Za našu decu samo dugovi

Budžetom se preraspodeljuje deo državnog bogatstva s ciljem da se obezbedi funkcionisanje države, otklone posledice nesavršenosti tržišta, obezbedi rast blagostanja društva, umanje razlike i posledice siromaštva. Suštinski, odgovornim budžetiranjem u osnovi se stvaraju preduslovi boljitka za generacije koje dolaze. S obzirom na to da je drugi rebalans budžeta za 2020. usvojen dan pre petka 13, nameće se pitanje šta se i da li se išta može uraditi za 50 dana pre isteka kalendarske godine? Realno, ne mnogo, jer se sve što je trebalo već desilo, pa se izmenama Zakona o budžetu samo pokušava na neki način staviti u zakonske okvire sve što je učinjeno u proteklih 10 meseci. I uvažiti realnost da u novoj, skoro istoj vladi SNS-a postoje neka nova ministarstva. A pre rebalansa desile su se mnoge stvari - od netransparentnih nabavki „hiljada“ respiratora (a ispostavilo se da ih i nema baš toliko), preko spornih trošenja državnih fondova uz kršenje procedura zakona o dodeli državne pomoći i javnim nabavkama, do prodaje poneke državne imovine po niskim cenama i zaduživanja državnih preduzeća do granice potpunog gubitka kapitala. Reklo bi se uobičajena slika, kao i u godinama koje su prethodile ovom rebalansu. Po čemu će se onda pamtiti baš ovaj rebalans budžeta? Opet po nekoliko rekorda, kojima se izvršna vlast toliko hvali. Najupečatljiviji je, ipak, budžetski deficit, do sada najveći, ne samo u modernoj srpskoj istoriji, već uopšte, od 4,1 milijardu evra ili nešto manje od devet odsto BDP-a svega što se proizvede i potroši u Srbiji za godinu dana. NJemu uz rame je još jedan rekord, jer je javni dug opšte države dostigao 27 milijardi evra. Već pomenuti deficit budžeta od 4,1 milijardu evra izvesno će se finansirati novim zaduživanjima, tako da ni sadašnji rekordan dug neće biti dugog veka. Uskoro stiže novi rekord. Analiza računa finansiranja budžeta pokazuje da će se ove godine Srbija suštinski zadužiti ukupno za oko 7,7 milijardi evra, od čega će 3,4 milijarde otići na otplatu dospelih kredita. Uzimaju se, dakle, novi krediti za vraćanje starih. Pri tome su rashodi za plaćanje kamata na uzete kredite vrlo brzo sa 550 miliona evra, koliko su bili 2012. narasli na oko milijardu evra, a skoro toliko (108,4 milijarde dinara) je za te namene predviđeno i rebalansom budžeta za 2020. U poslednjih osam godina samo za kamate prosečno se plaća oko 950 miliona evra godišnje, ili čak 7,6 milijardi evra od početka 2013. do kraja 2020. Problem ne bi predstavljalo jednogodišnje odstupanje nekih iznosa u budžetu, što bi se i moglo tumačiti višom silom, kao što je pandemija. Nominalni iznos javnog duga se, međutim, ne smanjuje. Naprotiv, iz godine u godinu raste i 2020. je u septembru dostigao rekordan iznos, a posledično, rastu i troškovi plaćanja kamata na uzete kredite. I već godinama je na nivou od oko milijardu evra. Rashodi za subvencije rebalansom su u odnosu na originalni budžet za 2020. uvećani za oko 200 odsto, sa 800 miliona na 2,4 milijarde evra. Svaka država koristi državnu pomoć kao sredstvo podrške određenim oblastima za koje smatra da su joj važne, da joj mogu doneti neku stratešku prednost. Ali, svaka odgovorna država objavljuje i efekat državnih davanja. Kada rebalansom subvencije privredi porastu sa 114 miliona na milijardu i 230 miliona evra, onda je nužno da se podnese izveštaj o efektu takvog trošenja, o tome šta se njima postiglo. Izmenama Zakona o kontroli državne pomoći upravo je pružena ta mogućnost, mada ni ranije nije bila zabranjena. Od svih, jedino su subvencije za kulturu po ko zna koji put umanjene. To je trend godinama unazad – 2014. bile su 75 miliona evra, dve godine kasnije su prepolovljene, da bi se rebalansom u 2020. svele na 14 miliona evra. Kultura i dalje očito nije prioritet. A na koje se to prihode budžeta računa? Ukupna primanja rebalansom su smanjena za oko 1,4 odsto u odnosu na originalni budžet, s tim što je porez na dodatu vrednost kao najznačajniji prihod budžeta umanjen za oko 5,5 odsto. Analizom strukture ovog poreza može se videti i snaga domaće privrede, a već godinama je PDV u zemlji manji od PDV-a iz uvoza. Alarmantno je, međutim, što se odnos ova dva poreska prihoda protokom godina sve više menja u korist PDV-a iz uvoza, što znači da je domaća proizvodnja, realizovana na domaćem tržištu, sve beznačajnija u odnosu na uvezenu robu i usluge realizovane na tom istom domaćem tržištu. U 2012. PDV u zemlji bio je nešto manji od 50 odsto PDV-a iz uvoza, već sledeće godine pao je na 42 odsto, a ove će biti 22 odsto, s tim što je u 2018. i 2019. bio samo 15 odnosno 14 odsto PDV-a iz uvoza. U 2017. spoljnotrgovinski deficit bio je 4,3 milijarde evra (za toliko je uvoz bio vredniji od izvoza), već naredne povećan je na 5,6 milijardi, a prošle na 6,3 milijarde, tako da je u poslednje vreme prosečan deficit oko šest milijardi evra godišnje. Drugim rečima, svake godine na uvoz trošimo 25 odsto više deviza nego što ih zaradimo izvozom. Rebalansom su planirani prihodi od akciza u 2020. smanjeni za 3,2 odsto u odnosu na originalni budžet, jer se procenjuje da će biti manji i promet akcizne robe. Jedini porez od koga se posle rebalansa planira veći priliv nego originalnim budžetom je porez na dobit pravnih lica i to za oko devet odsto. Čini se neverovatnim da se PDV smanjuje, da se i prihodi od akciza smanjuju, a da jedino raste profitabilnost preduzeća, iako će, i po računici kreatora rebalansa, imati manji promet, što je jedan od faktora koji utiče i na njihovu profitabilnost. S druge strane, s obzirom na to da su rebalansom za pet odsto umanjeni prihodi od poreza na dohodak građana, čini se da su građani sve siromašniji, a vlasnici kapitala bogatiji. Ako se sve ovo ima u vidu, šta posle ovog rebalansa ostaje za našu decu? Ostaće im, po svemu sudeći, dugovi jedne promašene ekonomske politike, ogromna zavisnost od uvoza i ekonomija koju će verovatno biti potrebno iznova graditi, ne bi li se omogućila kakva-takva budućnost generacijama koje dolaze.