Šansa da se propusti prilika

Iopet isto: vest o pobedi mladog Draška Stanivukovića na izborima za gradonačelnika Banjaluke u Srbiji se „razgranala“ u dva pravca - iako se više puta pokazalo da nijedan nije preterano opravdan. „Talas promena stiže u Srbiju“, kaže „analitički pravac“ u kome se informacija o porazu kandidata s podrškom Milorada Dodika, pakuje u istu fioku sa rezultatom parlamentarnih izbora u Crnoj Gori, a sve u cilju stvaranja utiska o neminovnoj reprizi u Srbiji. I sve to iako se isto tvrdi još od vesti o rezultatima lokalnih izbora u Istanbulu i Budimpešti, ili o (već poništenoj) promeni vlasti u Prištini, zbog koje se činilo da je Aljbin Kurti poslao „ratne lidere“ u istoriju. Umesto naznake zapljuskivanja Srbije „neizbežnim talasom promena“, istraživači javnog mnjenja detektovali su rekordnu podršku Aleksandru Vučiću i njegovoj vlasti, koja se, tvrde, kreće oko čak 60 posto. Na drugoj strani je, naizgled, racionalniji pristup, koji podrazumeva izvlačenje pouke iz crnogorskog i banjalučkog primera - kao da u Srbiji nije bilo pokušaja ujedinjavanja ideološki nesaglasnih partija (od kojih je jedan bio čak i uspešan, doduše, pre dvadeset godina). I kao da je pojava „novih lica“ taj tajni recept koji garantuje uspeh, što se pokušava dokazati činjenicom da su Stanivuković i crnogorski „jezičak na vagi“ Dritan Abazović po godinama mladi – iako ni jedan od njih nije nov u politici. Za razliku od, recimo, Saše Jankovića koji jeste bio nov u toj oblasti kad se – neuspešno – kandidovao protiv Vučića. Čemu, uopšte, sve te nategnute analogije ako ključne okolnosti nisu iste - medijska slika, na primer, koja je po opoziciju daleko povoljnija i u Crnoj Gori i u Republici Srpskoj? I ako, i bez vesti iz Banjaluke, imamo dovoljno jasnih pokazatelja o značaju lokalnih, pre svega beogradskih izbora, o velikim šansama opozicije da na njima pobedi, ali i ništa manjoj verovatnoći da tu priliku propusti - jer se i dalje ne vidi ni jasan plan ni delovanje na terenu. Možda zato što namerava da ih bojkotuje? Ili samo veruje da je pobeda sigurna, s obzirom na uspehe gradske vlasti u izvođenju preskupih, ali nekvalitetnih radova i njen ogroman doprinos pogoršanju uslova života građana – od odnosa prema zagađenju vode i vazduha do dramatičnog otežavanja gradskog i međugradskog saobraćaja (još se niko nije setio da istraži koliko Beograđana zna gde je železnička stanica, a već je vreme da se isto pita za autobusku). Mnogi pokazatelji govore da i pripadnici „bojkotaškog bloka“ nameravaju da učestvuju (makar) na redovnim beogradskim izborima – pa je, recimo, Narodna stranka Vuka Jeremića već saopštila da će njen kandidat za gradonačelnika (iako se on ne bira na direktnim izborima) biti general Zdravko Ponoš. A činilo se da se za tu trku – i to ispred celog bivšeg Saveza za Srbiju - sprema bivši član te stranke sa dobrim odnosima sa Draganom Đilasom, Nikola Jovanović, koji se, posle skandala sa prisluškivanim razgovorima, „povukao“ u Udruženje građana Centar za lokalnu samoupravu, i odatle na društvenim mrežama intenzivno piše o ključnim gradskim problemima. Uz tako najavljeni izlazak na beogradske, a verovatno i predsedničke izbore, teško je zamisliti bojkot parlamentarnih, ali izgleda da ćemo raspravu o bojkotu slušati i dalje. Jer, podseća Dušan Spasojević sa Fakulteta političkih nauka, stranke koje su odlučile da ne učestvuju na parlamentarnim izborima 21. juna, tu svoju odluku trebalo bi da kapitalizuju. Činjenica da već jednom zaista nisu izašli na izbore novu pretnju bojkotom čini kredibilnom i pojačava pritisak na vlast, kaže Spasojević i navodi još jedan razlog zbog čega će se rasprava voditi i dalje: ako sada odluče da učestvuju na izborima, stranke iz „bojkotaškog bloka“ moraće bar delu javnosti da objasne šta se promenilo. Istovremeno, stranke koje su izašle na izbore i na njima spektakularno propale, potpaljivaće priču o nedoslednosti u stavu opozicione konkurencije – i eto nama novog produbljivanja ionako dubokih rovova, umesto dogovora makar oko beogradskih izbora, gde su šanse za pobedu najveće, a ideološki sukobi koji ometaju saradnju najmanji. Pri čemu saradnja ne mora da znači pakovanje svih na jednu listu – Spasojević kaže da nemogućnost dogovora o zajedničkom nastupu na beogradskim izborima i nije problem, sve dok kolone budu dovoljno velike da ne dođe do rasipanja glasova. Umesto da razgovaraju o temama koje zanimaju građane i pripremaju se za ozbiljnu kontrolu izbora, opozicione stranke prave nove blokove, pri čemu su, primećuje Spasojević, „kriterijumi lični animoziteti i taktička slaganja, a ne ideološka saglasnost“, zbog čijeg nedostatka su kritikovani dosadašnji savezi. A vreme prolazi. Kada je, nedavno, Aleksandar Vučić - bez jasnog obrazloženja, jer tako može - saopštio da će aktuelna vlada imati ograničen rok trajanja, obznanio je i da će novi izbori, i to parlamentarni, predsednički i beogradski, biti održani „najkasnije“ 3. aprila 2022, a „vrlo verovatno i pre tog datuma“. Bez obzira na opravdane razloge da se, kao i sve druge Vučićeve izjave, uzme sa ozbiljnom rezervom, ne sme se, ipak, isključiti mogućnost da se ta najava ostvari, odnosno da glasanje bude organizovano za manje od 15 meseci. Vlast je, naravno, uveliko u kampanji i to ne samo onoj centralnoj, Vučićevoj, već i na gradskom nivou, o čemu, recimo, govori očigledno propagandni letak koji je svim građanima stigao zajedno sa računom Infostana. Obezbeđena je i kooperativnost Aleksandra Šapića, čija je stranka, na junskim parlamentarnim izborima, u Beogradu osvojila skoro 50.000 glasova (naprednjaci su imali nešto preko 360.000, a socijalisti skoro 60.000). Naravno da beogradski i parlamentarni izbori nisu isto – moguće je da je Šapić, ulaskom u koaliciju sa SNS, izgubio deo glasova, a socijalisti se svakako sećaju da su 2018. u Beogradu jedva preskočili izborni cenzus. Ipak, s obzirom na intenzitet kojim SNS kontroliše „svoje“ birače, ima osnova za pretpostavku da bi te tri stranke zajedno mogle da prebace 400.000 glasova - ako ne baš da dobace do junskih 470.000. A ako znamo da je na poslednje beogradske izbore izašlo 814.000 birača, da li je činjenica da je junski bojkot bio najuspešniji u Beogradu (odziv je bio za 10 procentnih poena manji nego u celoj Srbiji) dovoljan razlog za opozicioni optimizam? Datum i način održavanja dijaloga vlasti i opozicije o izbornim uslovima još nije utvrđen, ali to ne znači da u opozicionim redovima aktuelna svađa oko smislenosti odlaska predstavnika dela stranaka na sastanak sa rukovodstvom RTS-a ne bi trebalo da bude zamenjena dogovorom o zajedničkom zahtevu koji bi trebalo da bude isporučen vlasti. Spasojević, recimo, misli da bi dobar paket preduslova koji bi opozicija mogla zahtevati podrazumevao promenjene medijske uslove i razdvajanje termina redovnih beogradskih i redovnih predsedničkih (i parlamentarnih, ako ih zaista bude) izbora. Nešto slično, tu i tamo, može se čuti iz opozicionih redova, ali nema jasne saglasnosti o zahtevima, bez koje je šansa da dogovor bude postignut i primenjen, nepostojeća. U međuvremenu, umesto besmislenih očekivanja nekakvog spontanog talasa „osvežavanja“ koji bi, iz Crne Gore i Banjaluke mogao da stigne do Beograda, ne bi bilo loše razmisliti o primeru koji je pokazao da se, čak i u katastrofalnim izbornim uslovima, nešto može uraditi: uz kratku kampanju na terenu, grupa građana Srce grada Stari grad uspela je da osvoji čak devet posto glasova na centralnoj beogradskoj opštini. Bez medija i resursa, ali uz razumevanje problema, ideju u koju se veruje i spremnost da se u njeno ostvarenje uloži maksimalna energija.