Ovako je bilo

Utekstu Decenija krađa i beznađa nekoliko je zapanjujućih neistina o meni. Objavljeno je da je na parlamentarnim i predsedničkim izborima 1997. koalicija Zajedno (SPO, DS, DSS, GSS) propustila priliku da, „na krilima pobede na lokalnim izborima ozbiljno zaljulja temelje režima“, ali da je SPO „uskraćivanjem podrške tek ustoličenom gradonačelniku Zoranu Đinđiću, faktički stavio tačku na koaliciju Zajedno“, zbog čega su DS, DSS i GSS bojkotovali predstojeće izbore, što je šokantna neistina. Samo površnim uvidom u datume ondašnjih događaja, brzo i lako se može saznati da je Đinđić za gradonačelnika Beograda izabran 21. februara 1997, da su parlamentarni i predsednički izbori u Srbiji održani 21. septembra 1997, a da je SPO uskratio podršku Đinđiću posle održanih izbora, 30. septembra, i to zbog toga što je on srušio koaliciju Zajedno i, bojkotom izbora, sprečio više nego izvesnu pobedu te koalicije. Sve je, dakle, obrnuto od onog što je NIN objavio. Teško je poverovati da je posredi slučajna omaška. Da su „istraživači“ zavirili i u ondašnje pisanje samog NIN-a, sreli bi se sa mnogim ključnim činjenicama koje su prećutali. Sreli bi se i sa letkom DS, čiji je naslov bio „Stop Vukovoj tiraniji“, koji je rasturan po Srbiji odmah po okončanju tromesečnih demonstracija koalicije Zajedno i Đinđićevom izboru za gradonačelnika. U tom letku je pisalo da su protesti rodili jednu novu Srbiju i moderne lidere, ali da ta nova, đinđićevska, Srbija još ne može da pobedi, pa predstojeće izbore mora bojkotovati. U nadi da ćemo, ipak, ispoštovati potpisani sporazum o zajedničkom nastupu koalicije Zajedno na izborima, nekako sam umolio Đinđića da, u opštini Stari grad, pred novinarima, potpišemo Sporazum o zaštiti sporazuma, a dvadesetak dana kasnije i Sporazum o zaštiti sporazuma o zaštiti sporazuma! Jeste za Riplija, ali ovako je bilo i sve je to objavljeno. Objavljivano je, tada, i da se Đinđić, za trajanja tromesečnih protesta, tajno sastajao sa Slobodanom Miloševićem. Danas, u vremenu takozvane postistine, možda će „istraživači“ obznaniti da sam to bio ja! Sve se može kad udaljene istine počne da prekriva vreme zaborava, a savremeni istraživači i analitičari zgaze činjenice i prošlost prekrajaju prema svojim ubeđenjima. NIN-ov tim „stručnjaka“ za vremeplov tako je presudio i da je bogojavljenske noći u januaru 1999, kada sam prihvatio funkciju potpredsednika Savezne vlade zaduženog za spoljne poslove, i simbolički i faktički, označio kraj „opozicionog staža čitavu deceniju najpopularnijeg opozicionara“. Prihvatio sam tu funkciju zbog nade da u kontaktima sa moćnim silama Zapada zaustavim najavljeno bombardovanje Srbije i pomognem da se dijalogom dođe do kompromisnog i mirnog rešenja za dramu Kosova. Miloševićev režim je, nažalost, imao drugačije namere. Da NATO bombe iskoristi za ubistva Albanaca i njihov progon sa Kosova, za formiranje prekih vojnih sudova protivnicima režima, za okupaciju Crne Gore. Svemu tome sam se žestoko i javno usprotivio, mnoge fatalne odluke i sprečio, a već u aprilu, samo posle tri meseca, izbačen sam iz vlade. Tada je odlučeno da budem ubijen. Ubrzo, na Ibarskoj magistrali, u pokušaju moje likvidacije, ubijena su četvorica čelnika SPO. O tome u ovom „istraživačkom“ tekstu NIN-a nema ni reči. Čudno i sumnjivo. „Drašković će kasnije iz nekih svojih razloga – mnogi će svedočiti i zbog povređenog ega – napustiti i pobedničku koaliciju DOS“ – pišu „istraživači“ NIN-a. Iz ovih redova ne curi samo neistina, nego i zla namera. Pa, tu pobedničku koaliciju DOS ja sam osnovao 10. januara 2000, i nikada je nisam napustio, nego smo i SPO i ja izbačeni iz DOS-a posle drugog pokušaja mog ubistva, u Budvi, 15. juna te godine. Zašto? Prosto zbog toga što ni SPO ni ja ne bismo, radi rušenja Miloševića, dozvolili da DOS sklopi pripremljeni savez sa Legijom, Crvenim beretkama, Zemuncima, sa ubicama sa Ibarske magistrale, ubicama Ivana Stambolića, Slavka Ćuruvije, sudije Simeunovića, srpskih mladića u kafiću Panda u Peći, sa Miloševićevim eskadronom smrti po Srbiji i izvan Srbije. Drago mi je da EU finansijski pomaže istraživačko novinarstvo u Srbiji. Ti istraživači bi, međutim, morali da poštuju i načela slobodne štampe u EU: činjenice su svete, a komentari činjenica su slobodni. Nijedan istraživač, analitičar ili hroničar devedesetih ne može, ne sme zaobići činjenice da je režim Slobodana Miloševića, od svih lidera opozicije, pokušavao da ubije samo mene, da su svi ubijeni opozicionari bili članovi SPO i da je SPO stvarao sve saveze opozicije protiv diktatora, svaki stvorio i nijedan srušio.