Mi ili oni

Raspleta! O, raspleta! Kraljevstvo za rasplet! (ili sam pobrkao, moguće je da se radilo o konju) Pandemija koju živimo vraća mi u sećanje neprijatne periode iz proteklih decenija tokom kojih je svako planiranje bilo nemoguće (ili bitno ograničeno), čak i za kratke vremenske projekcije („od danas za sutra“). Naravno, barem deo planiranja zasniva se na analizi uobličenih, dovršenih iskustava i događaja (imaju početak i kraj), koje arhiviramo u našem pamćenju po principu srednjoškolskog sastava – uvod, razrada, zaključak, a ako je sreće i naravoučenije. I tu počinje problem! U dugom nizu proteklih godina bili smo svedoci velikog broja nerazjašnjenih događaja i afera. Fenomenološki, svaka takva epizoda traje kratko, zaokupi nam pažnju i izazove zabrinutost (pa i strah), ali potom bledi, dok se na obzorju pojavljuje nova „senzacija“ koja nas iznova, ali ponovo nakratko, zaokuplja i ringišpil u našoj maloj varoši nastavlja da se vrti. Ako neko i postavi pitanje šta je u svemu tome istina, sležemo ramenima – možda za „zabavu“ kojoj smo izloženi to i nije najvažnije. Za ogroman broj takvih priča raspleta nema. Međutim, tokom realizacije ovog scenarija prag naše osetljivosti i odgovornosti se polako i postepeno diže do trenutka kada gotovo da nema „senzacije“ koja nas može iznenaditi do mere da postanemo spremni na reagovanje (svestan sam da ova analiza nije do kraja poštena, jer ne uzima u obzir strepnju i strah). Tako se stvorio sterilni, nepokretni prostor svakodnevice, u kome kopne i nestaju sistemi vrednosti (na šta bi se i odnosili kad se malo toga uopšte do kraja razjašnjava, da bismo se o razjašnjenom vrednosno odredili), i u kome nešto čekamo. Šta? Ponekad mi se čini da u izostanku raspleta obitavam na „ničijoj zemlji“ ili, možda još bolje, u međuvremenu. U međuvremenu do čega? Iako se pokušaji objašnjenja ovakve situacije uglavnom usredsređuju na partokratske manipulacije, krize medija i sudskog sistema, neefikasnost istrage i dr, zadržao bih se na jednom globalnijem razlogu. Naime, svedoci smo neshvatljivog ubrzanja u gotovo svim domenima života, sa ponekad neupotrebljivo kratkim reakcionim vremenom – odluke se moraju donositi sa sve manje razmišljanja, te čudne ljudske potrebe bez koje nema demokratije, „najsporijeg političkog poretka“. Ili, kako Novica Milić u svojoj knjizi Politička naratologija: ogled o demokratiji lucidno pita „…da li još u vremenu koje se meri nanosekundama ima vremena za odluke ljudi“ u procesu koji „iziskuje pripreme, razmišljanja, debate, razlučivanje razloga ne samo za i protiv, nego unutar svih razloga njihovih argumentovanih pozicija, logičkih snaga, vrednosnih moći?“ Nismo li upravo mi u posebnom problemu kada se suočavamo sa olako postavljenim zahtevima svetskih moćnika da neumesnom brzinom rešavamo vekovne probleme? Taj osvojeni prostor anomije koji treba i politički kontrolisati, taj neplodni predeo izgubljenih uzročnosti, kraljevski je put u populizam. U populizmu, simulacija različitih i ravnopravnih glasova i volja, izgleda da dovodi do toga da pseudoraznolikost polako ustupa mesto pravovernosti, i to onoj za koju Orvel sarkastično kaže u svojoj 1984 da podrazumeva „da se ne misli, pa čak ni da se oseća potreba za mišljenjem“. Pravovernost u nedostatku kompetencije, ali često sa hipertrofisanim političkim instinktom za opstanak, pribegava određenim obrascima, od kojih ja nazirem bar dva. Naravno, ti obrasci nisu novi i nepoznati, ali srećom ni približno surovi kao ranije. Na primer, „nepotkupljivi“ Robespjer, vođa kluba jakobinaca, čiju su tehnologiju sticanja moći opisali kao „despotizam mnjenja“, u svojim prečestim frenetičnim govorima razotkriva zavere (koje ponekad samo sluti ili ih jednostavno izmišlja) i kobno upire prstom na izdajnike, u koje će vremenom svrstati sve koji bespogovorno ne prihvataju njegov zanos i bes. Posle toga: giljotina! Politički progon ne može i bez generalizacija. Kada je 1597. godine u Engleskoj uhapšen Bendžamin DŽonson zbog njegove navodno subverzivne predstave Ostrvo pasa, zamalo nije izvršena i naredba o rušenju svih pozorišta u Londonu. Ukratko, mi ili oni (to se nažalost kod nas čuje i u efemernim političkim obraćanjima, bez jasne definicije ko je to „mi“, a ko „oni“ – da li je podela zaista tako čvrsta ili se veštački pothranjuje?). Frustrira činjenica da u našoj društvenoj entropiji nemamo mašte ni da zamislimo više od dva protivnika na sceni koja podrazumeva obračun, kao da se ne može misliti drugačije, van kobnog srpskog dualizma, ili da se „Srbija ne može voleti na više načina“. Ovako ili nikako! Na parove razbrojs! Prvi od dva obrasca koje slutim je stalno kreiranje privida političkog života, tačnije simulacija političkih procesa i tokova. Ne slažem se sa zluradim komentarima da je aktuelni sastav Skupštine kao rezultanta prethodnih izbora ilustracija sumnje da Srbija možda i ne želi višestranačje, ali ima nečeg pogrešnog i povremeno nadrealnog kada srpski poslanici strasno argumentuju protiv onih drugih, kojih nema u klupama i čije spominjanje teško da se može dovesti u vezu sa dnevnim redom, posebno ne birajući reči kada se dohvate Univerzalnog Krivca. Da li tako možda i nehotice otkrivaju da im oni „drugi“ ipak na neki način nedostaju ili da bez njih igra gubi smisao? Ako u nekim slučajevima ne ostaju dužni ni oni van Skupštine, ne zavaravajmo se – oni u ovom trenutku nisu srpski poslanici! Lako i besprizivno se pribegava rečima „izdajnik“, „strani plaćenik“, „lopov“ i sl. (o izdaji sladostrasno govore, zavisno od političke konjunkture, mnogi na političkom prostoru Srbije), bez razmišljanja o posledicama reči koje fijuču kao meci. A kako se definiše izdajnik, iako je opšte i često banalno mesto da je u svetu politike obično u pitanju onaj koji se ne slaže sa narativom ljudi koji optužbu izgovaraju (Robespjerovim kažiprstom) ili jednostavno misli drugačije? Groteskan je stih u Zimskoj bajci, koji zvuči kao preteča autocenzure: „Je l’ šaptanje ništa?“, ali je još groteskniji engleski zakon iz 1352. godine u kome je izdaja definisana kao „kovanje zavere ili zamišljanje“ smrti najviših javnih zvaničnika, kraljice i naravno, kralja – zamislite kakav prostor je progoniteljima omogućio termin zamišljati. Kao društvo tragičnih i nažalost, ne tako davnih iskustava, moramo sprečavati svaku asocijaciju da jedni drugima postanemo objekti agresije. Ako je to još uvek moguće! Drugi proces je građenje ideje omnipotentnosti političkog vođe (u čemu on može, ali i ne mora da učestvuje), u čijoj senci se kriju oni koji ga navodno bezrezervno podržavaju, sakriveni od odgovornosti (umesto koje nude vernost) i prepuštaju lideru da donosi većinu odluka koje mu ne pripadaju, tačnije pripadaju njima ili institucijama u kojima se nalaze (tako će i odgovornost biti njegova). To uzdizanje dobija obrise ritualnosti sa gotovo protokolarnom obavezom da se u svakom javnom obraćanju uspesi i ideje nedvosmisleno vežu za jednog pojedinca, do klicanja na kraju izlaganja ili blasfemičke komparacije sa Isusovom žrtvom. Sada ću ja biti optužen da navodim „tuđe“ knjige, ali mi se sviđa upozorenje u Tori da čovek ništa ne sme pretvoriti u svog idola, pa ni reč Božju. A svaka lična aglomeracija vlasti gotovo po pravilu uzrokuje imobilizaciju institucija (aktivnu i pasivnu) i bekstvo od odgovornosti, nepreduzimanje (što bi mi preduzimali bilo šta kad vođa preduzima sve?) i mentalnu lenjost, utapanje u beskrajne političke intrige onih koji kličući vođi pripremaju svoju apostazu. U redu, ovakvo ponašanje nije specifičnost samo naše sredine, ali bi svuda mudar političar morao da bude odbojan i sumnjičav upravo prema takvoj vrsti podrške, a ako mu se i na trenutak učini da mu pevanje ovog hora godi, neka makar na određeno vreme uposli nekog ko će mu klečeći ponavljati: „Memento mori!“, poput roba u starom Rimu koji je ove reči izgovarao vojskovođi tokom trijumfalne parade kao podsetnik da je smrtan i da se slučajno ne uznese previše u izjednačavanju sa bogovima. Ma kako zvučalo uopšteno, nama svima preko su potrebne mera i skromnost! Potrebna nam je odgovornost! I potrebne su nam institucije zasnovane na zakonima koje ćemo poštovati. Pokušao sam, konfuzno i uz nasumične poduke istorije, da imenujem makar jednu dimenziju političkih distorzija za koju verujem da smo je trebali izbeći po svaku cenu. Razumem i razočaranje onih koji će prepoznati u mojim redovima davanje prednosti sopstvenim, pa time i sasvim subjektivnim doživljajima naše svakodnevice (dakle, jedna vrsta privatizacije), bez nama svima tako drage eksplicitnosti. Ali opet, možda društveni dijalog i treba da počne tako što će svako artikulisati svoje strepnje, interese i mišljenja. Ja sam u ovom tekstu taj dijalog započeo razgovorom sa sobom, svestan da u mojim godinama nije retko da neko priča sam sa sobom, ubeđen da za odnekle poznatog sagovornika ima sasvim ubedljive argumente. Mada, ako se uporno nastavi sa „autokomunikacijom“, od društva, a kamoli društvenog dijaloga, nema ništa! Najzad, možda će nameru ovog teksta (uz izvinjenje za množinu) najpreciznije objasniti stihovi Euđenija Montalea: „Sve ono što danas ti reći možemo, to je ono što nismo, ono što nećemo.“