Dvestoti doživeli!

Kada ovo budete čitali već će se znati da je po NIN-u prošlogodišnji roman godine Kontraendorfin Svetislava Basare. Unapred od srca čestitam dobitniku, sa željama da prođe bolje nego prethodni, jer on tu sigurno ni za šta nije kriv. Romanu godine želim veliki tiraž i puno prevoda. Za to vreme u celom svetu knjiga je u krizi, sve sa manje čita. U Srbiji, uzevši u obzir okolnosti, i nije tako strašno. Imamo solidno izdavaštvo i knjižarsku mrežu, imamo kompetentnu i značajnu čitalačku publiku, tako da statistički, kad je u pitanju čitanje, dobro stojimo u svetu. Ako se zna da pisci od objavljivanja nikako ne mogu da žive i da država u podršku književnoj produkciji ne ulaže bukvalno ništa, u Srbiji se dosta i objavljuje, preko 200 romana godišnje. Doduše, domaći autori se čitaju manje i malo naših knjiga se probija u svet. Ozbiljne književne kritike skoro pa i nema, a književne nagrade kao de ne povećavaju na prodavanost knjige. Zanimljivo je da nagrade koje služe da se skrene pažnja čitalaštva na domaću književnost, i tako su jedna od ključnih alatki u promociji knjige i čitanja, uglavnom imaju neznatan uticaj na čitanost. Imamo mnogo nagrada. Veće i manje, ali se retko koja može pohvaliti uticajnošću. Imamo EU nagradu koja se promoviše na međunarodnom nivou, ali se odlučuje u Pen klubu u Beogradu, i pada već treći put autorima istog izdavača vezanog za Pen klub, što bi bilo okej, ozbiljni su pisci nagrađeni, ali ne vidim da je pomoglo njihovoj internacionalizaciji. Jedina nagrada koja u nas dolazi uz fanfare je NIN-ova, međutim njen autoritet, sudeći po reakcijama tržišta naočigled svih, već duže vreme kopni. Pre nekoliko decenija pobednik bi dostigao ogromne tiraže, s vremenom sve manje, dok je prošlogodišnji laureat prodao začuđujuće malo, ako je dobacio do drugog od očekivanih makar 15 izdanja. Drugu ulogu nagrada vidim u internacionalizaciji naše književnosti. Očekivalo bi se da bi međunarodni izdavači koji ne prate našu književnu scenu imaju toliko poverenje u Roman Godine da bi makar pobedniku naslepo otkupili prava. Međutim, Romani Godine iz poslednjih par decenija slabo se izdaju van Srbije. Na primer, britanska Bukerova nagrada, verovatno najvažnije svetsko priznanje za knjigu godine, koja dosta podseća na NIN-ovu, sačuvala je autoritet i poverenje čitalaca i izdavača. Ulazak čak i u širi izbor za Buker velika je stvar, posebno jer međunarodno tržište knjiga na nju promptno reaguje. Naša publika ne reaguje tako živo na NIN-a. Izgleda mi da se čitalaštvo hronično ne slaže sa odlukama žirija, ili pak žiri ne ume da oseti knjigu koja bi se dopala i njima i publici, što bi trebalo da bude slučaj, jer ipak je to mejnstrim nagrada, trebalo bi da ima i publiku u vidu. Međutim, prečesto publika ne razume odluke žirija, pa pomisle da je kriterijum burazerstvo, ideologija ili korupcija, te se na preporuku koju nagrada predstavlja sve slabije obaziru. Lani je veća grupa pisaca optužila žiri za ideološku pristrasnost i nekompetenciju, što su potkrepili raznim artikulisanim opservacijama. Za razliku od njih, ja problem ne vidim u žiriju. Verujem da žiri radi najbolje što ume, ali ko god je do sada bavio njegovim izborom podbacio je. Bukera od NIN-a izdvaja baš ta briga u izboru sudija. Buker svake godine prvo imenuje novi Savetodavni odbor u kome sede pisci, izdavači, književni agenti, knjižari, bibliotekari i predstavnik Fondacije. Oni biraju žiri, svake godine novi, među vodećim književnim kritičarima, piscima, profesorima, rediteljima i javnim ličnostima, ali mora se pripaziti da budu neupitno vodeći, jer to je ipak mejnstrim institucija. Još bitnije je da se žiri menja svake godine, i to je bitno iz više razloga. Prvo, dodaje na vidljivosti, drugo, kako je sam proces žiriranja gde „najbolju knjigu“ bira grupica književnih insajdera za mnoge kontroverzan, možda je bolje da ne budu stalno isti. Osim toga, članovi žirija godinu dana moraju da pročitaju skoro pa knjigu dnevno, što je apsurdno. Za to vreme, još apsurdnije, u NIN-ovom žiriju članovi imaju skoro jednako težak posao, ali u žiriju sede po četiri godine u nizu. U reputaciji NIN-a, koji cenim i za koji sam već nekoliko godina vezan ovom svojom pro bono kolumnom, NIN-ova nagrada je bitna stavka i toplo se nadam da će lako povratiti svoj stari sjaj. Ovo je rođendanski broj NIN-a, pa molim kolege da ovu prijateljsku preporuku prihvate kao moj rođendanski poklon. Srećna 87. godišnjica! Dvestoti doživeli!