Luka kaže

Od juna 2019. do jula 2020, književnik je beležio rečenice koje izgovara njegov sin Luka i kasnije od njih razvio priče o „zaguljenim odnosima između oca i sina“. Zatečen onim što čuje, odgovarao je najčešće jezičkom bravurom – pokušao da se nekako izvuče sa scene: Luka kaže: „Ja sam terapeut, reci mi, koji je tvoj problem?“ Dvoumim se odakle da počnem. Luka kaže: „Kad je tvoje srce ispunjeno muzikom, treba da je sviraš!“ Ti si pisac?! Luka kaže: „Ma ne, ti si pisac, a ja sam terapeut.“ Luka zna da izabere. Premda je delo, pre uvodne storije ovde navedene u celosti, definisano podnaslovom „priče za decu i razmažene roditelje“, knjiga daleko prevazilazi pomenute okvire. Zato ne treba zanemariti napomenu s kraja da je podnaslov mogao da bude i drugačiji: „Kako me je Luka učio pisanju“. Ni preskočiti uvodni citat iz Pisma mome sinu u kome Umberto Eko poručuje da će detetu pokloniti pušku, „jer puška nije igra“. Oružje, naravno, jesu reči. Igračka? Teško, ukoliko se rešeta otac-pisac. Rečenice ispaljene u zbirci govore o brojnim mogućnostima formiranja ličnosti. Dečak ih koristi slobodno i olako (ubeđen da može da bude i akrobata i gutač vatre i gutač mačeva), ali takvim postupkom neprekidno izbacuje iz ravnoteže i dovodi u pitanje identitet sagovornika sa platnom karticom bez magičnih moći. Naš pisac („Šta si ti sad? Penzionisani mađioničar?“) zna koliko izgovorene stvari u stvarnosti zaista teže! Tešin se bori za naklonost sa plišanim zecom, razmišlja šta da kaže pošto čuje: „Tatice, gde ti je telo?“, dok ga sin sklapa od rasparenih delova iz kutije sa lutkama. Vrhunac je tačka preklapanja identiteta: jedno ogledalo i dečakova želja da ima dvojnika! „Luka kaže: Ti si veliki ja.“ Ili: „Zašto si rekao ja, a ne mi? Kad si takav, igraj se sam.“