Pristao sam biću sve što (vlast) hoće

Nakon što je Vlada usvojila predlog za promenu delova Ustava RS, koji se odnose na pravosuđe i pošto je taj predlog prosledila Narodnoj skupštini, postalo je jasno da će biti nastavljen postupak za promenu Ustava, što je samo po sebi ponovo učinilo aktuelnom temu nezavisnosti sudstva i tužilaštva. Sa tim u vezi, nadugo se u medijima raspravljalo o tome da li će predložene promene zaista omogućiti nezavisnost sudstvu i javnom tužilaštvu ili će politika i dalje obitavati u pravosuđu? U jeku te rasprave pokušao sam da zamislim nešto skoro nemoguće, da Narodna skupština izglasa „najbolji“ mogući tekst, u koji bi bili uvršteni svi predlozi profesora i stručnih organizacija u pogledu izmena Ustava. Da li bi dan nakon usvajanja takvih amandmana na Ustav, pravosuđe osvanulo kao nezavisno? Odgovor je ne. Evo dva razloga u prilog takvom stavu. Prvi razlog leži u činjenici da se građani Srbije ne zanimaju previše za temu nezavisnosti institucija, već da su zaokupljeni ekonomijom kao izbornom temom, što govore, manje-više, svi rezultati istraživanja javnog mnjenja. Odnos građana Srbije prema ideji da sudije i tužioci budu nezavisni je grm u kome leži jedan zec. Da pojasnim, u državama u kojima građani nezavisnost javnog tužilaštva ne prihvataju kao istinsku društvenu vrednost, u tim zemljama je teško obezbediti da javno tužilaštvo ne bude utamničeno od politike. Razlog je lako otkriti, političari na vlasti će se uzdržavati od atakovanja na nezavisnost tužilaštva „strahujući da bi građani“ na narednim izborima mogli da „kazne“ ugrožavanje nezavisnosti, smatraju dva nemačka profesora (Stefan Voigt i Alexander J. Wulf). Posrednu potvrdu gledišta da građani prilikom svog izjašnjavanja na izborima ne uzimaju o obzir odnos vlasti prema nezavisnosti sudstva i samostalnosti tužilaštva i uopšte institucijama nalazimo u ponašanju političara na vlasti. Od ljudi na vlasti možete čuti da se javno zalažu za kontrolu nad pravosuđem, naravno u ime naroda, da je stvaranje nezavisnog sudstva i tužilaštva put u haos i odnarođavanje pravosuđa i tome slično. Političari koji su na vlasti to čine u potpunom uverenju da takve izjave i javni nastupi ne mogu dovesti u pitanje njihov rejting. Štaviše, populistička kritika i pojednostavljeni negativni stavovi o sudstvu i tužilaštvu, samo popravljaju rejting, jer birači treniranje strogoće nad pravosuđem podržavaju. Osim što birači ne podržavaju nezavisnost pravosuđa, sve više sam uveren da je nezavisnost sudstva i tužilaštva strana i samim sudijama i tužiocima. Kada se tako nešto kažem setim se rečenice jednog sudije Vrhovnog suda Srbije iz razgovora koji sam sa njim imao nakon što je razrešen sudijske funkcije u čudovišnoj reformi sprovedenoj krajem 2009. godine. Da podsetim, reforma ili reizbor sudija i tužilaca iz kraja 2009. godine nije bilo ništa drugo do otpuštanje sudija i tužilaca po partijskom ključu i na osnovu rekla-kazala informacija koje je Bezbednosno-informativna agencija dostavljala Veću tužilaca i Savetu sudstva. Da se vratim na razgovor sa razrešenim sudijom Vrhovnog suda Srbije i da vidimo u kom grmu leži drugi zec. Dakle, pozvao sam telefonom tog sudiju prilično potresen načinom na koji su sudije i tužioci tada proterani iz pravosuđa. Posle par rečenica koje sam razmenio sa sudijom, on je na moje potpuno iznenađenje kazao otprilike sledeće: „Ne znam zbog čega su me razrešili, uradio sam sve što su od mene tražili.“ Tada sam pomislio - jadan čovek, nije shvatio da je baš on žrtva tog političkog uticaja kome se povinovao. Prošle su godine, nakon 2012. godine, taj sudija je imao prilično uspešan povratak u sudstvo, bio je na čelu suda, a govorilo se da je zbog njega i jedan zakon promenjen. Kada sam se suočio sa medijskom kampanjom zbog svojih javno izrečenih stavova, shvatio sam da će pre biti da su žrtve oni koji iznose drugačije mišljenje od onih koji „urade sve što se od njih traži“. Zbog čega se često prisetim reči, u reformi 2009. godine razrešenog sudije? Zato što potiču od sudije koji je imao izvanrednu sudijsku karijeru, jer se radi o sudiji koji je doneo hiljade presuda i izrekao hiljade godina zatvora okrivljenima, radio je to po zakonu, ali verovatno i kako su „tražili“. Reči sudije potvrđuju uverenje da nezavisnost pravosuđa ne samo da ne podržavaju građani, da se tome protivi politika, već da nezavisnost ne želi ni dobar broj sudija i javnih tužilaca. Uostalom, kada se desila ta reforma pravosuđa krajem 2009. godine, neke otpuštene sudije i tužioci su pohrlili u tada najveću opozicionu partiju SNS, razumno procenjujući da nepravdu načinjenu od jedne političke stranke (Demokratska stranka) može da ispravi samo druga politička stranka (Srpska napredna stranka). Dakle, nisu verovali da će nezavisni državni organ Ustavni sud Srbije reagovati i zaustaviti reformu odnosno da će otkloniti nepravdu učinjenu sudijama i tužiocima. Bili su sudije i javni tužioci u pravu. Ustavni sud Srbije je tek nakon mnogo oklevanja i prenemaganja 2012. godine doneo odluku da nereizabrane sudije i javne tužioce vrati u pravosuđe, naravno tek pošto što je došlo do promene vlasti i SNS došao na vlast po održanim predsedničkim izborima. Već sam rekao da se često može čuti da prilike nikada u pravosuđu nisu bile bolje, da su sudovi i javna tužilaštva vazda služili politici. Ali bilo je i nekih drugih primera. Mnogi će reći da sudstvo i tužilaštvo nikada neće biti nezavisni u Srbiji. Možda danas sve izgleda tako, ali bilo je i drugačijih primera. Daleke 1894. godine Kasacioni sud je doneo odluku da Zakon o zabrani povratka kralja Milana Obrenovića u zemlju ne može biti ukinut kraljevim dekretom, jer je zakon „stariji“ od kraljevog ukaza. Kasacioni sud se direktno suprotstavio volji tadašnjeg kralja Aleksandra, jer je zakon iznad volje svakoga, pa i vladara. Da li je zakon danas u Srbiji „stariji“ od ukaza raznih današnjih kraljeva, da li je zakon iznad volje vladara, neka svako prosudi.