Moraćemo da vrištimo glasnije

U martu 2020, kada je sve počelo, mnogi među nama bili su uvereni da ćemo u decembru u miru planirati praznike, srećni što je epidemija korone iza nas. Međutim, skoro godinu dana kasnije, epidemiološka situacija u Srbiji je drastično lošija, tužnija i luđa nego što je bila. Početak vakcinacije uliva nešto malo nade, ali još uvek je prerano da počnemo da se radujemo. Predstavnici vlasti i Kriznog štaba nastavljaju da urušavaju svoj kredibilitet u tolikoj meri da im više baš ništa ne verujemo. Više ne verujemo ni jedni drugima, zaziremo jedni od drugih i međusobno se optužujemo. Na kraju dana sve manje verujemo i sami sebi i sumnjamo da smo sposobni da valjano rasuđujemo i donosimo ispravne odluke. Nakon skoro godinu dana života u nemiru, nezadovoljstvu i neizvesnosti, pitamo li se kako nam je u životu? Danas, kada one koji su preležali koronu bez većih gubitaka smatramo najvećim srećnicima, pitanja „kako smo“ i „jesmo li srećni“ mogu se činiti kao luksuz koji sebi ne možemo da priuštimo. No da li je pitanje „kako smo“ luksuz ili upravo ono koje nas pokreće i čini da nađemo snagu da nastavimo dalje? Šta nam preostaje kad prestanemo da se pitamo da li smo srećni i da li je možda nekome u interesu da što više oguglamo i otupimo i verujemo da treba da budemo srećni samo zato što smo živi? Kriza u kojoj smo već skoro godinu dana traži od nas da se iznova adaptiramo i crpimo svu snagu koju možemo da bismo nastavili dalje sa životom u drastično izmenjenim i potpuno nenormalnim okolnostima. A okolnosti zaista jesu nenormalne. Znamo da opasnost, neizvesnost i nepredvidljivost nisu došli sa epidemijom korone, niti će s njom otići, ali toliko loših vesti na svakodnevnom nivou čini da poslednjih meseci bukvalno živimo iščekujući nesreću da nam se desi. Iako nam svest o tome da ceo svet deli istu muku može ponekad doneti utehu, činjenica da više nigde nije bezbedno, da nema mesta na koje možemo pobeći i da ne postoji niko ko može da nas zaštiti, ponekad može biti zastrašujuća. A još je teže ako smo u svemu tome sami. Kvalitet međuljudskih odnosa je, kao što je psihološkoj nauci odavno poznato, jedan od najznačajnijih faktora kvaliteta života i subjektivnog doživljaja sreće. Imajući to na umu, čini se potpuno nenormalno što sami sebi uskraćujemo bliskost sa nama važnim ljudima, iako iz potpuno racionalnih razloga. Nije normalno što smo roditelje (ili decu) zagrlili tri puta za godinu dana, a i ta tri puta smo se pitali da li smo nekoga doveli u opasnost. Nije normalno što prijatelje delimo na one „koji se čuvaju“ i „one koji se ne čuvaju“, što se, kada vidimo dragog poznanika na ulici udaljimo dva metra ili što svako ko se u našoj blizini zakašlje postaje ptica zloslutnica. Nije normalno što se plašimo, distanciramo i otuđujemo jedni od drugih u trenucima kada su nam bliskost i blizina potrebnije nego ikad. Takođe nije normalno ni što smo, ako sebi nismo uskratili kretanja i kontakte, osuđeni na to da živimo sa osećanjima krivice i stida. Nije normalno što živimo sa idejom da smo ispunjavajući svoje osnovne emotivne potrebe možda doprineli većem broju obolelih i umrlih. Svako od nas jeste i trebalo bi da bude odgovoran za dobrobit sebe i zajednice u kojoj živi. Pozicija u kojoj je lokus kontrole našeg života najviše u nama, iako nosi breme odgovornosti, jeste pozicija moći i mogućnosti da delujemo, da utičemo na sebe i druge i menjamo stvari nabolje. I važno je da pozivamo sebe i druge na odgovornost i solidarnost, posebno u krizama poput ove kada institucije nisu u stanju da odgovore izazovu i odgovornost je na nama više nego inače. Ali to jeste veliki teret koji treba izneti. Svi imamo kapacitet da preživljavamo krize i adaptiramo se na različite nepovoljne životne okolnosti. Međutim, na opasnost i pretnje našoj bezbednosti se nikad ne možemo u potpunosti adaptirati, i sa evolutivne tačke gledišta, dobro je što je tako. Da, moguće je živeti u hroničnom strahu, ali to ne znači da smo dobro i da nam se kvalitet života nije značajno smanjio. Nema mnogo situacija koje imaju više okidača za strah od ove u kojoj sad živimo, ali o tome ne pričamo, strah kao da više nije tema. Možda nam se čini da je svima oko nas jednako teško ili još teže nego nama, da nema ko da nas čuje jer smo svi već ili preplavljeni strahom ili otupeli od njega. Ali strah je i dalje tu i ostavlja posledice, posebno ako ga potiskujemo. Jedna od posledica straha je i pojačana podela na „nas“ i na „njih“. Na nas koji još nismo preležali koronu i njih koji jesu, na nas „odgovorne“ koji ne mrdamo iz kuće i njih „bahate“ što idu u šoping ili restorane i prenose zarazu, na „maskere“ i „antimaskere“, na „vakcinaše“ i „antivakcinaše“… Teško je živeti sa idejom da je opasnost svuda oko nas, mnogo je lakše ako toj opasnosti damo oblik i ime i smestimo je negde ili u nekoga, tad barem znamo protiv koga se borimo, od koga treba da bežimo i ko je kriv. Kada strah postane preveliki i preti da nas preplavi nastojimo da taj strah obuzdamo, da preuzmemo kontrolu i razvijamo strategije ponašanja koje nisu uvek adaptivne i konstruktivne. Možda smo razvili fobično, izbegavajuće ponašanje pa nosimo po dve maske, dezinfikujemo sve što kupimo u supermarketu po nekoliko puta i izbegavamo svaki kontakt koji možemo da izbegnemo. Ili smo možda razvili kontrafobično ponašanje kojim idemo direktno ka izvoru opasnosti kako bismo prevazišli strah pa nikad ne nosimo masku, čak ni u gradskom prevozu u vreme najveće gužve i organizujemo kućne žurke sa velikim brojem ljudi. A možda smo, što najveći broj nas i jeste, pomalo i jedno i drugo, a naša povremena ekstremna ponašanja su samo različiti adaptivni stilovi na istu stvar - na teško tolerisanje straha sa kojim živimo. Teško nam je da priznamo da se bojimo i da se možda ne snalazimo najbolje u svemu ovome, tražimo krivca, gubimo empatiju, osuđujemo i etiketiramo jedni druge, a to nam svima ova teška vremena čini još težim. Možda je bolje da se pitamo kako smo i probamo da razumemo i sebe i sve oko nas sa kojima delimo istu muku. Moraćeš da vrištiš glasnije, naslov je novog singla engleskog sastava Tinderstiks, inspirisan teškim stanjem u kojem se zbog epidemije korone našao ceo svet. Tačnije, u pitanju je obrada istoimenog pank hita iz osamdesetih, napisana za vreme vladavine Margaret Tačer, društvenih nejednakosti i zalaganja za nuklearno razoružanje. Pesma govori o osećanjima nemoći, ljutnje i besa, mržnji, stidu i beznadežnosti i zaista se čini potpuno aktuelna danas, posebno u Srbiji sa Aleksandrom Vučićem i Anom Brnabić na vlasti. Iako odgovornost za našu sreću najviše jeste u nama, postoje javne politike i ponašanja onih koji su na vlasti koje mogu značajno poboljšati ili pogoršati ljudske živote. Suvišno je osvrtati se na to gde su sve predstavnici vlasti i Krizni štab zakazali od početka epidemije, koje su sve neodgovorne i pogrešne odluke doneli i do kojih je to posledica dovelo. Osvrnula bih se, međutim, na način na koji predstavnici vlasti komuniciraju sa nama, bez empatije i razumevanja za naše probleme i gubitke, bahato i besno, uz prekor, pritom nam sve vreme objašnjavajući kako treba da budemo srećni što smo živi i to baš zahvaljujući njima. Na početku jeseni, kada je krenulo novo pogoršanje epidemije, predsednik nam je govorio da bi trebalo da budemo srećni jer imamo manje umrlih od zemalja u regionu, a ovih dana nam zamenik gradonačelnika govori da treba da budemo srećni što je Srbija dobila vakcine dok ih još mnoge evropske zemlje nemaju. Bizarno je i okrutno tako nešto izjavljivati. Pričali su nam i da bi trebalo da budemo ponosni i srećni jer je u jeku epidemije u Beogradu otvoren najveći tržni centar u Evropi, a danas govore da treba da budemo srećni što usred zdravstvene i ekonomske krize, koja preti da izazove humanitarnu krizu, našim parama grade spomenik za koji postoje podaci da je koštao devet miliona evra. Pričaju da treba da budemo srećni i presrećni jer su otvorene nove kovid-bolnice - i zamislite, imaju i prozore, i sobe, i medicinsku opremu. Ne znam da li treba da budemo srećniji što je sad veća šansa da ćemo imati gde da budemo hospitalizovani ako se teško razbolimo ili što je sad veća šansa da ćemo doći na red za, na primer, operaciju srca na koju čekamo mesecima, jer je zbog epidemije korone to odeljenje bolnice zatvoreno. Ružno je i u najmanju ruku neempatično govoriti ljudima da zbog ovih stvari treba da budu srećni i zahvalni. No sumnjam da je odsustvo takta i empatije ono što stoji iza ovih poruka, bliže sam uverenju da je u pitanju strategija kojom se građanima uliva strah, oduzima autonomija, a sve alternative njima i njihovoj vladavini oštro osuđuju i aktivno napadaju kako bismo na kraju verovali da je situacija potpuno beznadežna i da nema smisla boriti se za promenu. Seku nam drveće, krče nam šume, naš glavni grad pretvaraju u urbanističku i estetsku prestonicu pakla i ekološku katastrofu a sve vreme dok to rade viču na nas i govore da treba da budemo srećni i da treba da se stidimo ako nismo. E, pa nismo srećni i ne stidimo se, besni smo i treba da vrištimo i možda stvarno treba da vrištimo glasnije. Stižu uskoro i izbori, eto prilike. Vladavina tandema Aleksandar Vučić i Ana Brnabić neodoljivo podseća na one tužne patrijarhalne porodice u kojima agresivni narcisoidni otac svaki dan s posla dolazi ogorčen i umoran i priča kako mu je teško, a majka, koja se divi tom ocu i pomalo ga se i plaši, grdi decu što svojim pitanjima i željama nerviraju oca koji izgara za njih. Decu niko ne pita kako su, od njih se očekuje da budu poslušni, a svako nezadovoljstvo se ocenjuje kao nezahvalnost i bahatost. Deci su osećanja zabranjena, posebno ona negativna, ali deca ne prestaju da osećaju, samo su duboko nesrećna. Jesmo često nesrećni zbog toga šta rade i kako upravljaju državom u kojoj živimo, ali nismo bespomoćna deca, imamo pravo da osećamo, da kritikujemo i da se suprotstavimo i borimo za svoju sreću. Imamo pravo da se pitamo kako nam je i vrištimo ako nam se vrišti. Važno je da ne zaboravimo da to pravo i tu moć zaista imamo. Teško je živeti u krizi koja traje ovako dugo, naši životi jesu prinudno izmenjeni i zaista živimo neku novu realnost, ali to ne znači da ovo stanje mora i treba da bude naša nova normalnost. Ovo jesu vanredne okolnosti i neće zauvek trajati, a do tada treba da čuvamo snagu i brinemo o sebi. A najbolji način da brinemo o sebi jeste da se zaista pitamo kako smo, da sa nekim o tome razgovaramo i da neko to zaista čuje. I da ne zaboravimo da koliko god da su loše okolnosti u kojima živimo, uvek možemo da uradimo nešto da budemo bolje. Iako smo često preplavljeni nezadovoljstvom zbog svega lošeg što se dešava, nismo izgubili moć da se radujemo. Iako smo se distancirali jedni od drugih i dalje imamo potrebu za bliskošću i sposobnost da u njoj uživamo. Istraživanja vrlo dosledno pokazuju da imamo tendenciju da precenjujemo negativne efekte nepovoljnih okolnosti i loših životnih događaja, a potcenjujemo sopstvenu moć prilagođavanja. „I ljudi koji žive na obroncima vulkana uzgajaju vinograde, a mnogi koji su preživeli tragedije uspevaju da budu umereno srećni.“ (Danijel Netl, Sreća: nauka iza vašeg osmeha). Iako je još rano da se radujemo, kraj epidemije se nazire i sasvim je izvesno da će doći, a do tada treba da probamo da čuvamo snagu i budemo nežni prema sebi i jedni prema drugima.