Sedam decenija pogrešne terapije

Za razliku od onih koji misle da je korona došla i da će proći, ja mislim da je ona došla da – ostane. Problem je, međutim, što je Srbija i pre korone bila siromašna. I tu dolazimo do ključnog pitanja - zašto su neke zemlje siromašne, a druge bogate? Zašto mi već decenijama ne možemo da ostvarimo visok privredni rast? Zašto se tokom svih naših reformi, koje traju već 70 godina, stalno postavljaju ista pitanja i zašto se na njih uvek daju pogrešni odgovori? Da li Srbija poboljšava svoje mesto na evropskoj rang-listi, stagnira ili pogoršava? Suština razvoja svakog društva i kreiranja društvenog bogatstva definisana je sa nekoliko važnih pitanja na koja mi, nažalost, nismo uspeli da nađemo prave odgovore. Prvo pitanje je kako se stvara višak vrednosti, odnosno akumulacija, da li je kod nas uopšte ima, a sa tim je direktno povezana efikasnost i struktura proizvodnje. Kod nas svi pričaju o stopi rasta bruto domaćeg proizvoda, niko o njegovoj strukturi – šta raste, koliko raste i koliko u svakom od tih segmenata ima novostvorene, dodate vrednosti. Drugo pitanje je, kad se višak i stvori, kako se on raspodeljuje? Koji njegov deo odlazi na tekuću potrošnju, a koliko se štedi, odnosno odlazi u akumulaciju? Treće pitanje je - čak i kad uspemo da deo viška usmerimo u investicije - zašto su one često pogrešne i neefikasne? I zašto, uprkos tome što je u istoriji i bilo perioda sa relativno visokim udelom investicija u BDP-u, stopa privrednog rasta nije bila visoka? Očito je da, osim korone, u našem privrednom sistemu postoji jedna endemska bolest, koju smo pokušavali da lečimo različitim terapijama, ali nikad do kraja to nismo uspeli. Zašto je tako? Da bi bilo koji sistem bio racionalan, on mora da se gradi na jasnim principima. A ako se pođe od pogrešnih premisa, onda se ne može ni očekivati bolji rezultat. Naša tragedija je što smo stalno primenjujući pogrešne terapije u privrednom sistemu očekivali da će nam konačni rezultat biti bolji. Uvek smo lutali, a lutamo i sada za vreme korone. Posledica je da su se često donosila rešenja za koja su neki odmah videli da se ne mogu sprovesti i da nisu efikasna. Drugi su to, nažalost, videli tek naknadno, kad je već bilo kasno i kada se sistem urušio. Na kritičare vlast je uvek reagovala represivno ili sa nipodaštavanjem. Ranije zatvaranjem, a danas tabloidima. Da bih to ilustrovao, vratićemo se malo u prošlost, jer Srbija i juče i danas boluje od brojnih strukturnih neravnoteža - proizvodnje i potrošnje, akumulacije i investicija, uvoza i izvoza, zaposlenih i nezaposlenih… - a bojim se da će tako biti i sutra. Čitav niz tih strukturnih problema održava se dugi niz godina. Sadašnje rastuće disproporcije useljenih i odseljenih, rođenih i umrlih preti da otvori nerešive probleme u budućnosti. A kako vreme odmiče, neka nam se rešenja iz socijalističke prošlosti čine dobrim i žalimo za prohujalim vremenima, a da su ona stvarno bila dobra taj sistem ne bi planetarno propao, on se praktično sam od sebe urušio. Jesu, doduše, pomagali i spolja koliko god su znali i umeli, ali je u osnovi taj sistem propao zbog fundamentalne neravnoteže i zbog toga što nije uspeo da racionalno odgovori na pitanje ko u takvom sistemu kreira akumulaciju, kako je raspodeljuje i kako je upotrebljava. Ako se vratimo u istoriju, možemo socijalizam podeliti na tri faze - u prvoj (od 1945. do 1952) je kopiran ruski sistem i država je kroz nacionalizaciju i konfiskaciju preraspodelila resurse i dobila drugačiju socijalnu konfiguraciju. Zbog toga je genom rasta, koji podrazumeva akumulaciju, bio dosta invalidan, pa je država pokušavala represijom i silom da natera preduzeća na akumulaciju, da im potom tu akumulaciju uzme i da je investira po nekim svojim kriterijumima. Na sreću, taj period ugledanja na ruski sistem kratko je trajao, koliko je trajala i ljubav između tadašnje Jugoslavije i SSSR-a. Kada je ta ljubav pukla, videlo se koliko su bili pogubni efekti kolektivizacije u poljoprivredi i drugih mera koje su preduzete. Ali, s druge strane, stopa rasta bila je relativno pristojna, jer svako posle ratnog rasula neko vreme može brzo da raste, kao što i beba kad se rodi može svakog meseca da napreduje za kilogram i da za godinu poveća telesnu težinu za 300 odsto. Ali, kad bi odrastao čovek od 80 kilograma za kratko vreme povećao težinu za 30 kilograma, to bi bio siguran znak da nešto sa njegovim metabolizmom nije u redu. U drugoj fazi (od 1952. do 1965) vrši se politički zaokret, insistira na autentičnom modelu samoupravnog socijalizma, svojina nad sredstvima za proizvodnju je formalno preneta na društvena preduzeća, ali ni ona nisu mogla da odlučuju o akumulaciji, jer im je država uvela takozvanu kamatu na poslovni fond, uverena da ona najbolje zna kako će se i gde investirati. Taj način preraspodele naišao je na otpor preduzeća, republika i pokrajina i nastala je opšta trka ko će koliko dobiti od države. Taj sindrom preraspodele prisutan je i danas kao vrednosna kategorija, jer se i sad priča o tome šta ćemo dobiti od EU, Vlade, gradskih vlasti… Brzo se videlo da ni taj sistem ne može da kreira dovoljno akumulacije za pristojne stope privrednog rasta, što je pretpostavka da se reše i druga dva važna pitanja, da se poveća životni standard i istovremeno obezbede nova radna mesta za sve veći broj rođenih posle Drugog svetskog rata. A kad sistem ne može da angažuje sve ključne resurse – kad ne može da zaposli sve ljude koji traže posao ili da zaseje sve njive - onda je to znak da nešto nije u redu. Ali, umesto da se prizna greška u metabolizmu, sistem je 1965. ušao u treću fazu: izgradnje „integralnog“ samoupravljanja ali su problemi nastavili da se gomilaju. Nije uočeno, a bilo je više nego očigledno da će, kada zaposleni odlučuju o raspodeli, ako viška i bude, veći njegov deo pre završiti u platama, nego u akumulaciji. To je za posledicu imalo istovremeni rast raznih deficita, pa i prvi veliki egzodus stanovništva sa prostora bivše Jugoslavije, koji traje do danas. Država nije mogla da obezbedi takve stope privrednog rasta koje bi dale šansu svakom da bude aktivan učesnik ekonomskog života. U periodu od 1965. do 2000. ogromnu energiju troše političari i „struka“ da se aktivira genom rasta u samoupravnom socijalizmu. Nižu se „društveni dogovori“, samoupravni sporazumi o raspodeli dohotka (programirana akumulacija), programi stabilizacije, ustavne promene, partijski kongresi... Mi smo lider samoupravljanja i nesvrstanosti, ali se privreda urušava, a društvo i država klize u rasulo. Država je počela ubrzano da se zadužuje, a deficit u spoljnotrgovinskom bilansu se pokrivao novim kreditima, doznakama i stranim investicijama… Sve to je tokom 70-ih rezultiralo prvom velikom ekonomskom krizom. Kada je priliv od doznaka „presušio“, 1971. pojavili su se politički, regionalni, međugeneracijski problemi i Jugoslavija je upala u prvu krizu dugova. Postojeći politički koncept se nekako držao sve dok je bio živ „glavni žirant“ tog modela Josip Broz Tito, da bi se posle njegove smrti otvorio čitav niz pitanja, jer se godinama gradio sistem koji od starta nije bio održiv, koji je bio baziran na društvenoj svojini i neprekidno je kreiran sistemski deficit. Proces razgradnje Jugoslavije ispoljio se i kao borba za nedostajuća sredstva, za akumulaciju koje nije bilo, svako je svakoga optuživao, spoljni dug je stalno rastao, zemlja je prešla na inflatorno finansiranje, došlo je do „havarije“ devizne štednje stanovništva i sistem se krvavo raspao tokom 90-ih u vrtlogu građanskog rata za koji su svi krivi, a niko sebe ne doživljava kao krivca. A za sve je dobrim delom bio kriv pogrešan model, koji nije ni mogao da se održi, a brakorazvodna parnica još uvek traje. Dodatni problem je neprekidni diskontinuitet, iz jednog sistema se prelazi u drugi, iz drugog u treći… Stalno smo u reformama, uvek se kreće od nule, a jedino zajedničko za sve te sisteme je da nijedan nikada nije uspeo da stvori višak. Dok drugi stvaraju višak, mi uvek imamo manjak. Zato stalno vapimo za stranim investicijama i ne pitamo se kako napolju ima viška, a ovde svima fali – i državi, i preduzećima, i pojedincima. Da se ikada postavilo iskreno pitanje zašto je to tako, možda smo i mogli da nađemo odgovor. A nama je pola veka trebalo da shvatimo da društvena svojina ne može biti temelj, jer se na takvom ugaonom kamenu ne može sagraditi stabilna kuća. Tada se krenulo u privatizaciju koja traje već 25-30 godina, uz masu različitih modela, od kojih svi imaju istu manjkavost, jer sama promena svojinske strukture nije dovoljna da se kreira akumulacija. Izostala je celovita promena vrednosnog sistema i pravne infrastrukture kao okvira nove vlasničke strukture. Izostalo je kompleksno „društveno restrukturiranje“ na vertikali pojedinac – preduzeće – država – društvo. Većina preduzeća nastavila je da se zadužuje, zbog sopstvene neefikasnosti prinuđena su na spoljni doping i zato dug privrede stalno raste. Uprkos tome što smo primenili različite modalitete, akumulacija nije dovoljna za investicije neophodne za visoke i održive stope privrednog rasta. A čak i tamo gde se pojavi višak, on se uglavnom ne investira već iznosi u inostranstvo. Ko je za to kriv? Pa, ako ambijent dozvoljava da se uzme kredit koji ne mora da se vrati, a da novac može da se iznese u inostranstvo – to će svi da rade, jer kod nas, za razliku od razvijenih zemalja, ne funkcioniše algoritam radi – štedi – investiraj. Kult stvaranja kroz inovacije i efikasnost potisnut je od navike preraspodele postojeće imovine. Političari a ne tržište raspoređuju resurse. Klijentelizam i partijska podobnost se i dalje neguju. Privatizuje se dobitak, socijalizuje gubitak. Brojna geostrateška i vrednosna pitanja su i dalje otvorena. Dodatni problem je raskorak novčane i realne akumulacije. Kad bi neko i hteo da uloži novac često ne postoji kvalitetna domaća oprema. Ako seljak proda kukuruz i hoće da se modernizuje, on mora da kupi uvozni traktor ili kombajn. S druge strane, šta mogu da urade građani koji raspolažu sa nekom ušteđevinom, osim da novac drže u banci bez ikakve kamatne stope ili pak uz negativnu? Kupovina stanova u zemlji koja gubi stanovništvo će se pokazati kao rizična opcija. Veliki problem je i nedostatak mobilnosti postojeće novčane akumulacije. Može li da relativno lako kupi akcije uspešnih domaćih kompanija na berzi? Ne može! Može li bez posrednika, lako, da uloži novac u kupovinu državnih obveznica? Ne može! A naša država je godinama pozajmljivala dolare iz inostranstva uz kamatu od 4 do 5 odsto godišnje, dok su naši građani svoje dolare držali u bankama uz kamatu od 0,3 odsto. Zašto nama berza služi samo da se dovrši proces privatizacije a ne kao pravo tržište kapitala, na kome se može prikupiti novac za investicije kroz inicijalnu javnu ponudu akcija? Konačno, koliko u Srbiji ima ljudi koji misle da dug i ne mora da se vrati? Koliko je ljudi zaradilo ogroman novac kršeći zakone, a nikada nikakvu kaznu nisu platili? Je li tačno da se mnogo više isplati napraviti nelegalan nego legalan objekat? E, zato se Srbija mora vratiti na elementarna načela, a jedno od njih je da sve ima svoju cenu i da se ona mora platiti. Nema besplatnog ručka. Svi oblici svojine moraju imati prinos. Na tom načelu se optimizira imovinski portfolio pojedinaca, preduzeća i države. Na tom ugaonom kamenu mogu se graditi temelji sistema koji može da kreira akumulaciju. U suprotnom, novac će nastaviti da odlazi iz Srbije u uređene zemlje, a onda možda i da nam se vrati u vidu kredita i stranih investicija. Akumulacija obezbeđuje gorivo za lokomotivu koja vuče čitavo društvo. Pri tome je izuzetno važan jasno određen smer: zapad-severozapad ili istok-jugoistok? Nažalost, mi se neprekidno sporimo oko smera i zato se stalno vraćamo na početak. Većina bivših komunističkih zemalja je već stigla na željenu destinaciju dok su pred Srbijom još uvek otvorena ključna koncepcijska, geostrateško-politička i ekonomsko-socijalna pitanja. (Tekst je napisan na osnovu izlaganja na Samitu biznis lidera regiona u organizaciji magazina NIN i Instor)