On, Vanja, i ona, Vanja

Natalija je studentkinja šeste godine Ekonomskog fakulteta, a ispite često sprema u društvu svog kolege Zorana. Dok su zajedno učili i preslišavali se, njihova majka (od koje sam ovu priču čuo) i nehotice je čula šta razgovaraju, pa je zabeležila neke detalje koji se ne odnose na sadržaj ispita, ali mogu biti jezički zanimljivi. U jednom trenutku Zoran je rekao: „Čitam skripta... Je li to pravilno? Zašto ne kažemo ’čitam skriptu’ ili ’čitam skripte?“ Odgovor je da je latinsko scripta, doslovno ’ono što je napisano’, trpni pridev od scribere, pisati, a ujedno i imenica srednjeg roda u množini (plurale tantum) i da joj je akuzativ jednak nominativu, baš kao i u našem „Jaja su ukusna“ (nom.) – „Mnogo volim jaja“ (ak.). Pravilno je, dakle, Trebaju mi skripta i Ovo su dobra skripta, Učim iz skripata, Služim se skriptima (ne „skriptama“). Posle, u razgovoru, pomenuli su neke prijatelje koji se zovu Sara, Saša, Iva i Vanja. Prva je nesumnjivo devojka, drugo dvoje bi pravim imenom mogli biti Aleksandar ili Aleksandra, odnosno Ivan ili Ivan(k) a. Malo je neobičnija stvar sa Vanjom: u ruskom bi to bio hipokoristik od imena Ivan, ali je na zapadu, pre svega zahvaljujući prevodima ruskih klasika, postalo vrlo popularno „Vanya“, „Vannia“ , „Wanya“, „Wanja“, „Wania“ i slično – kao ime za devojčice. To se prenosi i u naše krajeve. Na jednom sajtu o značenju imena može se pročitati da je „žensko lično ime Vanja u zemljama regiona, a prema podacima za kalendarsku 2016. i 2017. godinu, na listama najpopularnijih sto ženskih imena na 38. mestu u Republici Srbiji, kao i na 53. mestu u Republici Srpskoj.“ Nešto kasnije, glasno razmišljajući, Natalija je rekla: „Mene kad u školi prozivaju, kažu ’Natalija’, a u porodici mi se obraćaju sa ’Nato’. I ti mi kažeš ’Nato’. To je vokativ, je l’ tako?“. „Jeste, peti padež“, rekao je Zoran. „A zašto su različiti završeci, kad su i jedna i druga imenice na -a?“ upitala je ona. Zoran nije znao odgovor. Da je kod sebe imao gramatiku, video bi da je kod ličnih imeca na -a, ženskih ali i muških, vokativ takođe na -a (Marija, Jelena, Ivana, Ilija, Nikola...), osim kod dvosložnih s dugouzlaznim akcentom, koje imaju vokativ na -o (Kato, Miro, Ružo, Goco, Aco, Jovo, Mićo i tome slično).