Čuvari istine

Epidemija korona virusa oživela je poslednjih meseci u javnom diskursu u Srbiji jednu lepu LJermontovljevu metaforu – junak našeg doba. I, zaista, s pravom smo je nadenuli našim medicinskim radnicima, koji od marta naovamo – isprva bez dovoljno neophodne medicinske opreme, u skafanderima, na 5 ili 35 stepeni, premoreni, u bolnicama bez dovoljno ležajeva i respiratora, bez dovoljno kolega koji bi ih odmenili ako zatreba toalet, svesni da rizikuju zarazu nepredvidljivim, podmuklim virusom, od koga možda nakratko izgube čulo mirisa ili osete blagu groznicu, ali im možda ipak otkažu pluća ili bubrezi, pa najsmešniji od svih virusa postane fatalan – ipak istrajavaju... To je, uistinu, i njihova profesionalna dužnost, a verovatno i moralna obaveza, budući da su se opredelili da pomažu ljudima, da leče, saniraju, predupređuju, preveniraju, umiruju, ublažavaju bol, saopštavaju radosne vesti, ali i tragične ishode, da budu glasnici života i smrti... Susrevši se sa ovom globalnom pandemijskom pošasti, zapravo i nisu imali izbora – svako se samo zadesio na svom radnom mestu, pa ako je do juče najveći deo vremena provodio potpisujući recepte za antibiotike ili prosleđujući izabrane parametre u laboratoriju, za analizu krvi – danas mora da dežura u kovid ambulanti... Nije birao da bude heroj – okolnosti su ga na to nagnale, ali to ga verovatno ne čini manje vrednim poštovanja! Ali lekari u Srbiji poslednjih meseci nisu jedini junaci našeg doba i nekako mi se čini nepravednim da samo njih tako zovemo... Postoji još jedna grupa divnih, hrabrih ljudi, koji se godinama unazad izlažu opasnosti, rizikuju svoju bezbednost, mir, ma celokupnu slobodu svojih bića – da bi pomagali građanima, razgrtali mrak koji nas obavija ili koruptivne radnje čije smo žrtve, rušili zidove od čokolade kojima je zamazan i pregrađen informativni program na nacionalnim frekvencijama, da bi otkrivali istinu, prevenirali posledice lažnih vesti – da bi spasavali naš kolektivni život i pojedinačne sudbine, jer oni to suštinski i rade – pravi novinari... I za to su se opredelili, svesni rizika, nemira, pritisaka, što ih u očima nekih od nas čini još većim i vrednijim divljenja! Nije ih korupcionaška pošast, poput virusa, zadesila na radnom mestu – oni su joj pošli u susret! Oni su odabrali da kažu istinu, da informišu javnost, da ukažu na nepravdu, malverzacije, afere, da saopšte pravu vest – koliko god bolna, obespokojavajuća ili teška bila, jer je samo takva vest – zapravo vest – informacija koja razumnom biću ukazuje kako treba da se ponaša u određenim okolnostima, u vanrednim situacijama. Oni su izabrali da budu vesnici – katkad života, a katkad i smrti! Oni stoje iza svake napisane i izgovorene reči – imenom i prezimenom, javnim saopštenjima i reportažama ili nizom linkova iza kojih se kriju pisani dokazi za sve ono o čemu izveštavaju! A mogli su da budu inicijali ispod izmišljenih tekstova u besprizornim redakcijama još besprizornijih najčitanijih dnevnih listova... Ili čitači lažnih vesti, reporteri na iskonstruisanim događajima, voditelji rijaliti programa, kolumnisti koji se bave temama američkih izbora, urednici vesti iz kulture u dnevnim listovima... Niz je beskonačan – toliko toga su još mogli odabrati! Ali oni su odabrali da budu novinari, a novinarstvo je obaveza i podrazumeva neke etičke principe! Istraživački novinari su otuda junaci našeg doba i moramo biti svesni ogromne hrabrosti, motivacije, entuzijazma koji su potrebni da iz godine u godinu istrajavaju u surovim uslovima u kojima istražuju i pišu... Imena im većina građana i ne zna – načuli su za nekoliko akronima, dok sintagmu koja se iza naziva krije najčešće i ne bi umeli precizno rekonstruisati... Možda su nekoliko urednika katkad i imali prilike da vide ili čuju na jednoj ili dve slobodne televizije, dostupne samo korisnicima određenih kablovskih operatera... Katkad, nažalost, ako im je trebalo ukaljati imena, diskreditovati njihove priče i kreirati odgovarajuće javno mnjenje – i na naslovnim stranicama tabloida, sa opasnim etiketama „izdajnika“, „stranih plaćenika“, „rušitelja vlasti“ i „protivnika napretka i blagostanja“... LJudi oko mene – prijatelji, poznanici, kolege, pa i većina javnih ličnosti od integriteta – mnogi koji objektivno sagledavaju društveno-političko blato u koje smo zaglibili, nažalost, ipak ne znaju ko su Milica Šarić (CINS) i Vesna Mališić (NIN)... Ne znaju da su njihova bezbednost, spokoj, pa možda i život – ugroženi samo zato što su odabrali da ne ćute, da ne okrene glavu kada opaze malverzacije, koruptivne radnje, kriminal u vrhu vlasti... Ne znaju ko su Dina Đorđević (CINS), Dragana Pećo, Bojana Pavlović (KRIK), Aleksandar Đorđević, Natalija Jovanović (BIRN), Vuk Cvijić (NIN)... Ne znaju da im obijaju stanove, oduzimaju mobilne telefone, da im prete smrću ili ih nazivaju raznim pogrdnim imenima – samo zato što žele da nam kažu istinu... Oni verovatno i ne žele da im se znaju imena – oni žele da se čuju njihove priče! Svi mi bismo to morali želeti, jer je to u interesu društva u kome živimo, a samim tim je i dobrobit naša! Oni su junaci našeg doba i hvala im na svemu što rade!