Kampanja bez prekida i odmora

Kad se pitanje značaja slobodne i nezavisne štampe postavi s naglaskom na taj značaj u ovom trenutku, razgovor o tome, pogotovu u našem slučaju, dobija na dramatičnosti. Ovaj trenutak, koji traje već nekoliko godina, karakterišu neograničena, autoritarna vladavina jednog čoveka, i permanentna kampanja koja tu autoritarnu vladavinu podržava. Nedavno je pravni zastupnik predsednika Republike, na pitanje zašto njegov klijent, u privatnoj tužbi optužen za klevetu, ne dolazi na suđenje, odgovorio: „Zato što ne zna gde mu je glava!“ On ne zna gde mu je glava zato što mu je ona previše opterećena: on se pita za sve, on odlučuje o svemu, od njega zavisi sve, on se u svakom trenutku nalazi svuda, on svečano otvara mostove, bolnice, auto-puteve, Ani Brnabić sastavlja vladu, preslušava poligraf sa izjavom čoveka optuženog za ubistvo Olivera Ivanovića, pregleda snimak saobraćajne nesreće na naplatnoj rampi, optužuje vlasnika Delte, Ugljaninu drži lekciju nabrajajući mu, napamet, sve gradove Južnog Tirola, a da bi impresionirao televizijski narod, on u dnevniku državne televizije dve ili tri rečenice izgovara na čistom kineskom jeziku; pritom, on upravlja Srpskom naprednom strankom, upisuje se u školu za košarkaške trenere, igra šah sa Bakirom Izetbegovićem i Dudom Ivkovićem, oglašava se kao epidemiolog, skraćuje mandat tek izabrane Vlade i Skupštine, zakazuje izbore kad im vreme nije, leti u Novi Pazar, da bolnici, kao svoj lični dar, uruči respiratore, leti u Vašington, gde naprasno, ne misleći o posledicama, donosi odluku da ambasadu Srbije u Izraelu iz Tel Aviva preseli u Jerusalim, pa leti na Zlatibor, da u rad svečano pusti gondolu, protiv čije su se izgradnje njegovi ministri bunili punih pet godina. (Predsednik čajetinske opštine Stamatović je propustio priliku da Vučićevu vožnju gondolom i njegov govor na svečanom otvaranju prati iz svoje kancelarije u Čajetini.) Vreme Vučićeve vladavine obeležavaju Savamala, „Krušik“ i Jovanjica, ukidanje autobuske i Glavne železničke stanice u Beogradu, planiranje izgradnje žičare sa gondolom na Kalemegdanskoj tvrđavi, i premeštanje starog Savskog mosta na suvo, seča šume u Košutnjaku i na Fruškoj gori, zatvaranje u cevi reke na Staroj i Suvoj planini, ideje o urbanističkim intervencijama na Ratnom ostrvu, čemu sledi ugrožavanje izvorišta na Makišu, tako da bi se ova vladavina, koja se diči podizanjem epohalnog i monumentalnog Beograda na vodi, na kraju krunisala Beogradom bez vode. Na osnovu svega toga, predsednik Srbiju proglašava ne samo „liderom u regionu“, nego ide i dalje, i tvrdi da „još od Berlinskog kongresa naša zemlja nije bila uspešnija“. I nije ništa logičnije nego da mu poverujemo da je Srbiju uveo u „zlatno doba“. Da građani u sve to poveruju, svesrdno pomažu tabloidi i televizije s nacionalnom frekvencijom, koji prate svaki njegov korak, i svaku njegovu reč, uključujući i svaku dramsku pauzu u njegovim dugim monolozima. Da ta kampanja, koja se odvija bez prekida i odmora, daje željene rezultate, vidi se na svakom koraku. Neki toj kampanji bezrezervno veruju, kao što su i dosad svemu slepo verovali. Neki veruju zato što im se, do daljeg, isplati da u sve to veruju, i da to, sve dok im se isplati, podržavaju. To je, u najkraćem, slika ovog trenutka, u kome treba da shvatimo značaj slobodne i nezavisne štampe, to jest od toga koliko će daleko dopreti koja istina: ona o zlatnom dobu ili ona o Savamali. To bi moglo biti od koristi i samom predsedniku: da bi znao gde mu je glava, svoje kompetencije bi morao da vrati u okvire koje mu propisuje Ustav.