Pregledi godine

FILM Bitka za opstanak Rekapitulacija filmske 2020. godine pokazuje najpre dve stvari. Prvo, po broju filmskih događanja to nipošto nije bila disfunkcionalna godina i drugo, mnogo više, ukupna filmska ponuda u Beogradu i Srbiji bila je za svako poštovanje. Pojedini filmski festivali, kakvi su Festival autorskog filma, Slobodna zona, bili su svojim programskim celinama čak među najboljima u poslednjih nekoliko godina. To je u duhu one borbene ideje za koju su se zalagali kreativni timovi ovih manifestacija: bitka za kvalitetni program automatski je podržavala bitku za opstanak bioskopa. Bez obzira na to što mnoge od održanih projekcija stoje na logičkom minimumu prikazivanja, smatramo veličanstvenim da je najneočekivanije restrikcije, pretumbacije i prilagođavanja filmski Beograd dočekao sa veličanstvenom fleksibilnošću. Ovo se naravno ne odnosi samo na Beograd. Neki drugi festivali u unutrašnjosti pokazali su sličnu profesionalnu doraslost, to se u prvom redu odnosi na Festival filmskog scenarija u Vrnjačkoj Banji i Festival režije u Leskovcu, čija je ponuda bila bogata. Ono što je zapravo najveća šteta u filmskoj 2020. godini, jeste da su izostali uslovi u kojima možemo govoriti o konsolidaciji savremenog srpskog filma. Da podsetimo: smrt Gorana Paskaljevića je bila neprebolni i šokantan momenat za srpski film. To se dogodilo u trenutku kad je izgledalo da smo brojem igranih filmova, nekim asovima koji su imali nove filmove, a od kojih smo mnogo očekivali (Srđan Dragojević, Radivoje Andrić, Slobodan Šijan...) bili spremni da ovu godinu potpuno sagledamo kao prevratničku. Ona je ujedno trebalo da znači svojim filmskim ambicijama i regionalnu filmsku dominaciju kakva se filmskoj Srbiji davno nije ukazala. Godina koja je po srpski film tako izvanredno počela (nekoliko značajnih nagrada filmu Otac autora Srdana Golubovića, kao i filmu Oaza, autora Ivana Ikića), ne bi trebalo da ima neki remetilački kontinuitet u narednoj godini. Srpski film je dosta pametno i strateški veoma važno počeo da prisvaja one zasade koje mu je u jednom kraćem trenutku uzurpirala pomama za TV serijama. Miroljub Stojanović TOP-LISTA 1917. (SAD/UK) režija: Sem Mendes TAJNI AGENT (Kina) režija: Je Lou DANI (Tajvan) režija: Cai Ming Lijang SUTON (Litvanija) režija: Šarunas Bartas ŽENA KOJA JE POBEGLA (Južna Koreja) režija: Sang-su HongIZLOŽBE Mape migracija Izložba Praznik malih prijatelja u Narodnom muzeju je, zajedno sa izvođenjem monodrame Noćni pisac u Narodnom pozorištu i objavljivanjem knjige Noćni dnevnik 1992-1998. u izdanju Kulturnog centra Beograda, na multidisciplinaran način predočila isprepletenost teatra, pisane reči i vizuelne umetnosti kao izražajnih polja delovanja belgijskog umetnika Jana Fabra. U ranoj kreativnoj fazi sedamdesetih godina 20. veka, Fabr u dvorištu svoje porodične kuće postavlja šator kao autonoman istraživački prostor u kojem se, kao u nekoj laboratoriji, upoznaje sa svetom insekata. Ovo istraživanje ne podrazumeva samo opservaciju vizuelnih karakteristika leptira, paukova i drugih raznovrsnih buba, već obuhvata i komunikaciju sa naučnicima, entimolozima, koji Fabru omogućavaju da, sabirajući različita iskustva, iznedri autentičan umetnički svet. Iz tog sveta izranjaju instalacija Laboratorija noć – direktna referenca na šator u dvorištu roditeljskog doma, crteži i skulpture insekata i upečatljiva instalacija Teatar paukovih glava iz 1979. godine, koja nam na uverljiv način otvara čitav budući disciplinarno raznorodan umetnički svet mladog Fabra. Ono što fascinira na ovoj izložbi upravo je pulsirajuća dvosmerna interakcija između radova koja se odvija istovremeno u oba pravca – prošlost/budućnost i budućnost/prošlost, delikatna veza sa nasleđem starih majstora i Fabrova kreativna snaga i širina proistekla iz malog i ograničenog prostora kakav je mikrokosmos dvorišnog šatora. Drugačiju vrstu fascinacije ponudila nam je postavka radova više od trideset savremenih umetnika i umetničkih i aktivističkih kolektiva na izložbi Devedesete: Rečnik migracija u Muzeju Jugoslavije. Istoričarke umetnosti Simona Ognjanović i Ana Panić, kao autorke ove izložbe, ponudile su nam postavkom kompleksnu mapu migracija prouzrokovanih mračnim sutonom države Južnih Slovena. Uspevajući da izbegnu da dokumentaristički pristup bude dominantan ton izložbe, autorke uz pomoć ključnih pojmova kao što su adresa, čišćenje, solidarnost, karta u jednom pravcu, zakon, tuga, sigurna zemlja, grade neophodan i poželjan kontekst za razumevanje umetničkih radova. Upečatljivost ove postavke krije se ne samo u dobro izabranom načinu na koji je izražajnost radova istaknuta, već i u samoj snazi izloženih radova, koji su i u vremenskoj distanci od nekoliko decenija u stanju da na intenzivan način rekonstruišu duboka i traumatična sećanja i doživljaje, otkrivajući nam svu emotivnu, kulturološku, pravnu, ekonomsku, političku složenost migracionih puteva devedesetih. Najzad, smeštena u jedinstvenom prostoru bioskopa Balkan, koji i sam kao kulturni prostor ima mnogostruke emotivne i društvene relacije, izložba Hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija reinterpretira u drugačijem društvenom kontekstu dobro poznate Todosijevićeve radove: Balkanski banket, Fuxus Piano i Was its kunst Marinela Koželj?, ali predstavlja i nove serije akvarela i grafika koje izmiču istoriji apstraktne umetnosti. Pored toga što u kreativnom dijalogu s istorijom i umetnošću razmatra društvene okvire koji omogućavaju značenjsku transformaciju i masovnu eksploataciju pojedinih simbola, Todosijević i kontinuirano otvara pitanja pozicije umetnosti i umetnika u različito strukturiranim društvima u prostoru i vremenu, ali i opravdanosti i svrsishodnosti izabranih umetničkih postupaka. Snežana Stamenković TOP-LISTA Jan Fabr: Praznik malih prijatelja, Narodni muzej Devedesete: Rečnik migracija, Muzej Jugoslavije Dragoljub Raša Todosijević: Hvala Raši Todosijeviću, zahvalna Srbija, Bioskop Balkan Ana Knežević: Voiding the Void (VR instalacija na internetu) 30. Memorijal Nadežde Petrović: Na jug, na jug! Idemo na jug!Pozorište Zrno utehe Godina za nama ne samo da je ugrozila ljudske živote na svima delovima planete, naše fizičko i mentalno zdravlje, društvene navike i potrebe, čak i iskonski nagon za elementarnom bliskošću, već je otežala ili potpuno onemogućila mnoge ljudske delatnosti. Na najvećom udaru bili su, bez svake sumnje heroji ove nesrećne godine: oni lekari, medicinske sestre, bolničari, laboranti, bolničke čistačice i drugo medicisnko osoblje koji su bili ili još uvek jesu na prvoj liniji fronta u borbi protiv pandemije korona virusa. Iako ne želimo, niti ikako smemo da se s njima poredimo, mi, pozorišni ljudi, smatramo da je i naša profesija bila među najugroženijima u kontekstu pandemije. Kao živa umetnost, ona čija je estetska suština u prisustvu dve grupe ljudi, izvođača i gledalaca, u jednom prostoru i jednom trenutku vremena, te energetskoj, misaonoj i duhovnoj razmeni između njih, ona je bila direktno ugrožena, u velikoj meri i onemogućena nužnom antipandemijskom merom – telesnim distanciranjem. Ipak, pozorište se i u svetu i u nas žilavo borilo protiv takvih okolnosti, iznalazilo različite alternativne oblike funkcionisanja. Ako se okrenemo samo lokalnom iskustvu, tu se susrećemo s brojnim kreativnim vidovima borbe za opstanak pozorišta putem, paradoksalno, iznalaženja epidemiološki prihvatljivih strategija za izbegavanje antipandemijskih mera. Radile su se predstave u kojima se, u doba kada nije bilo dozvoljeno okupljanje više od deset ljudi u zatvorenom prostoru, ni u jednom trenutku predstave nikad na okupu nije bilo više od ovog broja gledalaca i učesnika zajedno, uključujući i tehniku (Lounli planet, Atelje 212). Institucionalna pozorišta su otvarala scene na otvorenom na kojima su se, u tim prostoru adaptiranim oblicima, izvodile predstave s njihovog redovnog repertoara (Arena BDP-a). Većina pozorišta je emitovala na svojim jutjub-im kanalima snimke predstava sa svog redovnog repertoara, što nikako nije odgovarajuća alternativa živom izvođenju, ali jeste korisna informacija o predstavama, te potencijlani „mamac“ za buduće gledaoce. I pozorišni festivali su pronalazili odgovore na ovu situaciju, pa su tako, ako mi dozvolite, na Bitef-Prologu izvedene samo dve predstave iz usvojenog programa, ali one koje se i po veličini (manji gabariti) i po prirodi izvođača (jednu je izvodio humanoidni robot, drugu performer i virtuelna projekcija ženskog tela) uklapaju u antipandemijske mere. Ako pak treba izdvojiti jedan opšti pozitivni fenomen u našem pozorišnom životu u ovoj godini, to bi bio umetnički i produkcioni uzlet Beogradskog dramskog pozorišta. Iako manje od prvobitnog plana, koji je u startu bio preambiciozan, ovaj teatar je uspeo da ostvari veliki broj predstava, koje su se izdvojile višim stepenom konceptualnog promišljanja i iskorakom na planu savremenijeg scenskog izraza. Stoga lista najboljih nije sastavljena po vrednosnom ključu, nego po hronologiji nastanka predstava. Ivan Medenica TOP-LISTA Kretanje (tekst Dimitrije Kokanov, režija Jovana Tomić), Bitef teatar, Beograd Čitač (tekst Bernard Šlink/Fedor Šili, režija Boris Liješević), BDP, Beograd Ružni, prljavi, zli (tekst Slobodan Obradović, režija Lenka Udovički), BDP, Beograd Radio Šabac (koncept, tekst i režija Olga Dimitrijevič), Šabačko pozorište, Šabac Jugojugoslavija (koncept, tekst i režija Bon Park), BDP, Beograd STRIP Krug je zatvoren Likovno pripovedanje i jeste počelo sekvencnom naracijom, o čemu nam nisu znani samo tragovi po zidovima pećina Altamira, Lasko i drugih skrivenih i manje dostupnih evropskih mesta – zahvaljujući čemu su nam i ostali kao svedočanstva – već i drugde širom sveta, ali ju je tu negde oko epohe renesanse institucionalizovanje dotadašnjeg „zanata“, njegovo poimanje kao „umetnosti“ s velikim prvim slovom „U“, i divinizovanje „čiste likovnosti“ po likovnim akademijama (do tada zanatskim majstorskim radionicama), proteralo iz galerija i mejnstrim kulture. Druga važna osobina stripa, obimna sekvencna naracija takođe je u opisanim likovnim krugovima bila skoro nezamisliva, pogotovo ona omeđena lenjirom izvučenim linijama ili okvirima. Diptisi, triptisi, pa i manje ambiciozni poliptisi većih formata bili su jedine akademski prihvatljive granice forme, ali uz naglašenu dozu „ozbiljnosti“. Karikatura, i groteskni likovni izraz u širem smislu, iako se i Leonardo da Vinči poigravao sa ovakvom stilizacijom, sve do Onorea Domijea bili su institucionalno prezreni u „visokim serklima“ akademizma. Kod nas, esej o karikaturi Isidore Sekulić do danas je odredio podređeni i potcenjeni položaj ove grafičke discipline. Stripovi su nazivani „smeškama“, „crtanim filmovima“... Tehnička sredstva (lenjiri, šestari, krivuljari...) bili su zabranjeni na likovnim akademijama do osamdesetih, a o personalnim kompjuterima, prisutnim u sobama umetnika od devedesetih da i ne govorimo. Poznat je slučaj dvostrukog dobitnika godišnje nagrade ULUPUDS-a za stvaralaštvo u grafičkom dizajnu, koji je prvi i poslednji put, a na lično insistiranje kod kustosa izložbe, ondašnjeg dekana Fakulteta primenjenih umetnosti, 1998. eliminisan sa „Majske izložbe“, đuture sa svojim kompjuterskim dizajnom časopisa Književna reč, jer: „gde je tu ruka“?! Slično je pre njega 1994. prošao grafički dizajner jednog pozorišta izvan Beograda. Upravnik pozorišta mu je, zbog primene kompjutera u izradi programa i plakata predstava, otkazao višegodišnju saradnju. Fotografija je stajala nešto bolje, ali samo u okviru „primenjene“ umetnosti. Iako na prelazu iz 2020. u 2021. obeležavamo 125 godina od postojanja moderno koncipiranog svetskog stripa, prvi srpski strip je u okviru „Majske izložbe“ u Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić“ izložen tek 1979. Nešto kasnije, poneka tabla bi se našla i na Oktobarskom salonu. Zbog čega ovakav uvod? Pa, prva dva mesta na listi, kao crtači (slikari) i likovno i narativno najboljih srpskih stripova predstavljenih u 2020. formalno su obrazovani umetnici na likovnim akademijama. I stručno kod istoričara „čiste“ umetnosti potvrđeni kao takvi! Međugroblje vajara i slikara Zvonimira Vidića i scenariste Zorana Penevskog, introspektivno je poniranje umetnika u svoje najdublje virove, kako u korene podstreka za stvaralaštvo tako i u razloge za konfliktne odnose sa bližnjima. Nažalost, neki naši izdavači „padaju“ na tehničkoj strani realizacije, često ne uviđajući značaj stripova koji stignu do njih. Uglavnom, ili je u pitanju loša kompjuterska obrada skenova (užas, ovde su dati potpuno sirovi!) ili škrtarenje na štampi, hartiji, boji... Da iskusno oko visoku klasu ne prepoznaje i bez vrhunske štampe – ovo malo remek-delo bi moglo da prođe neprimećeno. A mesto mu je i u galeriji! Jedna od naših najboljih slikarki Biljana Đurđević je kroz svoje Oruđe delanja, osim svog zavidnog slikarskog umeća, bez kompleksa koristeći i fotografiju i kompjuter (učestvovao i grafički odsek FLU), ispričala sumornu metaforičnu priču o našem vremenu, totalitarizmu, alegoriju o alijenaciji, o primitivnom kapitalizmu, klasama, podjarmljivanju... Geza Šetet je, pošto je 2019. doslovno od reči do reči stripovao Knjigu o Jovu iz Biblije, to 2020. na isti način izveo i sa NJegoševim Gorskim vijencem. Trenutno radi na Luči mikrokozma. Stotine i stotine tabli! Akribično stripovanje proze u ovakvom obimu još nismo imali u srpskom stripu! Dobili smo i sjajno biblijsko Jovanovo Otkrovenje (ovde zanimljiv prevod: Otkrivenje!), ali iz Italije. Asterian (odsek: grafički dizajn) s jedne strane predstavlja jedan od vrhova srpskog andergraund stripa, s druge originalne naučne fantastike, a s treće je, prema ovom kolornom albumu, i nekakva dostojna, ne samo domaća verzija sedamdesetih aktuelnog francuskog stripara Filipa Drijea, ali iz 21. veka. Potpuno samosvojna pojava! Čudesna 2020. godina! Samo da sledeća ne bude gora! Slobodan Ivkov TOP-LISTA Zoran Penevski i Zvonimir Vidić: MEĐUGROBLJE, Modesty stripovi, Beograd Biljana Đurđević: ORUĐE DELANJA, Besna kobila i Fakultet likovnih umetnosti, Beograd Geza Šetet: GORSKI VIJENAC, Forma B, Beograd Alfredo Kasteli i Korado Roi: APOKALIPSA, Čarobna knjiga, Beograd Bojan Milojević - Asterian: ONTOKRATIJA, Dirty Books i SKC, Novi SadMUZIKA Emocionalni ambijenti Početak 2020. ni po čemu nije odavao koliko će neobično proteći godina za nama. Upozorenja koja su pristizala sa istoka planete u tom momentu činila su se daleko, umetnički život srpske prestonice planiran je – i odvijao se - sa entuzijazmom. O tome svedoči premijera Leharove Vesele udovice: projekat Madlenijanuma udružio je srpske i hrvatske umetnike. Svakom momentu data je svrha, ne postoje praznine u scenskom izlaganju, a maštovita rediteljska rešenja Roberta Boškovića, izvanredne (i urnebesne) interpretacije stvaraju „šareni“, veseli svet kojem sa zadovoljstvom prisustvujemo. Gitar art je otvoren flamenko muzikom (Danijel Kasares) 10. marta. Dan kasnije, mini-koncerti - Ištvan Remer, Goran Listeš, Rafael Aguire, gitarski kvartet Konkordis. Te večeri već se govorkalo da bi festival mogao da bude prekinut (samo stotinu slušalaca pušteno je u Atrijum Narodnog muzeja). Sledećeg dana stavljena je tačka na 21. Gitar art. Nepodnošljiva višemesečna tišina. Muzička scena bila je svedena na onlajn susrete sa umetnicima, koji su, aktiviranjem alternativnih puteva (muzičke) komunikacije pokušavali da ostanu u izvođačkoj formi (i u kontaktu sa auditorijumom). Jesenji deo beogradske koncertne sezone nagovestio je nešto dinamičniji period. Beogradska filharmonija na zabavan način pokreće svoje aktivnosti: nastupi su organizovani u dvorani, ali se muziciralo i izvan zidova ove institucije (u Knez Mihailovoj ulici, u novobeogradskom poslovnom kompleksu Sirijus; svirke iznenađenja u Grockoj, Surčinu i Lazarevcu...). Koncert Simfonijskog orkestra RTS, priređen u Kolarčevoj zadužbini 24. septembra, jedan je od najizrazitijih muzičkih događaja kojima smo 2020. prisustvovali. Bojan Suđić i simfoničari izveli su Šostakovičevu Kamernu simfoniju i Ščedrinovu Karmen svitu. Partiturama pristupaju sa strašću, zvuk je kompaktan i pun; čujna je potreba ovih umetnika za kontinuiranim muziciranjem na pozornici, pred publikom. Krajem septembra otišla je zauvek Isidora Žebeljan. Pod nazivom Nebeska Rusija – četiri maljčika (na dva koncerta iste večeri, 30. oktobra), prezentovan je vanserijski interžanrovski poduhvat u kojem se pijanisti Aleksandar Šandorov i Nemanja Nikolić obraćaju muzici Vlade Divljana (njemu je projekat i posvećen) i Sergeja Prokofjeva, udružujući segmente ova dva opusa u novu, autentičnu partituru uzbudljivih zvučnih i emocionalnih ambijenata. Važna vest za poštovaoce muzičke umetnosti bila je da će Bemus biti održan (od 1. do 13. novembra). I to upravo onako kako od praznika muzike očekujemo: nastupi Marije Guljegine, Irene Grafenauer, Sretena Krstića i Zagrebačkih solista, Beogradske filharmonije i Hansa Grafa, Jasminke Stančul, Anete Ilić, Bojana Suđića i SO RTS, Teofilovića, Sojang Jun, Deneša Varjona. Neposredno se nastavljajući na Beogradske muzičke svečanosti, u Narodnom pozorištu i u Madlenijanumu gostuje Državni kamerni muzički teatar Opera Sankt Peterburga: Nasilje nad Lukrecijom Britna i Mocartova Otmice iz saraja u režiji Jurija Aleksandrova, dragocen su dar ruskih umetnika. Najveći broj koncerata festivala BUNT odvijao se „online“, ali su priređena i četiri susreta sa publikom, naime, „ako je kafana u redu, zašto umetnost ne bi bila“ (izjavio je u jednom intervjuu osnivač i umetnički direktor ove manifestacije LJubiša Jovanović). Izdvajamo, ipak, finale BUNT-a (23. decembar), nastup Tamare Stefanović, Selin Flaman, Katarine Jovanović, Gordana Nikolića i LJubiše Jovanovića – kamerna dela Debisija, Mesijana, Ravela i Lili Bulanže u rafinirano osmišljenoj dramaturškoj liniji. Vrhunske interpretacije i muzički doživljaj koji slušaoca čini ozarenim i življim. Na kraju, bez obzira na konfuzne društveno-političke kontekste i obilje oprečnih prognoza, iz 2020. želimo da izađemo sa optimizmom. Bilo je, uostalom, i pozitivnih situacija: u godini za nama, na primer, beogradska publika je sasvim prestala gromoglasno da kašlje na koncertima umetničke muzike. Marija Ćirić TOP-LISTA Četiri maljčika, Aleksandar Šandorov i Nemanja Nikolić Koncert Simfonijskog orkestra RTS i Bojana Suđića Završni koncert festivala BUNT Vesela udovica Franca Lehara, Madlenijanum Koncert Beogradske filharmonije i Hansa Grafa, BEMUSTelevizija Doba inflacije Ukoliko u svom domu ne gajite sitnu decu i ostalu nejač, period od marta do maja 2020. godine – izborno suspendovan pa donekle nastavljen poslednjih meseci – doveo vas je do nekih životno važnih odluka. Da li ispružiti ruku i uzeti Jadnike Viktora Igoa koji vas već godinama optužujuće gledaju sa police? Ili pustiti još jednu seriju i zabaviti um na način koji zahteva manje truda od prevođenja pisanih redova u mentalne slike? LJudski rod – pri tome se misli na pet do deset procenata onih koji, što kažu pajtonovci, „razlikuju puter i francuski egzistencijalizam“ – ponašao se proporcionalno. Razmišljajmo o brojevima... Tokom 2019. godine osoba je na raspolaganju imala stotinu i dvadeset kućnih sati mesečno koje je trošila tako što bi trideset sati čitala a devedeset gledala dramske slikovnice. U odlazećoj godini tih stotinu i dvadeset sati pretvorilo se u barem dve stotine četrdeset, i trebalo bi biti veliki optimista pa zaključiti da se mesečno u proseku čitalo šezdeset sati. Hajde, ipak, da budemo optimisti, što nas ostavlja sa sto osamdeset sati mesečno koji su otišli na gledanje... nečega. Možda bi valjalo policijskim racijama pročešljati podrumske prostorije Netfliksa, HBO-a, Amazon Prajma i proveriti da li se u nekoj od njih kriju tragovi virusoloških eksperimenata. Jer, za razliku od mnogih delatnosti, prodaja televizijskih sadržaja je „probila krov“. Takođe, proizvodnja je nastavljena i tokom 2020. godine, svakako uz „poštovanje mera“ i kapitalistički razumno prilagođavanje „novoj normalnosti“, te se čini da će i 2021. godina biti opremljena dovoljnom količinom dramskih opijata. Forma televizijske serije, više od dve decenije nakon što je HBO sa Sopranovima, Seksom i gradom i Braćom po oružju pokrenuo sledeću evolutivnu fazu, odavno je ušla u stanje inflacije. Previše papirne monete je u opticaju, dok sve manji procenat ima bazu u zlatnim rezervama. Vlasnici štamparije su svesni stvarnosti dok krpe rupe na tonućem brodu suštinskim bezvrednostima poput Netfliksove serije Retčedova. Radi se o za analizu problema putokaznom primeru u kojem su komprimovani opšte poznati lik (ili, barem, ime lika) iz istorije filma, vizuelna privlačnost svakog kadra, te seks, nasilje i teme rodnih i seksualnih nepravdi iz davnih vremena. No, nakon par epizoda iole zahtevniji gledalac shvata da je skočio u ponor besmislenog ubijanja vremena. Pet preporučljivih serija iz 2020. godine ukazuju na neke uznemirujuće aksiome. Recimo, da je novac poreskih obveznika i dalje sigurna luka za televizijski kvalitet (Beli zid i Crni narcis – u prvoj je, o užasa, negativac crnkinja iz tuđine, što se sme izvesti samo kada niste u parališućem strahu od ratnika sa društvenih mreža). Serija Peni Dredful: Grad anđela, pak, scenaristima daje primer svega što ne smeju da rade ako žele da se dokopaju druge sezone. Prvo, ako u naslovu imate vezu sa ranijom, finansijski uspešnom serijom, njenim ljubiteljima morate ponuditi provereni sadržaj u diskretno drugačijem pakovanju. U suprotnom, vrištaće i kukati, sukobljeni sa izazovom. Dalje, ako ste stupili na teren serija u kojima liberalna elita dobija opravdanje svojih uzvišenih stavova, glavni junak svakako ne sme pribeći desničarskim odlukama, niti celina sme da zamiriše na anarhiju. Kralj tigrova je, fudbalskim rečnikom, utrčavanje zadnjeg veznog u kazneni prostor, tamo gde ga niko ne očekuje, dok je, takođe Netfliksova, turska Atije zarazna mešavina treš fantastike i napada na patrijarhat. Ima nade, ali osvajanje vrhova mora biti praćeno opasnošću pada u provaliju. Pavle Simjanović Top-lista Peni Dredful: Grad anđela (Šoutajm) Kralj tigrova (Netfliks) Crni narcis (BBC/FX) Beli zid (SVT/Yle) Atije (Netfliks)