Doktoratima u feudalizam

Na koji način još da profesujem da je poboljšanje srpskog obrazovnog sistema preduslov za ekonomsku uspešnost, a da više sam sebi ne budem dosadan kao pokvarena ploča? Svedoci smo stalnog medijskog bavljenja bruto domaćim proizvodom (BDP-om) kao merilom uspešnosti. Od početka krize izazvane pandemijom kovida-19, ovdašnja vlast nas ubeđuje kako će Srbija imati najmanji procentualni pad BDP-a u Evropi. Možda je to tačno (ne znamo još dok se ne objave zvanični rezultati), ali je istina neumoljiva. Srbija je, mereno BDP-om po stanovniku, decenijama zakovana pri dnu Evrope, tako da njen BDP nema više sa koje visine da padne. Čak i procentualno mali pad u 2020. građani će osetiti na svojoj koži kao bolan udarac. Kada Švajcarcu padne BDP, iako je taj pad veliki izražen u procentima, on ipak sa visoke grane padne na nižu, pa savitljiva niža grana amortizuje pad. A kad Srbinu padne BDP, padajući sa najniže grane on završava bolnim udarcem o tlo, ma koliko mali taj pad bio. A kakve sad veze obrazovni sistem ima sa ovim? E, pa ima. Nije nikakva tajna da nacije koje su obrazovane, uživaju veći BDP po glavi stanovnika od neobrazovanih. Tako na primer nacija čiji pripadnici u proseku provedu 11 godina u školi, mogu da očekuju BDP od 21.000 dolara po glavi stanovnika. Sa 12 godina provedenih u školi, mogu da očekuju 45.000 dolara, a sa 13 godina, čak 65.000 dolara po glavi stanovnika, što se lepo vidi i iz grafikona broj 1. Dakle, formula je vrlo jednostavna. Ako želimo veći BDP, treba ulagati u obrazovanje. Tačno. Ali uvek postoji i onaj izuzetak koji potvrđuje pravilo. Pogodićete, taj izuzetak je Srbija. Prosečan stanovnik Srbije provede 11,5 godina u školi, a BDP je poražavajućih 7.500 dolara po stanovniku. Poređenja radi, prosečan Portugalac provede svega devet godina u školi, a BDP je 23.000 dolara po stanovniku. Ako računamo da su obrazovane nacije one čiji pripadnici u proseku provedu 11 i više godina u školskoj klupi, dolazimo do još jedne neumoljivo bolne istine: Srbija je najneefikasnija obrazovana zemlja na svetu (info grafika broj 2)! Zašto je to tako? Gde mi to toliko grešimo, i kako ovo da popravimo? Pre svega, moramo razumeti da su obrazovni sistemi mnogoljudnih i maloljudnih nacija po prirodi zahteva različiti. Tri najveće nacije, Kina, Indija i SAD, zajedno imaju preko tri milijarde stanovnika. NJima ne treba nekakav izrazito dobar obrazovni sistem. Oni imaju takav ljudski potencijal da ne moraju puno ulagati u obrazovanje stanovništva, jer će genijalci sa kvalitetom uma „jedan u milion“ sami sebe obrazovati do nivoa da mogu društvo gurati napred. SAD imaju 330 takvih individua, a Kina čak 1.500. Ipak, mnogoljudne zemlje se ne zadovoljavaju time, već aktivno ulažu, kako u obrazovanje tako i u nauku. Tu prednjače SAD, ali ih ostatak sveta, pogotovu Kina, polako ali sigurno sustiže, i vrlo je verovatno da će Kina uspeti dostići Ameriku ako nastavi sa ulaganjima u svoj ogromni ljudski potencijal. A šta da rade male nacije? Srbija sa svojih sedam miliončića ljudi, jedva da ima sedam genijalaca kvaliteta „jedan u milion“, od kojih su statistički gledano dvoje deca, jedan penzioner, a ostali možda već u inostranstvu. Srbija se ne može uzdati da će genijalci pogurati zemlju napred, iz prostog razloga jer ih ima malo. Da se razumemo, ja ne tvrdim, niti verujem, da je Srbija glupa nacija. Naprotiv. Ne zaboravimo Teslu, koji nije bio um tipa „jedan u milion“, već „jedan u milijardu“. Ali imali smo ga već, a statistički gledano, sa svojih sedam miliona ljudi malo je verovatno da ćemo u dogledno vreme izroditi još jednog takvog. I šta sad? Najjednostavnije je da se ugledamo na druge efikasne, mahom evropske zemlje, poput Švajcarske, Danske, Holandije, Finske. Ove zemlje imaju jako dobre obrazovne sisteme. Da bi mala zemlja bila uspešna, obrazovanje u njoj mora biti besplatno (uključujući knjige, prevoz, pa i jedan obrok). Srbija nema izbora, već da primeni taj model. Mi moramo raširiti široku, ali gustu obrazovnu mrežu, i ne dozvoliti da bilo koje dete propadne kroz nju. Istorijski gledano, najveći srpski umovi (Tesla, Karadžić, Pupin…) nisu poticali iz Kruga dvojke, već iz malih mesta. Mi ne znamo unapred iz kog će sela da nam dođe sledeći uspešan lekar, pisac, inženjer, naučnik… A pošto nas ima zaista malo (sedam miliona ljudi je jedva veličina nekog prosečnog kineskog grada), moramo nesebično šansu pružati svakom detetu, a ne samo svom. Moramo od Srbije napraviti visoko obrazovanu naciju. Jasno je da nećemo mi, već neke velike nacije poput SAD ili Kine, osvajati nove tehnologije, ali ako budemo obrazovani, mi ćemo moći tehnologije rapidno usvajati, i s njima izlaziti na tržište. I - eto recepta za uspeh. Kako to postići? Vrlo lako. Novi predmeti, više predmeta, što više udžbenika, dualno obrazovanje, međunarodna matura, ocene od 1 do 7. Udri bato čime stigneš po đacima!… Moša! Naravno da se šalim. Ovakvim eksperimentima u obrazovanju ne postižemo ništa. Setimo se samo eksperimenta iz osamdesetih godina 20. veka zvanog „usmereno obrazovanje“, i kako je neslavno prošao. Pa kako onda? Danas Srbiji najviše nedostaje meritokratija. U Srbiji su razne vlasti, od 1990. postepeno razvaljivale sistem vrednosti srpskog društva, i to je svaka sukcesivna vlast sve drastičnije činila. Sistem vrednosti se može vratiti u normalu jedino vraćanjem obrazovnog sistema na nivo od pre nekoliko decenija. To se postiže tako što će se prosvetni radnik vratiti na pijedestal u društvu. Postoje načini da se to uradi decentralizovano, bez dekreta ministarstva i bez bespotrebnih eksperimenata u obrazovnom sistemu. Ako je srpska škola košarke umela da se nametne kao elitna, to sigurno može i srpska škola znanja. A imamo i dokaz da umemo - Matematičku gimnaziju, na primer. Potrebno je samo adekvatno motivisati prosvetne radnike, a nije reč samo o platama. Mnogo je bitnije vratiti dostojanstvo prosvetnom radniku, i odati mu dužno poštovanje koje takva jedna plemenita profesija zaslužuje. Niko se ne odlučuje za karijeru u prosveti da bi se u njoj obogatio. Učitelji su mahom idealisti koji zaista uživaju podižući ono najvrednije što jedna nacija ima – decu. A da li danas učitelj uživa ugled u srpskom društvu? Da li danas vredi reč jednog profesora u gimnaziji kada kaže đacima da ne prepisuju, da se ne služe prevarama, da pošteno i marljivo rade, i da će im se taj rad isplatiti za tridesetak godina kada sa svojim teško stečenim znanjem budu u poziciji da rade za dobrobit svog radnog kolektiva ili naroda? Naravno da ne vredi. Kako da vredi kada gimnazijalci danas svojim očima vide da poslove ministara, guvernera banaka, predsednika opština, po partijskom ključu dobijaju plagijatori i kupci diploma? Nije za to kriv samo plagijator. Uvek će biti prevaranata koji će pokušavati nepoštenjem da prosperiraju. Mnogo veću krivicu za to snose oni koji to dopuštaju i takve prevarante postavljaju na odgovorna mesta, a to su danas, nažalost, predsednik države, predsednik vlade i ostali ministri koji sede u vladi zajedno sa tim prevarantima. Na taj način oni kolektivno razvaljuju moralni sklop svoje nacije, a zgađeni i ogorčeni, najpošteniji će nastaviti da beže u inostranstvo bez ikakvih aspiracija da se odande vrate. Umesto meritokratije, mi u Srbiji imamo ovaj današnji sistem. Zna li mu se uopšte ime? Imam ja predlog za naziv ovom autohtonom sistemskom rešenju… Ali dozvolite mi da vas još malo držim u neizvesnosti, te da elaboriram. Svedoci smo srpskog nepotizma u kome deca „elite“ nasleđuju političke funkcije svojih roditelja. Ej bre, Srbine, kad već imaš fotelju, gde ti je pamet te suludo bacaš „poštenom kombinacijom“ zgrnut keš da sebi i svojoj deci kupuješ te akademske titule (na primer doktorate)? A možemo ti ih lako, preko veze, priznati kao da su feudalne. One se tek ne zarađuju radom. Zaboga, ako Englez može naslediti titulu vojvode ili lorda, mogu bre i potomci naših „plemića“ sa Dedinja ili Andrićevog venca nasleđivati diplome ili doktorate svojih predaka? I eto nama genijalnog izuma. Dok nam se Srbija, zbunjena i očerupana, koprca u kandžama vazalnog neoliberalizma, mi nađosmo formulu da se rešimo tog izrabljujućeg sistema. Imamo mi, brale, svoje autohtono sistemsko rešenje - neofeudalizam. Dobro, ostavimo ironiju po strani. Srbija zaista nema alternativu, meritokratija mora da zavlada. Tek kada po zaslugama budemo postavljali odgovorne ljude na rukovodeće pozicije (a ne po rodbinskim, partijskim ili saučesničkim vezama), dobićemo kao društvo šansu da takvi kadrovi zaista krenu da rade za dobrobit svog naroda i grade sistem po potrebi.