Lažni pirati i pravi problemi

Nije lak posao pronaći mirnu životnu luku, ali pronaći mirno rečno sidrište u Srbiji nije ništa lakše. Razlika je samo u tome što se o prvome pišu knjige i filmovi, a o drugome saopštenja, pa o bračnim nevoljama znamo sve, a o rečnim ništa. „Maskirani razbojnici su upali na brod, otvorili tovarni prostor i počeli sa krađom. Druga grupa razbojnika je ušla u stambene prostorije i počela da pljačka lične stvari i novac od posade... Samo čistom srećom je sprečeno krvoproliće“, tako je u maju o još jednoj pljački na smederevskom keju pisalo Udruženje profesionalnih lađara Srbije. Još jednoj, jer nije problem pronaći novinske tekstove o „smederevskim piratima“ iz 2019, 2016, 2014. godine. No taj bombastični termin ne pomaže da se stvar raščisti, podvlači Branislav Vajda, zapovednik putničkog broda i predsednik pomenutog udruženja. „Ne možemo to nazvati piraterijom, jer se zna šta je piraterija – da neko dođe da vas kidnapuje i da traži pare, ili da vas pobije i uzme šta hoće, i da se ne boji ni države ni posada. Ovo su klasični pljačkaši koji upadnu, pokradu šta mogu, i pobegnu.“ Naši rečni lopovi uglavnom izbegavaju obračune, ali to „uglavnom“ ni približno nije dovoljno da bi posade bile bezbedne. Tim pre što „smederevski pljačkaši“ nisu ni samo smederevski. „Novosadsko sidrište je takođe problematično. Prošle godine se problem pojavio tamo gde ga nikada nije bilo, u Bačkoj Palanci, a to je granica sa Hrvatskom. Svuda su, dakle, po sidrištima počeli da operišu. Dobili smo informacije da to rade neke grupe koje dolaze sa strane, ne iz priobalja. Počinju tako što ukradu i čamac kojim idu u pljačku. Nisu čak ni lokalci, i teško je uhvatiti ih.“ Pljačkaška praksa se razlikuje od kilometra do kilometra Dunava, a krade se, kao i uvek, sve što teoretski ima vrednost. „Najčešće gledaju da dođu sa pumpama, da ukradu gorivo. Na Adi Huji su mi jednom ukrali mesingane poklopce za tankere, uvek su mesingani zbog varnica. Nekoliko puta se slično dešavalo, i onda je policija valjda uhvatila koga treba...“ Onaj ko na popularnoj beogradskoj adi doslovno krade komadiće broda verovatno jeste bedni lokalac, ali kao što kaže Vajda, problem je što je „bednih lokalaca“ sve više. Drugde se krade ozbiljnije. „U Novom Sadu uglavnom pljačkaju barže. Jedna po jedna idu u luku, i ljudi se uglavnom nalaze na onoj sa koje se istovaruje. Lopovi opljačkaju neku drugu, pa se sve završi prijavom i uviđajem, jer šteta jeste napravljena, ali niko nije ugrožen. U Smederevu ljudi jesu ugroženi, jer pljačkaši dolaze direktno na brod.“ Prethodne godine, nastavlja Vajda, jedan je nesrećnik i poginuo. Pokušao je da pobegne, upao u vodu i udavio se. Neki primeri bili bi smešni da nemaju tragični potencijal. „Pre dve godine moje kolege su potopile pljačkaše. Pojurili su ih brodom, napravili talas, i prevrnuli im čamac. Sutradan su lopovi došli da im prete, i da im traže novi čamac.“ U smederevskom slučaju sa početka teksta posada je taman pomislila da se ratosiljala lažnih gusara. Otkrila ih je, i oterala na čamac. „Dok nisu upalili motor, nisu se makli, ruku nisu podigli. Kako su upalili motor, tako su počeli da gađaju pajserima i drugim predmetima. Počeli su napad kada su znali da mogu da pobegnu.“ Time što su mogli da pobegnu, prelazimo na tradicionalni „šta činiti“ deo teksta. I takođe tradicionalno, tu smo kapetani u neobeleženim vodama. Za početak, kaže Branislav Vajda, policija jednostavno nije opremljena za pecanje pljačkaša. Udruženje profesionalnih lađara Srbije pre nekoliko dana je pohvalilo smederevsku rečnu policiju „za pojačanu aktivnost“ i za to što „u proteklom periodu nije prijavljena nijedna krađa ili pokušaj pljačke na tom delu Dunava“. Uzimajući u obzir kakvim brodovljem srpska rečna policija raspolaže, teško je reći kako im je uspelo. „Koliko smo mi shvatili, policija nema resurse za rad, nema dovoljno ljudi koji bi se time bavili. A nije ni prioritet. U Smederevu pokušavaju da reše problem, sada dežuraju, i kolege kažu da dvojica policajaca u čamcu non-stop patroliraju. Ali taj čamac, jedan jedini koji imaju, starinski je. Nemaju radar, a sada su i magle počele, pa ljudi bauljaju po mraku i magli. I u Novom Sadu se trude, vidim da i dronovi nešto nadgledaju, ali dvojica policajaca imaju neki čamac koji je carina zaplenila, pa im je dodeljen. Taj ima motor od nekih petnaest konja. Time ne mogu da uhvate ni pecaroša, a kamoli nešto ozbiljnije da rade. Vide kako neko krade sa barže, pojure ga, a taj samo sedne u čamac, i još stigne da im maše“, objašnjava Vajda. Takozvani VTS centar, služba za nadgledanje brodova, osnovan je još 2012. godine, ali Vajda tvrdi da u njemu niko ne radi. „Nedostaje nam služba kojoj bi posade mogle da se obrate 24 sata, kao što u Mađarskoj, Nemačkoj, svuda imate službe koje su stalno dostupne na radio kanalu i koordinišu sa drugim nadležnima, jer oni znaju koga treba da zovu. Nama su, recimo, dali broj lokalne policijske postave u Smederevu. Na kom jeziku da im se obrati stranac kada uplovljava? Možete samo da zovete agenta pod uslovom da je agilan. Ne postoji jasno definisan sistem šta treba raditi.“ Agent koga Vajda pominje čovek je koji bi po pravilu trebalo da organizuje i čuvanje brodova, pogotovo stranih. „Nekada ste imali državne sisteme u kojima je bilo i više ljudi nego što je potrebno. Imali ste obuku i pripravnike. Kasnije, kada se sistem urušio i privatnici kupili brodove, počeli su da uzimaju minimum posade kako bi mogli da rade što rentabilnije. Time se pojavljuje problem brodske straže. Nekada su brodovi imali pravo da drže oružje. Sada toga nema, a ni inače niko od nas nije policajac, pa da se bavi čuvanjem tereta.“ No svejedno, posade se nužno bave i time, bez nade u mnogo uspeha. „Plovili ste celu noć i pristali ste. Imate nekoliko članova posade, legli su da spavaju... Četiri je ujutru, i dovoljno je da se neko tiho prikrade da bi pokrao. Kada sam prošle godine prolazio kroz Smederevo, organizovao sam moje mornare da drže stražu, to jest da stoje na ulazima kako niko ne bi mogao da priđe brodu. Ti su ljudi stranci, Rumuni, Bugari, Holanđani, Nemci. I kada pomenete gusare, svi zamišljaju Somaliju. Boje se ljudi, ne znaju da li će neko da puca na njih.“ Ukrasti motor, recimo, pod tim uslovima nije mnogo teže nego uloviti veću ribu, ali mornarske nevolje tu ne prestaju. „Krali su nam recimo vanbrodske motore. To su relativno sitne stvari, šteta je par hiljada evra, recimo. Ali ako zovemo policiju, ako oni zaustave brod da bismo dali izjave, čeka se pet-šest sati, i to su nenormalni gubici za kompaniju, pogotovo ako je reč o putničkom brodu, koji ima red vožnje. Zato se mnogo slučajeva ni ne prijavljuje. Pritom je po našem zakonu, što je isto apsurd, posada odgovorna za brodove na sidrištu. Čemu onda država? Zašto postoje organizovana sidrišta, zašto postoji luka?“ Branislav Vajda tvrdi da se događalo i da mornari prijave krađu, čak i da isporuče lopova, samo da bi bili osumnjičeni za saučesništvo. „Kažu, nisu se dobro utalili, pa su se potukli. Možda je i bilo takvih slučajeva, ali onda tužilaštvo treba da procesuira i te ljude, a ne da se završi na konstataciji da su posada i lopovi sarađivali.“ Udruženje profesionalnih lađara Srbije u maju je najavilo da će zbog svega ovoga biti prinuđeno da Smederevo proglasi crvenom zonom plovidbe. Upozorenje o opasnoj plovidbi tada bi otišlo Dunavskoj komisiji, Savskoj komisiji, Rajnskoj komisiji, ambasadama podunavskih zemalja, turističkim operaterima, brodarskim firmama, lađarima. Ukratko – sa kraja na kraj Evrope. Mada su u oktobru zabeležene dve (nenasilne) krađe, čini se da je stanje na vodi prethodnih nedelja bolje. No ostaje činjenica da – kako bi rekao Vajda – živimo na rekama, ali ništa ne znamo o njihovoj problematici. „A nekada smo na tom planu bili izuzetno ozbiljna država. Bili smo prvi na Dunavu po inovacijama. Pre četrdeset godina bili smo na tehnološki deset puta višem nivou nego danas. Neverovatno je kako smo došli do nečeg ovakvog. Kao da ti je spao lanac sa bicikla, vrtiš ga u mestu, i ne možeš da se pomeriš.“ Priča o propasti srpskog rečnog brodarstva preduga je za ovaj tekst, pa izdvajamo samo nekoliko detalja. „Od perioda tranzicije, kada su prodate firme kao što je ’Heroj Pinki’, još nismo rešili problem ledolomaca. Nema nijednog. Kompletna infrastruktura prešla je u privatno vlasništvo, i to je kao kada biste nešto što košta milion evra kupili za deset hiljada evra. Nemate nikakav odnos prema tome, obrnuli ste novac jednom ili dvema turama, i vas to više ne zanima. Brodovi su počeli da tonu. Za dve godine potonulo nam je deset brodova. Toga nema ni u Tajlandu. I hajde što tonu, nego ih niko ne vadi. Na jednom mestu iznad Ade Huje prošle godine je potonula ’Salajka’ – na baržu koja je potonula ranije. Samo ih slažemo, napravićemo most ako tako nastavimo“, zaključuje Vajda. Tačno je da je Dunav odavno opevan kao most koji spaja narode, ali dozvolićete, mostovi od potopljenih brodova prave se samo u krajnjoj nevolji. U ratnim operacijama, na primer. Lađari se nadaju da barem sa lopovima neće morati da ratuju.