Dužni smo da se pobunimo

U kakvoj se atmosferi održavaju izbori za Visoki savet sudstva (VSS)? Deo smo mogli da vidimo pre mesec dana kada su stigli prvi vapaji iz Udruženja tužilaca i njihovih zamenika kako je vršio pritiske tadašnji sekretar ministarstva pravde (Radomir Ilić) prilikom izbora za Državno veće tužilaštva (DVT). Većina ranijih izbora odvijala se slično, ali sada smo to imali neskriveno. Pokazano je da izvršna vlast nema nameru da popusti kontrolu nad pravosuđem. Ona samo menja pristup i nalazi nove načine pritiska. A očito da nema nameru ni da menja pristup obavezama na koje nas uporno podsećaju iz EU, kada govore o stanju u pravosuđu. Kakvi su sada pritisci političara na čelu države na sudstvo kao treću granu vlasti? Sada vidimo da vrše pritisak na sudstvo na ogoljeniji način. Dug period jedne političke opcije na vlasti doveo je do toga da se njeni predstavnici osećaju sve komotnije da rade takve stvari. Kako to da sudije biraju kandidata vlasti čak i kad je nepoznat i neprihvaćen? To mi je enigma u etičkom smislu. Jasno mi je kako se to operacionalizuje. Mi smo zaplašeno društvo, da li će se ekonomski odraziti na porodicu, da li će biti posla... To je stvar koja ne zaobilazi ni sudije. I oni su ubačeni u taj vrtlog straha. Nekada je to spremnost da se pokaže saradnja, nekada da se napreduje, da napreduju sin ili ćerka, a nekada samo da vas ostave na miru. Zaista je nerazumljivo da sa jedne strane moje kolege donose odluke kojima fundamentalno menjaju živote, a sa druge, pristaju da na mig glasaju za osobe koje ne poznaju i da ne podrže kandidate sa kojima piju kafu, razgovaraju i dele slične stavove. To je naša surova stvarnost. To je otišlo i korak dalje. Svedoci smo da imamo gongo organizacije u kojima su nažalost neke mlade sudije i tužioci od kojih očekujemo da budu nosioci promena. Međutim, oni su udarni kandidati vlasti i rade nešto veoma nečasno zarad malo vlasti i moći. Da li će sudije pristati na ogoljeni pritisak? Bojim se - da. Voleo bih da me iznenade, ali vidim strašnu apatiju u svim sferama društva, pa i u pravosuđu. Vidim i da to mišljenje ne može ništa da promeni. Tako vrše legitimizaciju nečasnog postupanja. Jasno je ko o svemu odlučuje i ko se pita. Preovlađuje mišljenje da nikakav greh nije glasati sa onog ko će ionako da pobedi. To bi moralo da bude neprihvatljivo za sve građane, a posebno za sudije. Bojim se da se u ovim okolnostima ništa neće promeniti. Vidim da se ništa nije menjalo sa izborom tužilaca i njihovih zamenika. Videli smo da se u režimskim medijima pojavljuju kandidati vlasti među sudijama za VSS. Kako to vama izgleda? Sada više ne idu samo po sudovima i tužilaštvima. Tu su sada televizija i tabloidi - megafoni vlasti koji divnim bojama slikaju jedne, a razvlače druge koji nisu njihovi. Imate bezbroj načina da pošaljete poruku koga biste želeli da vidite u VSS. To se radi i preko rukovodilaca sudova koji šalju neskrivenu poruku sudijama. Potpuno sam uveren u ideju slobodnog glasanja i izražavanja sopstvene volje o bilo čemu, a sada govorimo o pravosuđu. Kada jednog dana stvorimo ozbiljnu instituciju proučavaće se kako su bili korumpirani. Korumpiranost ne podrazumeva samo koverat, već i pristajanje na naloge. Siguran sam, da mnogim kolegama koje glasaju po nalogu pokažete tri fotografije različitih ljudi i da tražite da vam pokažu za koga su glasali - većina ne bi znala. Sve to govori o obesmišljavanju izbora za VSS i DVT. Kandidati su predstavljeni u veoma kratkim rokovima, na koje su se žalili sudije i tužioci. Evidentno je da je svima na neki od brojnih načina poslato ime za koga bi trebalo glasati. Predlagao sam da se kod izbora za sudije viših sudova i svakako za članove VSS organizuju razgovori i predstavljanje kandidata i da se to snimi. Da može javnost da vidi ko su kandidati i kako se biraju. Tako bi stvari bile jasnije. Sada nema ničeg drugog osim podrške izvršne vlasti. Vidimo da se neke kandidatkinje promovišu u tabloidima. LJudi nisu stvoreni kao bića bez mane i straha, već žele da žive bolje. Stiče se utiska da je pritisak vlasti intenzivniji? On je gotovo legitimizovan. Veoma su retki glasovi koju ukazuju na to. Šta da kažemo kada se dobro zna kako se stvari odvijaju. Mi nemamo pravosuđe ni na elementarnom nivou koji smo imali. Kao da su se pomirili ljudi, prihvatili, kako se sada govori, novu normalnost, jer sve ovo predugo traje. To je kao sa organizmom, kada i zdravi organi počinju da se privikavaju na bolest. Ne vidi se način da može nešto da se promeni, pa se pristaje bez ikakvog otpora. Sve manji broj ljudi je spreman da se suprotstavi, a sve veći broj ljudi poklekne i izgubi volju. Da li je takav milje lakši za klasičnu korupciju, za koverte? Nemam dokaze za to. Mogu da tumačim kao drugi građani. Čovek koji poklekne, koji nije slobodan, koji je odustao od svoje profesije, definitivno je podložniji za takve stvari. Ta najdirektnija korupcija je i dalje usamljena pojava, ali očito da je u ovakvim stvarima lakše. Dnevno čujem mnogo različitih ljudi koji mi se obraćaju da je gotovo nemoguće funkcionisati u ovom društvu bez korupcije, pa je naivno očekivati da to zaobiđe pravosuđe. Kažu, sve se završava na taj način. Kako vas gledaju kolege koje su se predale? Nisam jedini u pravosuđu koji se odupire, ali nas je definitivno premalo i nedovoljno. Kod jednog broja njih i dalje postoji potreba da pokažu da se nisu potpuno predali. Stisnu vam ruku, ili vam namignu. Oni drugi vas elegantno izbegavaju i za njih predstavljam neželjenu osobu u kolektivu. Najradije bi da nisam tu. Postoje ljudi iz šire javnosti koji imaju potrebu da vam samo napišu poruku da istrajete, da kažu da prepoznaju vaš angažman ne tražeći ništa od vas. Moje aktivnosti nisu vođene tim ciljem da se dopadnem ljudima, ali svakako to prija. Dobio sam priliku da skrećem u javnosti pažnju kako bi pravosuđe trebalo da izgleda. Da znamo da je dan dan, a noć noć i da to ne zaboravimo. Ako zaboravimo da razlikujemo dobro od lošeg, onda smo definitivno pobeđeni. Da li je moguće da pravosuđe pruži otpor? Još davno sam rekao da sam uveren da će se u pravosuđu deseti pobuna. Neki me ovih dana podsećaju na te reči povodom intervjua predsednika Višeg suda u Beogradu Aleksandra Stepanovića. Imao sam u vidu drugačiju vrstu pobune, kada sam to govorio. Mislim da će doći do promene kada to postane nepodnošljivo većini ili ipak, što je verovatnije, kada počnemo da gradimo drugačije društvo. Mislim da će te promene doći sa vrha. Kada sudije i tužioci kažu - dužan sam da se pobunim jer su došli neki činovnici iz vlasti da govore za koga da se glasa. Siguran sam da je najveći broj sudija apsolutno sposoban da poštuje zakon i da se suprotstavi vlasti, ali onog trenutka kada to bude poželjan primer ponašanja u društvu. To se relativno brzo može promeniti, kad dođu ljudi koji uspostavljaju poželjnost takvog ponašanja. Mi smo daleko, ali smo i blizu, što je paradoks. Kada se predsednik Srbije osvrnuo na disidentski istup sudije Aleksandra Stepanovića, rekao je: „Što se nije obratio meni?” Kakva je to poruka? Meni su te reči najviše odzvonile. To govori o patologiji odnosa različitih vrsti vlasti u društvu. Možda predsednik to ne smatra bitnim, pa nam je saopštio kako se stvari zaista dešavaju, kao što je to uradio Stepanović. Potpuno je nedopustivo da se predsednik dogovara sa sudijama. Očito da je u tom slučaju došlo do šuma na vezama, koje su ranije veoma dobro funkcionisale. Zašto je predsednik rešio da se odrekne Stepanovića? Pozadina te priče bi nam mnogo toga otkrila o srpskom pravosuđu u 21. veku. Šta je sve odnos njihovog poverenja podrazumevao i zašto? Možda bismo, kada bismo to znali, imali dokaze koliko je pravosuđe instrumentalizovano i koliko je zarobljenik političkih moćnika.