Snaga je ukorenjena u srcu

Ove godine, američki magazin Time, pored ličnosti godine, prvi put je izabrao i dete godine. To je Gitandžali Rao, iz Denvera (Kolorado), koja ima 15 godina i već je postigla značajna naučna dostignuća. Intervju sa ovom devojčicom je, na poziv redakcije Time-a, uradila glumica Anđelina DŽoli. Činilo nam se zanimljivim da za NIN predstavimo jednu našu posebnu devojku, naučnog istraživača Martu Nešković. Završila je 14. beogradsku gimnaziju, diplomirala fiziku na Univerzitetu Pjer i Marija Kiri, na Sorboni, i socio-kulturnu antropologiju na Visokoj školi za društvene nauke, u Parizu. Poslednje dve i po godine provela je u budističkom hramu Šaolin, u Kini, spremajući doktorsku disertaciju. NJena baba, naučnica Brana Perović Nešković, potomak je NJegoševe porodice, njen deda Blagoje Nešković bio je španski borac, političar i lekar, a njen drugi deda, Mihailo Vučinić, bio je suosnivač i direktor Instituta za kardiovaskularne bolesti Dedinje. Ponosna je i na svoje roditelje, oca, Nebojšu Neškovića, naučnika, koji je ceo radni vek proveo u Institutu za nuklearne nauke Vinča, na majku, Vesnu Vučinić Nešković, profesorku na Filozofskom fakultetu u Beogradu, i na brata Mihaila, mladog vaskularnog hirurga u Institutu Dedinje. Početkom 2018. godine, Marta je otpočela terenska istraživanja u budističkom manastiru Šaolin i završila ih u avgustu 2020. godine. Upisala je doktorske studije na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, sa jasnom idejom da teza bude posvećena odnosu čan-budizma, borilačkih veština i zdravlja u hramu Šaolin, u kome živi oko 300 religijskih monaha i oko 50 kung-fu monaha. Ocenili smo da je Miloš Biković najbolji izbor za umetnika koji će čitaocima NIN-a predstaviti Martu Nešković. On je glumac koji je svojim ulogama obeležio srpsku kinematografiju poslednjih godina i stekao ogromnu popularnost publike u Srbiji i regionu. NJegove uloge u ruskim filmovima i serijama proslavile su ga u ovoj zemlji, pa je na kraju 2020. proglašen za najpopularnijeg glumca u Rusiji. Frapantan je podatak da je 3. februara 2020. godine, ruski film Sluga, u kome on igra glavnu ulogu, premašio iznos od 3,44 milijarde rubalja na blagajnama bioskopa i tako postao najgledaniji film u istoriji ruske kinematografije! Ovo što sledi najveći je deo njihovog razgovora upriličenog 25. decembra 2020. u Šolinoj ulici, u Beogradu, gde se odnedavno nalazi poslovna firma ovog glumca. NJih dvoje su se tog dana sreli prvi put, a Miloš je odmah primetio da su se odenuli u sličnim bojama. Možda se tako prepoznaju đaci 14. beogradske gimnazije, našalili smo se. I glumac je preuzeo ulogu novinara: Voleo bih da počnemo od tvoje doktorske teze koju si, od opšte ideje, uže profilisala na fizičke manifestacije šaolin-filozofije, njenog uticaja na telo? Još u detinjstvu sam volela borilačke veštine, ali nikada nisam imala vremena da treniram. Igrala sam tenis jer su moji roditelji insistirali na obrazovanju i smatrali da je jedan sport dovoljan. Kada sam otišla u Pariz da studiram fiziku, najpre sam trenirala tekvondo ali i Art du Deplacement (ADD), disciplinu koja neguje umetnost kretanja. Ona podučava kako da se u urbanoj sredini krećemo potpuno prirodno, te da se nizom povezanih pokreta s njom stopimo. Vežba se da bi bio spreman da možeš drugačije da reaguješ na prostor, ili se uče neke posebne, konkretne tehnike? Cilj je da kroz određene telesne vežbe dođeš do promene u svesti, do promene percepcije prostora. To podrazumeva i savladavanje prepreka na koje usput nailazimo, te je prisutan strah koji treba stalno pobeđivati. Mene je tada ozbiljno zaintrigirao odnos telesnih vežbi i saznajnih procesa koji se odvijaju u nama. Moja master-teza bila je iz oblasti ADD-a, ali sam htela da idem dalje od toga, da vidim gde su koreni takvih filozofija. Odlučila sam da sledećih šest meseci provedem u Aziji. Počela sam sa Indijom, gde sam istraživala tzv. integralnu jogu. A to je? Integralna joga je učenje Šri Aurobinda, poznatog indijskog filozofa. U ovom učenju, ljudsko postojanje se deli na četiri nivoa: fizičko, vitalno, mentalno i duhovno. Time sam se bavila u Indiji, potom sam otišla u Kinu i obišla brojna mesta od kojih je bez sumnje najprivlačniji bio hram Šaolin, za koji sam čula još kao dete. Sticajem dobrih okolnosti, dobila sam šansu da u Šaolinu radim istraživanja za doktorsku tezu. Posebno mi je pomogao u tome starešina hrama, njegova svetost Ši Jongsin. Do sada nisam upoznala monaha koji je toliko veran tradiciji, a istovremeno upućen u način funkcionisanja modernog sveta. Ove svoje uvide on sveobuhvatno ugrađuje u kontinuirani razvoj hrama Šaolin. Zar to nije nešto što je i u osnovi srpskog mentaliteta i vere - jaka tradicija i nesumnjiva inovativnost? Vidiš li tu neku paralelu? Da, ima tu nečeg sličnog. Nedavno sam slušala profesora Darka Tanaskovića koji je govorio o vrednostima svetosavlja, rekavši da na njih treba danas gledati kao na nešto srpsko, univerzalno i stvaralačko. I u tome nema ništa protivurečno. Izvini, ali rekao bih da si ti otišla u Kinu, na drugi kraj sveta, da bi pronašla nešto što prepoznaješ i kao svoje? Očigledno sam tragala za suštinom religija, bez obzira na to što ih nisam dovoljno poznavala. Tamo sam, na primer, spoznala da religije uopšte nisu suprotstavljene jedna drugoj. To su ideje i prakse koje su potrebne čoveku, koje se razvijaju u različitim kulturama i postaju specifične za zajednicu u kojoj nastaju. Uveren sam da suprotstavljanje religija predstavlja veliku zloupotrebu. Postoji li nešto u budizmu što nisi mogla, ili nisi želela, da razumeš? Ja sam navikla na naš topao međuljudski odnos, što u Šaolinu, gde sam živela dve i po godine, nisam imala. Monasi su bili pristojni, ljubazni, ali ne i bliski. Možda je problem bio u tome što sam bila jedina ženska osoba u hramu koja je došla da izučava njihov život, da ih posmatra i intervjuiše, kako bi dobila što više podataka za svoju doktorsku tezu. Da li je to i stvar mentaliteta, ili su te osobine o kojima govoriš više izražene u manastiru? Pa više u manastiru, naravno. NJihovo pravilo je da ne smeju da razgovaraju nasamo sa ženskom osobom, na primer, i to me je, na samom početku, prilično ograničavalo u istraživanju. Ne mislim na pravila koja se moraju poštovati. Govorim o filozofiji koju si spoznala i da li je tu bilo važno nešto što je nama, iz druge kulture, neprihvatljivo i neprijemčivo? Uočila sam osnovnu razliku između hrišćanstva i budizma, o čemu mi je pričao starešina hrama. U budizmu ne postoji Bog i ti ne treba da budeš okrenut ni prema kome drugom, samo prema sebi. Ti si taj koji stvara svet u sebi i svet oko sebe. Svet oko nas je ogledalo nas samih. Kada se to spozna, onda i na međusobne razlike gledamo drugim očima. Ja sam došla u Šaolin svesna da postoje velike razlike između mene i sveta koji me okružuje. Ali, za mene je posebno saznanje bila lakoća njihovog življenja, lakoća u njihovim odnosima. U Šaolinu žive religijski monasi i mladi kung-fu monasi koji će eventualno kasnije da se zamonaše, a možda i neće. Mnogi od njih odlaze u svet i grade umetničku karijeru ili rade poslove u kojima koriste znanje kung-fua. U tom životu ima raznih situacija, pa i problema, koje oni prevazilaze sa neverovatnom lakoćom, i to zahvaljujući telesnoj i umnoj snazi koju stiču u hramu. Šaolinski kung-fu dovodi monahe u meditativno stanje koje im omogućava „pročišćenje“ uma i srca od raznih opterećenja. Inače, treba znati da Kinezi imaju jednu reč, koja predstavlja um i srce. Zanimljivo! A znaš zašto je zanimljivo? Pravoslavni monasi imaju tehniku koja se zove silazak uma u srce. Stvarno? Da, to je isihazam, koji je tehnika kontemplativne molitve, a budisti to nazivaju meditacija. Eto, ispada da sam ja morala da idem negde daleko, daleko, da bih se vratila na nešto što mi je tako blizu. Pa to je super! Ti si kao Per Gint. On je morao da ide daleko da bi se vratio sebi. Tako je, ali ipak postoje specifičnosti šaolinske tradicije koje su vredne pomena. Na primer, oni imaju pravilo o šest harmonija, koje predstavlja osnov teorije šaolinskog kung-fua. To su tri spoljašnje i tri unutrašnje harmonije. Spoljašnje su: harmonija pokreta ramena sa kukovima, laktova sa kolenima i šaka sa stopalima. To je fizička harmonija koja ti omogućava da telo bude izbalansirano u pokretima. A unutrašnja harmonija podrazumeva da tvoje srce bude povezano sa namerom, namera sa vitalnom energijom, a ona sa snagom. Jedno mora da proizlazi iz drugog. Srce, namera i snaga... Moraš da imaš motivaciju iz koje proizlazi tvoja fizička snaga. Ako nemaš motivaciju, ne možeš da daš sve od sebe. Snaga je izraz potencijala koji imaš, ali ona ne može da proizađe sama od sebe. Ukorenjena je u srcu. Kakvu muziku voliš da slušaš? Zavisi od trenutka. Imam neku kinesku muziku koju volim, volim šezdesete, volim francuski rep ... Nekada slušam po ceo dan, nekad baš ništa. Kakva je kineska muzika, savremena, tradicionalna? Tradicionalna je njihova opera koju ja ne poznajem dovoljno. Pekinška opera je više scenska akrobatika, sa raznobojnim kostimima i dramatičnom pričom, a pevanje podrazumeva visoke tonove koje čovek mora da nauči da sluša. Ja volim neke od njihovih savremenih pesama. Koliko jezika govoriš? Govorim, čitam i pišem engleski i francuski, a kineski govorim tečno, samo što ne umem sasvim da čitam i pišem. S obzirom na to da si živela u Francuskoj, u Kini, da si poslednjih meseci opet ovde, kako ti se čini stanje u Srbiji? Ja ne čitam novine i ne gledam televiziju. Govorim na osnovu onoga što vidim i čujem od prijatelja. Srbija je moja zemlja, i tu nema nikakvog spora. Ali, ono što mi smeta je to što ljudi ne smatraju da je vredno negovati neke osnovne vrednosti, ljudske ali i nacionalne. Počev od morala nadalje. Intelektualni razvoj je potpuno zanemaren. Razumem da zaposlen čovek ima malo vremena da posveti sebi, ali ipak, moramo da radimo na svojim idealima. Jasno mi je da ekonomija može da nam bude loša, ali ne razumem zašto kao narod nemamo jasnu svest o sebi, o svojoj kulturi, tradiciji, istoriji, kao i o sadašnjem stanju i vremenu. Mislim da se ta svest ovde ne kultiviše, već se uglavnom ukazuje na to koliko smo loši i šta nam sve nedostaje. Dakle, razvija se nekakav nacionalni kompleks niže vrednosti. Govori se da treba da se ugledamo na druge, i pritom se podstiču diskusije da li treba da se okrenemo Evropskoj uniji, Rusiji ili Kini, kao da moramo da napravimo samo jedan ekskluzivan izbor. A ne pitamo se šta je naš identitet. Ja sam gledala u Kini kako funkcioniše ono što oni zovu socijalizam sa kineskim karakteristikama. Građani Kine su zadovoljni zbog snažne ekonomske ekspanzije, ali i ponosni na svoju bogatu kulturnu tradiciju, u čijem negovanju zajedno učestvuju. Od njih možemo da naučimo da treba više da vrednujemo sopstvene intelektualne, umetničke, ali i političke i ekonomske tradicije. Dakle, potrebno je da se više okrenemo sebi, a da istovremeno učimo iz dobrih primera iz sveta. Da li misliš da je to problem nedostatka kulture, dezorijentisanosti...? Mislim da je problem u strahu. Kada su uplašeni, ljudi se dezorijentišu i gube repere, gube neke osnovne vrednosti sa kojima je većina od njih odrastala. Da li je strah prirodan? S obzirom na to da je većina ljudi u tom stanju, on postaje prirodan. Tačnije, strah je posledica okolnosti u kojima živimo već duži period. Ali to ne znači da se ne treba suočiti sa strahom, da se ne treba boriti. U Kini ljudi mnogo rade, ali njihov privredni rast njih podstiče, oni su veoma motivisani. I ono što je veoma važno, običan čovek u Kini ima veliko poverenje u svoju državu, a napredak države čini ga ponosnim. Mislim da je stanju o kome govoriš doprinela naša istorija. Svaka vrsta razvoja na ovom prostoru nasilno je prekidana zbog pozicije na kojoj se nalazimo. Ipak, mi imamo iz čega da izgradimo određene vrednosti, pre svega duhovne, moralne, kulturne, ali ih zanemarujemo. Ti si to nazvala strahom, a meni više liči na psihotično stanje u kome se mi bičujemo i kažnjavamo sami sebe, umesto da se okrenemo sebi, kako ti kažeš. Ja ne mogu da kažem šta bi trebalo raditi, ali bih volela kad bi se u našem društvu stvorila atmosfera u kojoj bi ljudi bili motivisani. Nema budućnosti za pojedince koji se ne bore za ono do čega im je stalo. Da li ti sebe vidiš više kao umetnicu ili kao naučnicu? U gimnaziji sam htela da upišem glumu, čitala sam Stanislavskog, išla u Dadov na časove kod profesora Vlade Jevtovića, ali sam istovremeno volela fiziku. Bilo mi je teško da se opredelim. Završila sam fiziku, mada se njome više ne bavim. Moj karakter nije skrojen za rad u laboratoriji. Zato sam se okrenula antropologiji, kao vrsti istraživanja prema kojoj sam razvila pravu strast. Svrha nauke je stvaranje novih znanja, bavljenje naukom budi u čoveku lično zadovoljstvo, omogućava mu lični napredak. S druge strane, ako čovek ne oseća da lično doprinosi društvu, on neće imati potpuno zadovoljstvo življenja. Ta celovitost daje smisao životu. Ne može smisao da bude samo želja za velikom zaradom i ugodnim životom. Ja u takav smisao nikako ne verujem. Sada si kazala nešto što je najbliže dijagnozi našeg društva: mi ne razumemo koliko je ta vrednost, za kojom veliki deo našeg društva juri, isprazna i primitivna. Mislim da mnogi mladi ljudi ovde danas nemaju izbora. Znam kako izgleda život u inostranstvu, tamo se osećaš nekako slobodnije, ali moj cilj je bio da odem u svet, da tamo naučim sve što mogu, i da se vratim ovde i da doprinesem razvoju nauke u svojoj sredini. Dobro, i to nam je zajedničko! Da. A mogu li sada da ja tebe nešto da pitam? Naravno. Kako se ti kroz glumu razvijaš kao osoba, bilo kroz uloge ili kroz sam posao? Svaka uloga me nečemu nauči. To je umetničko putovanje na kočiji u koju su upregnuta četiri konja: istraživanje, analiza ili promišljanje, posmatranje ili krađa detalja iz neposrednih doživljaja i naravno... mašta. Zatim, svaka predstava je čin koji je neponovljiv. Mnogo godina igranja predstava daje ti mogućnost da nalaziš nove i nove nivoe značenja u misli autora. A ako je autor veliki... onda je to prava sreća. Rasteš u višegodišnjem dijalogu sa njim. A kroz posao... pa nije lak posao, samim tim i iskušenja koja donosi su divan poligon za razvoj i ja sam zahvalan na tim teškoćama. Naravno, taj put po trnju spolja mora da deluje glatko i lagano i pomalo slučajno. Inače ne bi u tome bilo dostojanstva. Na kraju ovog razgovora, želeo bih nešto da kažem. Bez pitanja. Kada bi naši preci koji su ostavili kosti prelazeći Albaniju ili branili Beograd, mogli (a siguran sam da mogu) da vide Martu, potomka NJegoša, kako se smeje i raste i cveta u svakom mogućem smislu, siguran sam da bi rekli: Vredelo je. Martin lik i pogled i misao... to je živi dokaz da srpski narod i te kako rađa bisere!