Let u staro JATo

Ni punih osam godina nije bilo potrebno srpskom nacionalnom avio-prevozniku da pređe put od državne prodaje manjinskog udela arapskom Etihadu kako bi se kompanija sačuvala od bankrota, do vraćanja pod državno okrilje, opet sa ciljem da se spasi od propasti. Iako promovisan kao posao veka i siguran put od propasti do najveće regionalne avio-kompanije, sa strategijom kupovine 10 Erbasovih aviona vrednih više od milijardu evra i uslugom na kojoj bi pozavidele i najveće svetske avio-kompanije, od svega je ostalo samo drugo ime, Er Srbija umesto JAT. I dugovi na koje su poreski obveznici već navikli kada je u pitanju nacionalni avio-prevoznik, kako god se on zvao i ma ko njime upravljao. Kompanija je tek pretposlednjeg dana 2020. saopštila da je ugovorom o dokapitalizaciji, potpisanim između Ministarstva privrede Srbije i Er Srbije, udeo države povećan sa 51 na 82 (tačnije na 81,97) odsto, dok je udeo Etihada smanjen sa 49 na 18 (preciznije na 18,03) procenata. Skoro dve nedelje ranije, 17. decembra, APR-u je dostavljena odluka o izdavanju 11.757.730 novih akcija nominalne vrednosti od po 1.000 dinara, čime se kapital Er Srbije povećava za 100 miliona evra, a jedini kupac tih akcija je Republika Srbija. U toj odluci, koju je potpisao direktor Dankan Nejsmit, a donela ju je Skupština akcionara, precizira se da se ovom finansijskom injekcijom kapital kompanije povećava na 158,2 miliona evra, što znači da je pre intervencije države bio tri puta manji. Nakon svega, ispada da je državu vlasništvo nad dodatnih 31 odsto kapitala koštalo 100 miliona evra, dok je 49 odsto udela 2013. prodala Etihadu za 40 miliona evra, preuzevši na sebe i isplatu socijalnog programa za viškove radne snage, ali i stare dugove JAT-a. Posle dokapitalizacije Etihadovih 18 odsto vredi 28,4 miliona evra, kao što je vredelo i onih 49 odsto pre ove operacije. Er Srbija je dokapitalizaciju zatražila još 1. decembra, a Vlada je samo dva dana kasnije dala saglasnost da se zaključi Ugovor o dodeli državne pomoći kroz dokapitalizaciju, ali su o tome svi zvaničnici ćutali dok operacija nije završena. Osnov za ovaj aranžman bila je vladina Uredba iz oktobra 2020, koja omogućava državi da dokapitalizuje preduzeća kojima je aktuelna pandemija nanela nepremostivu štetu. Iako ta Uredba isključuje mogućnost da država dokapitalizuje preduzeća koja ispunjavaju uslove za stečaj, a Er Srbija ih ispunjava, a i Evropska unija strogo kontroliše državnu pomoć zemalja članica svojim avio-prevoznicima, bilo je jasno da će pomoć države Er Srbiji proći glatko, u situaciji kada milijardama evra Nemačka ili Francuska spasavaju Lufthanzu ili Er Frans. Avio-kompanije, fakat, pripadaju kategoriji preduzeća koja su najviše pogođena krizom izazvanom kovidom-19, pa je pandemija poslužila kao nesporan agrument da se Etihad povuče iz Er Srbije, iako se takva njegova namera jasno videla barem dve poslednje godine. Već tada je bilo jasno da od najavljenih megalomanskih ulaganja i stvaranja regionalnog džina nema ništa, jer se najpre odustalo od pretencioznog posluživanja hrane i na najkraćim letovima kao u elitnim restoranima, da bi se na kraju odustalo i od najavljene kupovine aviona. Etihad jednostavno nije uspeo u svom projektu evropske ekspanzije, sa Srbijom kao jednim delićem u ogromnoj slagalici, pa je postalo jasno da mu onda ni Er Srbija nije potrebna. Ali ako već nije Etihadu, odluka o dokapitalizaciji vratila je u javnost staru dilemu - da li je Er Srbija potrebna Srbiji? I po koju cenu? Čini se da većina javnosti smatra da država nije imala drugi izbor nego da iz budžeta poveća kapital Er Srbije, jer bi u suprotnom brzo ostala bez avio-kompanije. Sa druge strane, okolnosti su joj išle naruku, jer je zbog pandemije i Evropa spustila kriterijume za dodelu državne pomoći, kako bi i sama spasavala avio-kompanije od propasti, pa se srpske vlasti ovoga puta nisu morale ni previše pravdati za donetu odluku, ni objašnjavati kako su od posla veka ostali samo državni dugovi. Ono o čemu se pričalo prethodnih godina – da će se Etihad povući i da ga Er Srbija više ne zanima - sada se samo realizovalo, za vlast lakše i bezbolnije no što su mislili da će biti pre nego što je kovid zavladao planetom. Posebno nakon što se s proleća 2020, kada je bilo neophodno transportovati državljane Srbije zaglavljene diljem planete ili dovesti neophodnu medicinsku pomoć, videlo da nije svejedno da li država ima ili nema nacionalnog avio-prevoznika. Ipak, i dalje postoje pitanja na koja se čeka odgovor. Najpre, zašto država građanima, čiji novac troši da bi spasavala Er Srbiju, nije objasnila zašto to radi i šta dalje planira nego se za to saznalo, i to uoči Nove godine, iz saopštenja same Er Srbije, iako je Vlada sve to znala 30 dana ranije? Šta će biti sa preostalih 18,03 odsto udela Etihada? Hoće li država isplatiti Etihad ili će ići na još jednu dokapitalizaciju? I hoće li, dok se to ne desi, Er Srbijom i dalje upravljati menadžment Etihada, kao što je to bilo od 2013. naovamo, iako je sve te godine Etihad bio manjinski partner? Šta sadrži plan restrukturiranja za koji ministar Siniša Mali tvrdi da je sačinjen nešto pre odluke o dokapitalizaciji i kako država namerava da Er Srbiju izvuče iz problema likvidnosti koji je očigledan? Ekonomisti koji su se ovih dana oglašavali uglavnom se slažu da je država morala to da uradi. Milojko Arsić, profesor Ekonomskog fakulteta smatra da je dobro što država tokom trajanja krize nije donosila odluku o stečaju i što je odlučila da sačuva kompaniju, ali i upozorava da bi odmah nakon krize trebalo da usledi preispitivanje uloge Etihada u Er Srbiji, raskid ugovora sa njima i eventualna potraga za nekim drugim partnerom koji bi bio više zainteresovan za ulaganje u zajedničku kompaniju. Sa druge strane, ima mišljenja i da Er Srbija nema budućnost, da se to vidi iz njenog dosadašnjeg poslovanja i da je tragično da se novac od prodaje državne imovine, u ovom slučaju Komercijalne banke, troši na pomoć Er Srbiji, jer kako kaže ekonomista LJubomir Madžar, sve što se u nju uloži je bespovratno bacanje novca. Umesto odgovora na sva ova pitanja, strategija vlasti je bila da napadne svakoga ko ih postavi, od Fiskalnog saveta - kojem je ministar Mali poručio da su „opsednuti Er Srbijom“, do medija i ekonomista koji su upozoravali da situacija u toj kompaniji odavno nije onakva kakvom se želi predstaviti. Da je dobit samo knjigovodstvena i da Er Srbija posluje pozitivno zahvaljujući prihodima iz državnog budžeta i kreditima koji će se vraćati novcem poreskih obveznika. Aktuelna pandemija jeste dodatno pogoršala poslovanje Er Srbije, ali ono ni pre toga nije bilo da im se pozavidi. Iz finansijskih izveštaja, od prve godine partnerstva sa Etihadom, jasno je da kompanija bez državne potpore ne bi mogla da ostvaruje profit. Drugim rečima, država je plaćala dugove koje je JAT svojevremeno nagomilavao, a to se knjižilo kao prihod Er Srbije, pa je poslednjih godina u proseku iskazivala dobit pre oporezivanja od milijardu dinara, jer se istovremeno plaćanje tih dugova nije knjižilo kao tekući rashod, već kao dugoročna obaveza. Kada bi se iz tih prihoda isključio novac dobijen iz državnog budžeta za vraćanje dugova JAT-a - od dve do šest milijardi dinara godišnje - videlo bi se da Er Srbija posluje sa gubitkom od oko 2,5 milijardi dinara godišnje, navodi Fiskalni savet u analizi budžeta za 2021. Zbog loših rezultata, kompanija se zaduživala i od Etihada je 2015. i 2016. uzela dva kredita od 56,5 i 63 miliona dolara i zbog njihove otplate tokom 2020. i 2021. dospela u nerešive probleme. Navodeći pandemiju kao opravdanje, Er Srbija je prošlog leta zatražila da se produži rok za vraćanje kredita, ali je kreditor taj zahtev odbio. Nedostatak gotovine za servisiranje dospelih obaveza preduzeće je nadoknađivalo zaduživanjem. Konkretno, od 2015. do 2018. je od EA Partners (ćerka firma Etihada) uzelo dva kredita od ukupno 120 miliona dolara, od Fonda za razvoj 14 miliona evra u 2017. i od Etihad Ervejsa 40 miliona dolara u 2018, konstatuje Fiskalni savet, uz napomenu da su problemi sa likvidnošću krenuli onog trenutka kada su ti krediti počeli da dospevaju na naplatu, a Er Srbija nije mogla prihodima iz svog poslovanja da pokriva troškove zaduživanja. „Er Srbija od svog osnivanja ostvaruje gubitak iznad visine kapitala, jer su nagomilane obaveze `pojele` kapital. Na kraju 2019. ukupne obaveze Er Srbije iznosile su 41 milijardu dinara i bile su 1,6 puta veće od ukupne imovine preduzeća, pa je kompanija ostvarila gubitak iznad visine kapitala od čak 15 milijardi dinara. Jedan deo ovog gubitka potiče od računovodstvenog tretmana starog duga JAT-a, mada čak i kad se izvrši korekcija za ovaj iznos, gubitak preko visine kapitala ostaće relativno visok, oko pet milijardi dinara“, kaže se u Izveštaju Fiskalnog saveta, koji navodi da je Er Srbija ispunila sve uslove za pokretanje stečajnog postupka. Država je očigledno dokapitalizacijom odložila stečaj, ali još nije jasno šta je budućnost Er Srbije. Ima li adekvatne analize o njenom budućem planu poslovanja i načinu oporavka od krize izazvane kovidom-19 ili je ovo samo urgentno upumpavanje novca do neke sledeće besparice. Ako je jasno da Er Srbija nije poslovala dobro ni pre pandemije i da joj je umesto 60 do 80 miliona evra pomoći, kolika je šteta izazvana kovidom-19, potrebno čak 200 miliona evra, koliko je procenio Fiskalni savet, ima li ona uopšte ikakvu šansu da uspešno posluje? Da li za neuspeh ovog poduhvata odgovornost snosi menadžment zbog lošeg upravljanja ili jednostavno ovo nije tržište koje može da iznedri profitabilnu avio-kompaniju? I kako se očekuje da će neko buduće državno upravljanje Er Srbijom biti učinkovitije, ako se na primeru Etihada pokazalo da ni privatno upravljanje kompanijom, u kojoj su Arapi pritom imali manjinski udeo, nije bilo ništa efikasnije? Kolika je cena nacionalnog dostojanstva, kako je dokapitalizaciju Er Srbije pravdao novi ministar građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Tomislav Momirović? I može li se to dostojanstvo, a sa njim i novac slupan u nacionalnog avio-prevoznika povratiti, ako se kojim slučajem ispostave tačnim spekulacije da su kineske avio-kompanije zainteresovane da umesto Etihada steknu vlasništvo nad Er Srbijom, samo ako im to dozvoli EU, a što je nedavno objavio jedan dnevni list, pozivajući se na „dobro obaveštene izvore“ iz Vlade Srbije? Ili dostojanstvo ipak nema cenu.