Puca režim, ali pucaju i građani

O tome koliko nismo svesni destruktivnosti medija, koji u ime navodne slobode govora nude najvulgarniji sadržaj, plasirajući pritom laž, licemerje i ispiranje svakog zdravog razuma, Jelena Đorđević, teoretičarka kulture i profesorka na Fakultetu političkih nauka, često je ukazivala u svojim javnim nastupima. Međutim, vremenom čini se, a posebno u godini razorenoj u svakom pogledu pandemijom virusa korona, društvo i kultura dospeli su do nikad nižih nivoa na lestvici jednog društva koje teži ka modernom evropskom konceptu. Naravno, mediji su tu sliku dodatno oskrnavili... Upravo pitanje budućnosti javnog govora i kulturne politike bio je povod za razgovor sa profesorkom Đorđević. Da li su prisustvo virusa i pandemija samo osvetlili sve krize sa kojima se kulturna scena godinama bori? Kako će kultura i umetnost uopšte opstati u godinama koje dolaze? Složila bih se sa vama da kriza oko pandemije nije uzrok srozavanja uloge i značaja kulture kod nas, već je samo vidljivije, kao uostalom i sve ozbiljne bolesti ovog društva. Krize podižu sve na mnogo viši stepen, i dobro i zlo. Što se kulture tiče, čini mi se da tu postoje dva moguća aspekta sa kojih stvari mogu da se posmatraju. Ako kulturu shvatimo na jedan sveobuhvatan način, kao način života, kao aktivnu silu koja utiče na naš govor, ponašanje, sistem vrednosti, tradiciju, pravila, državu, institucije, identitete, onda je kultura kod nas u apsolutnom kolapsu. Jer sve što sam pomenula je poremećeno – među ljudima vlada mržnja, nasilje svih vrsta je u porastu, jezik je sveden ili na psovku i etiketu, ili je sramotno osiromašen. Tradicija je postala plen lažnih patriota koju definiše ko kako hoće, prema potrebi, istovremeno gazeći po tradicijama koje im se ne dopadaju i koje im ne koriste. Pravila svih vrsta su ukinuta: pre svega pravilo da je laž loše, a istina dobro. Istina se prikriva ili preokreće. Svako pravilo pristojnosti je ukinuto. Ne poštuje se nijedno pravilo zapisano u Ustavu, a još manje ona koja se deklarativno promovišu, a svakodnevno brutalno krše. Institucije su razbijene i uzurpirane, a državu predstavlja jedna samozvana bahata manjina. Banalizacija, unižavanje, agresija, laž – to je kod nas kultura „kao celokupan način života“. S druge strane, ako kulturu shvatimo kao ono najbolje što jedno društvo proizvodi na planu stvaralaštva, onda je stvar još tužnija. Prevashodno zbog toga što populizam prezire visoke domete stvaralaštva jer oni podrazumevaju, između ostalog, traganje ili vapaj za istinom, što ovde nije nimalo popularno. Na lestvici naopakih vrednosti, u društvu u kom se isključivo priča o otvaranju fabrika i auto-puteva, kao da smo na samom početku modernizacije, nema mesta za visoku kulturu. Ona je jednostavno poništena, u nju se ne ulaže, ona se ne ceni, ona smeta, mnogo smeta. A surovi kapitalizam tranzicionog tipa svemu tome maksimalno doprinosi. Zato se ulaže u kreativne industrije koje gode i kapitalu i državi. Kako je došlo do toga da su pojedini umetnici postali meta političkog establišmenta? Populizam uništava elite – umetničke, intelektualne, stručne. Na tome on počiva. Pojedini umetnici su postali mete u opštoj multiplikaciji meta koje su neophodne beslovesnoj gomili „predstavnika naroda“ da bi huškali i radili na stvaranju atmosfere ratnog stanja, sve prikrivajući jezivo stanje u društvu i svoju sramnu nesposobnost. U do krajnosti poremećenom društvu estradne zvezde se sahranjuju u Aleji zaslužnih, to je vrhunac umetnosti koji populizam prepoznaje. U svojoj biti, umetnik treba da bude slobodno biće koje stvara drugačije svetove od onog koji nas okružuje, koji ume da prepozna razloge nepravde i mesta na kojima se krije zlo, ali i dobro. U režimima u kojima postoji samo jedna misao, jedan uzor, jedna priča, jedna pesma koju hor istih glasova neprekidno ponavlja, kao pokvarena ploča – nema mesta ni za slobodu, ni za stvaralaštvo. Umetnici iskaču, kvare, smetaju, izobličavaju, raskrinkavaju. Kako establišment u autoritarnom režimu uopšte može da ih podnese? Nikako! Još češće, svedoci smo da su brojni stručnjaci diskretniji u kritici stanja u društvu, a pojedini umetnici, koji bi nešto i progovorili, ne smeju to da učine zbog državne pomoći projektima i straha da im mogu biti uskraćeni. Da li je ucena glavni metod komunikacije ove vlasti? Strah za egzistenciju je najubojitije sredstvo vladanja, a naročito tamo gde nema alternativa, kao što je slučaj u siromašnoj i jednopartijskoj Srbiji. Zavisnost od fondova kao jedini preduslov da umetnost ili umetnik postanu vidljivi podrazumeva i ograničenje i skučeni prostor u kome se može iskazati. Ali, ja ne bih ćutanje ili strah da se progovori vezivala samo za to. Mislim da su stvari, u tom pogledu, mnogo kompleksnije. Pitanje smisla „glasnijeg“ govora, u društvu u kojem se mnogi glasovi ne čuju, ubija želju da se nešto kaže. Degradacija čitave oblasti umetnosti takođe utiče na samopoštovanje, ali i elan samih umetnika. Mladi beže, to znamo, a ko ostane suočen je ne samo sa zavisnošću od fondova već sa sopstvenom bespomoćnošću u društvu jednog glasa, jedne priče i jedne horske pesme. Nekada su umetnici bili nosioci bunta i promene i njihova reč i delovanje su imali veliku težinu. Danas, umetnici ne samo da su ucenjeni, pa ćute, već je samo njihovo delovanje, oblast umetnosti, devalvirano do nestajanja u populističkoj omrazi i predatorstvu tržišta. Inače, moram da kažem da mi se pomalo smučilo opravdavanje pristajanja na zlo koje nas okružuje u priči o ucenama. Ucene ima, ali mnogi na nju ne pristaju. Sem ucene, čelnici vlasti i njihovi mediji ne propuštaju priliku da malo preostalih nezavisnih medija povežu sa opozicijom. Otkud ta vulgarna ideja da jedan izvor odlučuje o programu i – kada je okrenut kritici - da je to uvek onaj sa suprotne strane? U ovom besprizornom jednopartijskom režimu sve, apsolutno sve je svedeno na „mi“ i „oni“. Takva podela uvek znači da su „oni“ zlo samo, udruženi protiv „nas“, nezavisno od toga ko su ti „oni“, da li su umetnici, inženjeri, lekari, trgovci, novinari, pevači ili političari. Svi su ugurani u jedan isti koš „državnih neprijatelja“, izdajnika, prodanih duša, špijuna, pa na kraju i potencijalnih ubica „najboljeg među nama“. Najčvršća uporišna tačka ovog režima je mržnja prema „njima“. Uticati što jače, više i bolje sredstvima propagande na dijabolizaciju „njih“, koji, hteli ne hteli, postaju, u rečima vlasti, politička sila, organizovana neprijateljska grupa čije delovanje teži najmračnijim ciljevima. Taj sistem dijabolizacije svih onih koji ne pripadaju organizovanoj vojsci partije na vlasti je odavno, a naročito u 20. veku, uspešno razrađen. To je prosta logika permanentnog rata. Taj sistem je lepo objašnjen u Mein Kampf-u, a ostvarivan svugde gde postoji vođa ili general vojske čiji je zadatak da istrebi neprijatelja – „njih“. Glavno oružje u tom ratu je neprekidno ponavljanje iste priče, stalno ukazivanje na njihove „laži“, „izmišljotine“, „podmetanja“ i na ogromnu pretnju koju predstavljaju. Svugde i na svakom mestu, u svakoj prilici, pomenuti ih, nezavisno od konteksta. Taj propagandni metod provereno uspeva i zato je borba protiv medija koji nisu u službi propagande toliko žestoka, nezavisno od toga što oni predstavljaju promil u razrađenoj propagandnoj mašineriji režima. Ovde je propaganda kao stihija – nije uopšte važno šta se kaže, koliko se laže, koliko se izmišlja, gde se govori, kako se govori – važno je obasipati obilno, stalno, od jutra do večeri istim rečima, istom količinom mržnje. Beskrupulozno! Taj metod bi i od najvoljenijeg sveca uspeo da napravi neprijatelja naroda upravo zbog nesavladive upornosti ponavljanja. Zbog čega je dijalog kao civilizacijska forma uništen u medijima, zbog čega se smatra subverzivnim elementom, otkud strah od normalnog dijaloga? Rečju, ovaj režim je odustao od „civilizacijskih formi“. To se čak i ne krije. Dijalog je najveća opasnost, ugušen je i neće ga ni biti, ma koliko da se razni EU pregovarači uključe. Jednostavno, u prirodi ovakvog režima ne leži ideja nužnosti dijaloga. Mogli ste da primetite da je godinama reč demokratija nestala iz govora vlasti. Otvoreno se radi na zaokruženju jednopartijske države. Ova aktuelna priča o tome da sudije treba da bira (jednopartijski) parlament otvoreno zagovara poništavanje ideje o podeli vlasti koja je u praksi već poništena. Sve autonomne institucije, uključujući i univerzitete, stavljene su pod kapu države koja se nalazi u rukama jedne partije. Zato je priča o dijalogu lažna, fingirana, jer je sukob mišljenja, i još više, ideja kompromisa, nešto što, po definiciji, ne pripada režimu koji trenutno postoji. To nam govori još jednu, mnogo važniju stvar o tom režimu, a to je da dijalog nije samo mesto političkog sporenja, već način da se stigne do najboljih rešenja za ogroman broj problema sa kojima se suočava svako društvo. Kada se dijalog apsolutno onemogući, kada sve što dolazi od „njih“ apriori postaje neprijateljski gest, nezavisno od toga koliko jeste ili može biti koristan i upotrebljiv za dobrobit društva, onda je više nego jasno da dobrobit društva nije ono što interesuje ovu vlast. Naprotiv. Autoritarna vlast u stvari ne voli svoje građane. Ona samo traži da građani vole nju. Gde sve prepoznajete politički kič danas? Kakvo je lice populizma vlasti? Populizam jeste politički kič. Manipuliše jeftinim emocijama, koristi preuveličane reči, obećanja, cilja na afekte, naročito na mržnju prema eliti, pristojnosti, umerenosti i razumu. Kič politika je jednodimenzionalna, dosadna, uvek ista, ne donosi nikad novine, ne iskače iz kolotečine, ponavlja se do besmisla. Kič politika je zasnovana na lažnim vrednostima, voli da zaseni šljaštećim sjajem praznih reči koje pričaju o zaverama, neprijateljima, a publika (narod) voli takve sadržaje. Realnost je isključena i pretvorena u lakirovke i priče sa hepiendom, što godi srcu siromašnog, napaćenog naroda, ozbiljno uzdrmanog dostojanstva. Kič i kič politika uvek služe kapitalu i političkoj moći. Zatvoren u sopstvenim pravilima i ciljevima, kič i kič politika služe uvek i samo nepromenljivosti poretka, laži i neslobodi. Kič politika mrzi i um i razum, ne podstiče život već umrtvljuje. Kič politika je uvek na strani Tanatosa. Izjava Borisa Dežulovića o Beogradu u jednom intervjuu izazvala je ogromne reakcije. Da li vas je to iznenadilo? Pitanja naciona nose uvek posebnu vrstu osetljivosti... Ja moram da priznam da mi je sva ta frka bila jadna. Ako vlast nema pametnijeg posla nego da reaguje na svaku reč koju napiše neki pisac ili novinar, onda je to tužno. S druge strane, istina je i da smo već navikli da svaka sitnica koja može da pokrene „patriotske“ emocije i te kako dobro služi za fingiranje neke društvene dinamike u inače umrtvljenom društvu. I, naravno da se za trenutak zaboravi na koronu, ekonomsku krizu, korupcionaške skandale itd. Nema ničeg lažnijeg i kičeraskijeg od tog prenaduvanog, praznog patriotizma koji, nažalost, često daje pravo da se rade veoma opasne stvari. Takav patriotizam je „kvintesencija“ političkog kiča i zato mi je sve to oko Dežulovića jadno i izaziva stid. Kič devedesetih deluje poput doba nevinosti iz današnje perspektive spram novog kiča. Zašto je do toga došlo? Da li smo zbog toga previše nostalgični danas, pa čak i za devedesetim koje su na svoj način nosile breme? Složila bih se sa vama da su nepristojnost vlasti, unižavanje svega vrednog, banalizacija i prostakluk, nemoralnost i laž dostigli stepen nepodnošljivog. Devedesete su imale još neke tragove institucija i navika iz vremena socijalizma. Postojao je i elan za borbu. Paradoksalno zvuči, s obzirom na rat, ubijanje, zločine i patnju, ali čini mi se da su baš zato i ideje i emocije bili zaoštreniji, jasniji, životvorniji. Radikalski žargon i agresivnost banalnosti nisu bili dominantni kulturni kod. Danas jesu. Čini se da ne postoji niko i ništa što tu bujicu može da zaustavi. U međuvremenu su se građani, s jedne strane proredili, jer je ogroman broj obrazovanih pobegao, a s druge strane posle svega što se događalo poslednjih trideset godina mi smo izgubili samopoštovanje i nadu. Sigurna sam da je naša međunarodna pozicija tome doprinela, a kič politika je poslednjih osam godina sve učinila da se to samopoštovanje povrati na osnovu lažne snage vođe koji ima ulogu spasitelja i čija „veličina“ supstituiše društveni i moralni jad. Kao društvo, mi smo od devedesetih i kao ljudi, pojedinci i kao kolektiv nazadovali, moralno, intelektualno – svakojako. Kako vam sada izgleda duh grada, posle tektonskih promena sa spomeničkom kulturom, promenama naziva ulica, palmama koje su izazvale buru u javnosti? Da li živimo u vremenima okupacije ili te promene vode ka nečemu drugom? Spomenici uvek služe onima koji ih grade i iz prošlosti ili savremenost, biraju ono što im treba. A treba im za vlastitu legitimizaciju. To što sam rekla su poznate činjenice. Kad se govori o spomenicima i menjanju naziva ulica, što svaka vlast od raspada Jugoslavije smatra svojim važnim poslom, ja zapažam dve stvari. Prvo, u izboru spomenika ima se utisak da se oni grade ad hoc, od ruskih careva do Zorana Đinđića (od čega se, doduše odustalo), kako kome u određenom momentu padne na pamet, a obično se radi o politikantima koji odlučuju. Drugo, osnovna ideja je izolovati, zameniti, obesmisliti, naružiti antifašističku borbu i tragove nekadašnje SFRJ, izbrisati iz sećanja 50 godina istorije, uniziti je ili je preokrenuti. I najzad, ovaj poslednji udar na svaku logiku spomeničke arhitekture u vidu kolosa ispred nekadašnje železničke stanice, fantastičan je primer kič politike, bez ikakve mere. Ovaj basnoslovno megalomanski projekat ne samo da vređa dobar ukus, već kao da želi da uplaši. Jer, poznato je, u modernom vremenu, totalitarni režimi svoju apsolutnu moć nad celokupnim društvom simbolički otelovljuju u monumentalnoj arhitekturi i hiperboli svih vrsta. To je ta logika, ali ovde ima i elemente smešnog. I za kraj, ne mogu a da ne prokomentarišemo parlament. Da li smo i zaista sami krivi što nam parlament izgleda ovako kako izgleda? Kako se tolika mržnja zapatila? Parlament zaista izaziva najdublje gnušanje i govori da smo stigli do granice izdržljivosti ovog i ovakvog režima. Čini se da puca i režim i pucaju građani. Količina stida koji osećamo prevazilazi granice podnošljivog. Slušajući ljude u tom „najvišem domu“, stidim se što pripadam ljudskoj vrsti. Da li smo krivi, jesmo. Ali ne zbog bojkota, čime je parlament postao jednopartijski, već zbog toga što puštamo već osam godina da jednopartijska država jača, puštamo da institucije propadaju, predajemo se izokrenutom sistemu vrednosti, dozvoljavamo ignorantima i primitivcima da određuju kulturni kod, i prihvatamo ideologiju partije čiji je osnovni kredo – deliti ljude, ratovati rečima, mrzeti, lagati. Poklekli smo pod agresijom, i to je to. Nismo hrabri, ne držimo do sebe, odustajemo i predajemo se. Mi nismo kao građani više u stanju da se borimo za goli život – za vazduh koji dišemo. Izgleda da se ispostavilo da je bekstvo u lažne rajeve kiča ono čemu smo se zdušno predali. Lakše je, ali pogubnije.