inače, volim da radim. Volim set, volim izazov, ne umaram se jer mi rad daje snagu. Tih 12 sati snimanja ne da mi ne predstavljaju napor, već me ispunjavaju. Kada se toliko radi, imate li vremena za probe? Volim probe i uvek ih imam koliko god je to moguće i potrebno. Da li se lako dogovorite sa rediteljem šta je njegova koncepcija lika a šta vaša? Kako sa kojim. Već sam se profilirao i radeći sa rediteljima širom regiona to vam je već kao neki familijaran odnos, znam kako se sa kojim dogovaram. Ja volim svoje reditelje, volim sa njima da radim, sa Srdanom, sa Mađelijem, sa Ivicom Buljanom, evo sada sa opet sa Matanićem... Koliko vas opterećuje korona? Opteretila je ceo svet, pa normalno i mene. Ali, ja tu ne mogu ništa da promenim i glupo mi je da se nerviram zbog toga. Trudim se da se prilagođavam uslovima, svi mi koji radimo u ovim uslovima smo pod izvesnim stresom, ali na to smo pristali. Prilagođavali smo se mi i gorim stvarima, a nećemo ovome. Šta je za vas presudno u društvu da biste se dobro osećali? Materijalno blagostanje ili nešto drugo zbog čega ste u stanju da snimate 14 sati dnevno ne razmišljajući o koroni? Nije da ne razmišljam, nije da se ne bojim. Ja imam roditelje, imam braću i sestre, i brinem za njih. Brinem i o sebi, naravno. A kad me pitate o društvu u kome se dobro osećam, za mene je sloboda u društvu ta koja određuje uslove za dobar život. Ali ne neka razuzdana sloboda već ona intimna sloboda koja donosi mir i koja ti omogućava da dišeš punim plućima. To je sloboda koja podrazumeva toleranciju, dobrotu i nežnost. To je ono što me čini da se ugodno osećam. Što sam stariji, to su mi sve potrebniji mir i sigurnost i sve manje dozvoljavam da mi život poremete neki događaji na koje ne mogu da utičem. Kada snimate u raznim zemljama bivše Jugoslavije, bavite li se razlikama kad je reč upravo o ovome o čemu govorite? Svi smo mi raspadom Jugoslavije dobili priliku da živimo u onome za šta smo se borili. Pa sad, kako nam je, tako nam je. Uveren sam da su naše razlike nešto što treba slaviti, što predstavlja naše bogatstvo. To je nešto pozitivno, kao neki dobar materijal za gorivo kojim se jedno društvo pokreće. Na tim različitostima bismo mogli da gradimo naše blagostanje. Ja bih te različitosti koje smo prošli u povesti Balkana pakovao i prodavao u limenkama. Bila bi to fina zarada. Vi, ipak, znate, da Balkan i jeste problem koji se, između ostalog, zasniva na teroru malih razlika među narodima? Tačno je to, ali ja mislim da je to naše poimanje razlika. Mi smo ti teroristi. Najpre sebe terorišemo zbog razlika, a potom i druge. Mi snižavamo druge oko nas da bismo stvorili iluziju sopstvenog rasta. To je toliko ružno a uz to i glupo, jer se troši uzaludna energija. Em spadaš u male narode, em se zaludno baviš glupostima. To kako živimo i kako se ponašamo često ukazuje na neku ozbiljnu patologiju. Postoji li za vas spoznaja o boljem društvu od onog u kojem uglavnom živite? Ja ne razmišljam o boljem dru-štvu od onoga u kome živim, ja sebi stvaram bolje društvo. Kratak je meni život da ja razmišljam o tome kakav je život na nekom drugom mestu. Ovde živim, ovde radim, ovde mi je stalo da se dobro osećam. Ja svoj život stvaram, moji nacioni su unutar mene. Mene su te granične i nacionalne ograde prestale davno zanimati, ja sam stvaram svoje svetove. To je veliki uspeh? Nije to uspeh, to je nužnost, to je refleks, to je neminovnost. Moraš jednom da staviš ruku u vatru da bi znao kako izgleda kad se opeče. Ali većina ljudi, i oni iz vaše profesije, nekako neminovno se određuju prema političkom stanju u zemlji? Ja ne pristajem na to moranje, jer bi to moranje bilo u skladu sa onom pričom o strahu, koju sam pominjao. Ne vidim da ja nešto moram. Niti sam ja topovsko meso bilo koje politike. Ne palim se na te priče. Neko se puni time, a meni je to ništa. Za slučaj da 12. decembra budete proglašeni najboljim glumcem Evrope, kome biste zahvalili? Ma, ne znam. Ne razmišljam o tome. Verovatno roditeljima, Srdanu Goluboviću i Jeleni Mitrović. Imate li u glavi onu dežurnu glumačku temu: šta bih rekao ako dobijem Oskar? Ne, nikada nisam o tome razmišljao. Koga vi volite da gledate a da uživate? Znam da je to pre svih Marlon Brando. Da, volim da gledam Branda, ali kao gledalac, ne kao glumac. I ne gledam filmove kao glumac nego baš kao gledalac kome se nešto dopada ili ne. Inače, volim da gledam Zorana Kesića i uživam dok traje njegova emisija. I njega doživljavate kao dobrog glumca? Apsolutno, on je za mene fantastičan miks nekoliko kvaliteta. Jednom sam bio kod njega u emisiji, a nadam se da ću opet.