S patrijarhom Irinejom po Svetoj zemlji

Patrijarha Irineja sam prvi put sreo u Hilandaru, kao iskušenik. Današnjeg jeromonaha M. i mene je mitropolit Amfilohije poslao na Svetu Goru da malo počinemo od drobilice ratnovremskog Cetinjskog manastira i „da primimo duha“, što je kod M. očigledno uspelo, jer je nakon godina provedenih pod kivotom Svetog Petra Cetinjskog i kratkotrajnog preskakanja zmijarnika po Skadarskom jezeru, zaista stigao do voljenog mu Hilandara, gde je i danas. Bilo je to neposredno nakon kratkog igumanovanja oca Pajsija Tanasijevića, kada su se i igumani i bratija ponovo učili opštežiteljnom poretku propisanom od Svetog Save, nakon vekova idioritmije. Otac Pajsije se nakon pokolja svoje porodice uz Drinu – ponovljenog, jer joj se isto desilo i u Drugom svetskom ratu – povukao u tek obnovljeni skit Svetog Vasilija na obali, gde nas je primio s ljubavlju i pravim svetogorskim gostoljubljem. Uskoro će on poći u Vranje, gde će za kratko vreme poroditi niz bratstava i sestrinstava u kojima mu se – rano preminulom – spomen čuva i danas. Patrijarh Irinej – tada episkop niški – stigao je tih dana u Hilandar poslan od Svetog Sinoda da načalstvuje liturgijom na manastirskoj slavi, Vavedenju Bogorodičinom. Da mi je neko tada rekao da će me isti on kao patrijarh slati kao svog vikara 2014. godine u Hilandar da načalstvujem na prazniku Svetog Simeona Mirotočivog...? Vladika niški pogledao je tada na dvojicu neuglednih iskušenika (ugledan iskušenik je uostalom oksimoron) koji su prišli da mu uzmu blagoslov, pitao nas odakle smo i rekao, ljubazno i pomalo službeno, „da nama treba monaškog kadra“. Iskušenici su, doduše, već bili dovoljno obuzeti Svetom Gorom da bi ovaj starovremenski regrutni poziv na njih ostavio nekog utiska, pa smo se i M. i ja godinama potom uglavnom sećali čudne sile obuzeti kojom smo grabili od Vatopeda do Hilandara kao dva divojarca i tek dobro posle svega smo priznali jedan drugom da nismo mogli da shvatimo šta je onom drugom, kud on to leti kao sumanut i da smo održavali tempo jedan s drugim iz čistog krajiškog inata. Vladiku Irineja sam posle viđao najviše u Nišu, uglavnom kad nas je put vodio ka Svetoj Gori ili Carigradu ili je mitropolit dolazio da ga poseti posle požara koji je uništio tek obnovljeni niški Saborni hram, ili smo bili u gostima kod komandanta Treće armije, što je kasnije, malo pomalo, za direktnu posledicu imalo uvođenje slave, a potom i sveštenstva u vojsku. Za razliku od M., mene je put vodio Grobu Gospodnjem, u Svetu zemlju, gde sam se obreo leta 2003. Bilo je to vreme Druge intifade, kada su autobusi i kafei po Jerusalimu redovno leteli u vazduh; ulice su bile pune žandarmerije, a u samoposlugu se nije moglo ući bez ozbiljnog pretresa. Dok sam čekao devetnaesticu za univerzitet, prekoputa Velike sinagoge, 29. januara 2004. bombaš se digao u vazduh u njoj kad je naišao kraj rezidencije Arijela Šarona, tadašnjeg predsednika izraelske vlade – u ulici Gaza, samo stanicu pre moje, iza ugla. Hram Vaskrsenja je bio prazan, i na Grobu Gospodnjem – gde obično imate do pola minute – mogli ste tada u molitvi provesti sate... No, te 2003. bližila se obljetnica Manastira Svetog Save u Judejskoj pustinji i tadašnji tek izabrani patrijarh jerusalimski Irinej je bio veoma zabrinut da zbog Intifade – a do Mar Sabe valja preko palestinskih teritorija na koje Izraelci nisu puštali; tek što se bila okončala opsada Bazilike Roždestva u Vitlejemu, u kojoj se našao i naš sada pokojni otac Ilija - niko iz pravoslavnog sveta neće doći na ništa manje nego obeležavanje hiljadu i po godina postojanja Mar Sabe, koje se nekako produžilo do 2003. „Uslišili smo želju i tebi i patrijarhu, stiže vam vladika niški“, veli mi mitropolit Amfilohije telefonom, u ime Sinoda. „Lepo“, velim, „on govori grčki, to će obradovati patrijarha. Hvala i u moje i u patrijarhovo ime!“ Pogledam datum, početak decembra je; Sveti Sava je 5/18. decembra (Jerusalimska patrijaršija se ravna po julijanskom kalendaru) – ima vremena do dolaska gosta. Da ja navalim na ivrit, valja položiti treći nivo, dva sam položio preko leta. „Father Jovan, where are you? A Serbian bishop is looking for you“, čujem glas Vladike Aristarha, glavnog sekretara Svetog Sinoda Jerusalimske patrijaršije. „Aman, 10. je decembar, kakav srpski episkop“, mislim se. „Go to Knight’s Palace, he’s there!“ „Dobro, eto me!“; sva sreća pa sam tada stanovao u zgradi Oskara Nimajera, na Pariskom trgu, nekoliko stotina metara od Jafo kapije. U foajeu hotela sedi vladika niški! „Evo mene sa Sinaja“, kaže i smeje se. Pa da! On je bio u Manastiru Svete Katarine za praznik, 8. decembra, pa je preko sinajske i pustinje Negeva produžio za Jerusalim! „Pobogu, preosvećeni, Vi morate da se odmorite, truckali ste se sa Sinaja dva dana dovde“, kažem mu. „Ma jeste, nego mi je neprijatno da mi Patrijaršija plaća ovaj skupi hotel. Znaš li ti neko skromnije mesto“? „Joj, gde da vladiku vodim po hotelčićima i hostelima, gde će mi duša“, mislim se. „Znate, ja živim nedaleko od Starog grada i u tom stanu ima jedna lepa soba. Da li bi vam to odgovaralo“? I ne odgovara, nego uzima torbu i kreće. „Ovo vam je s desne strane po predanju groblje Saladinovih ratnika koji su od krstaša zauzeli Jerusalim“, pričam mu dok idemo ka zgradi; torbu sam ipak preuzeo ja. Javljam usput da je vladika stigao svome domaćinu Šmuelu Evjataru - inače savetniku gradonačelnika Ehuda Olmerta za hrišćanska pitanja – kao i ambasadorki Jugoslavije Krinki Vidaković-Petrov, Ariju Livneu, šefu predstavništva Republike Srpske u Jerusalimu, a s vladikom Aristarhom razgovaram o prijemu kod patrijarha i bogosluženjima koja slede. Grci prosto ne veruju da je neko došao. „Šta je jedna Intifada, pa nas je NATO do juče bombardovao“, šalim se sa Aristarhom. Narednih desetak dana potonji patrijarh i ja smo skupa doručkovali, ručali i večerali, jezdili po svetim mestima po Jerusalimu, uglavnom peške. Izaslanik odbrane, pukovnik Đurin i Aleksandar Petrov, naš veliki književni znalac i pesnik („Sto posto Srbin i sto posto Rus!“, kako za sebe govori) vodili su tadašnjeg vladiku niškog po Galileji i severu Svete zemlje. Tomi Đurinu je prelomio i slavski kolač uoči Nikoljdana, a s patrijarhom jerusalimskim Irinejom i vladikom Aristarhom dugo smo sedeli, a ova dvojica su se vajkala na račun izraelskih vlasti koje još ne priznaju novoizabranog patrijarha. (jerusalimskog patrijarha po izboru treba da priznaju Jordan, palestinska samouprava i država Izrael; Izrael će priznati Irineja tek 2005, nakon čega će Sabor da ga smeni iz unutrašnjih razloga – opomena svima o značaju i moći Sabora). Nije izostala ni kafa, ne jedna, sa Šmuelom i dragim vladikom Gerase Teofanom, koji je i danas bogoslužbeni zamajac Jerusalimske patrijaršije – i najveći njen gostoljubac. Naravno, poseta srpskom Manastiru Svetih Arhangela i čuđenje, koje mu je ostalo do smrti, kako to da se nikako ubedimo s Jerusalimskom patrijaršijom da srpske monahe vratimo u zadužbinu kralja Milutina. I sestra Slobodanka, „iz Niš“, koja je tada pomagala u Manastiru Časnog Krsta. Gleda budući patrijarh Izraelski muzej iznad Manastira, Kneset – i ne može da se načudi da su skoro sve glavne državne institucije podignute na zemlji Patrijaršije, koja je drugi zemljoposednik u Izraelu... Kad je Arije Livne u ime Republike Srpske priredio večeru za gosta iz Niša, u centru grada, na ulazu nas je dočekao glas: „Pomaže Bog“ i nasmešena starija žena. „Ja sam Perera, iz Niša!“ „E, ja sam vladika niški“, kaže on i razgovaraju se dugo i toplo, kao da je ona neka od niških parohijanki koju zna ceo život. Kada smo se konačno spustili ispod nivoa mora, uz Kedronski potok i ušli u Manastir Svetog Save za svenoćno bdenje i liturgiju, tamo je vladiku niškog dočekao stari drug, otac Grigorije. Valjevac, Hilandarac koji je iz Svete Gore došao u Manastir Hozeva, najviše nalik na Ostrog, koji dominira vadijem – suvim koritom koje se u proleće naprečac ispuni vodom, tako da neoprezni šetači i pustolovi znaju i da se udave u bujici – koji od Jerusalima vodi ka Jerihonu. Iz Hozevitskog manastira Grigorija je patrijarh Diodor uzeo u Svetog Savu, gde je on do svoje smrti 2009. čuvao tradiciju da u Mar Sabi uvek ima Srba, i bio glavni liturg i ekonom manastira. „Evo ga moj drug iz Jerusalima“, uzviknu novoizabrani patrijarh srpski kad sam 22. januara 2010. prišao da mu čestitam i da uzmem blagoslov. „Sad morate u Jerusalim kao patrijarh“ velim mu, „nećete ni sada bez mene“! Po drevnom običaju, predstojatelji pomesnih pravoslavnih crkava, po svom izboru na to mesto, posećuju poglavare ostalih pomesnih crkava, počevši od Carigrada. Patrijarhu Irineju je poseta ovozemaljskom Jerusalimu i svetim mestima decembra 2003. ostala poslednja.