Marginalni prostor osvojenog zida

U bosanskom gradu, možda provincijalnom, malo pre rata ili malo tokom njega, neko je na zidu pošte napisao „Ovo je Srbija“, transnacionalni ratni klasik. Sutradan je neko na istom zidu otpisao „Ovo je pošta, budalo“. Teško je reći da li je skaska istinita na činjeničnom nivou, ali je na književnom odlična. Zidni pisac ili tvorac zidnog pisca efektno je sumirao deluzije kojima su se tada jugoslovenski narodi hranili, takve da se nekome od sirote provincijske pošte zaista mogla pričiniti srpska, hrvatska, čerkeska tvrđava. A kada zidove prestanemo da rušimo, ratove nastavljamo grafitirajući ih. Zna to i Mitja Velikonja, redovni profesor Fakulteta društvenih nauka ljubljanskog univerziteta, pa grafite već dvadeset godina fotografiše širom sveta. Snimio je nekih 25.000 komada – izraz „komad“ opravdan je, jer i grafit može da bude roba – pa sabrao ono što je video, čuo i promislio u knjizi Politički grafiti, nedavno objavljenoj i u Srbiji. O političkim grafitima se tim povodom razgovaralo i u Muzeju istorije Jugoslavije, pa čujmo šta nam zidovi poručuju. „Teško je generalizovati, ali svi ti naši gradovi ne razlikuju se mnogo od drugih u kojima sam terenski istraživao. Svugde ima krajnosti, a najviše u turbulentno doba. Tada se politički diskurs naoštri, pa se to reflektuje i u političkim grafitima. NJihova glavna karakteristika je neslaganje sa postojećim, većinskim. Ako se klatno u politici – a i kulturi, umetnosti, sportu – pomakne na jednu stranu, to se brzo balansira političkom komunikacijom na internetu, a naravno i na zidovima. Poruke mogu biti progresivne i emancipatorne, a zapažam poslednjih decenija i sve više represivnih, konzervativnih“, kaže Velikonja za NIN. Ako su grafiti i ulično delovanje, oružje pobunjenih grupa, kako podseća drugi sagovornik NIN-a, Igor Štiks, otkud represivne i konzervativne poruke u represivnim i konzervativnim društvima, kakva Balkan vredno gradi? Dovoljno je setiti se da je mejnstrim politika samo pozorište, manje ili više uspešno. „Zanima me da li ljudi koji pišu ekstremno desne grafite zaista misle da su u bilo kakvoj kontri? Živimo u društvima u kojima je ekstremni nacionalizam pobedio. Dobili smo umivene oligarhijske režime, koji neće govoriti ono što su nekada govorili javno, ali jesu predstavnici ideje koja nas je odvela u rat – da zajednica može biti sastavljena samo od naših, samo od onih koji nam krvno, verski pripadaju. Druge u najboljem slučaju možemo tolerisati, a sa onima koji ideju izdaju, treba se obračunati. Relativno demokratske procedure sada su dominantne, ali kada neko na zidu napiše ’U’ ili ’Nož-žica-Srebrenica’, ima samo iluziju da provocira vlast, iluziju o sebi kao kontrakulturnom provokatoru“, objašnjava Igor Štiks, pisac i politički teoretičar. Mladić koji u Srbiji grafitom ili muralom hvali Mladića, i njegov hrvatski pandan koji crnom farbom slavi Crnu legiju, u istom su položaju kao Orvelova proleterska omladina, ona što krišom kupuje pornografiju „misleći da radi nešto zabranjeno“, ne znajući da te perverzne knjižice u Ministarstvu istine štancuje sama Partija. I drugim putem se može zapitati da li iza zidnih političkih borbi stoji bilo kakva stvarnost? U Knez Mihailovoj ulici – na žardinjeri, doduše, ne na zidu – čuči za skok spreman natpis „Smrt komuni“. Kakva „komuna“ u Srbiji? Da smo barem u Grčkoj, pa da čovek razume o čemu je reč. No Igor Štiks tu poruku posmatra širim objektivom. „Osim toga što se različite skupine vole igrati rata grafitima, taj je grafit odgovor na ’smrt fašizmu’. On prepoznaje da su progresivni liberali, socijaldemokrate, neomarksisti i anarhisti oko jednoga saglasni – oko borbe protiv fašizacije. ’Smrt fašizmu’ je direktno pozivanje na borbu koja je savladala naciste, fašiste, kolaboracioniste. ’Smrt komuni’ ne nišani nepostojeće organizacije, ne obraća se sili koja želi revolucionarno promeniti društvo, već svakome ko ne pristaje na ekstremno nacionalističku definiciju zajednice.“ Koliko god bila i idejom i snagom daleko od Pariske komune, komunizam da i ne pominjemo, postoji, dakle, autentična „kontrakultura“ kojoj desnica može da uputi preteće poruke, i koja može poručivati i sama. Ostaje onda pitanje koliko su grafiti delotvorni u stvaranju nove kulture. Zidovima od Vardara do Triglava dominira lažna kontrakultura u državnoj službi, a i sam kapitalizam je odavno pokazao sposobnost da se služi alternativnim oružjem. Barem onda kada je lansirao prvu brendiranu majicu sa likom Če Gevare. „Kulturni mejnstrim preuzima brzo, pa tako i poziva anonimne grafitere da uz honorar oslikavaju zidove. Sofisticirana kulturna industrija estetizuje otpor, kako bi sve što bi moglo biti simbol ozbiljne političke kritike pretvorila u produkt konzumacije i zabave“, podseća Igor Štiks. Štiks ipak dodaje da su grafiti i druge „artističko-aktivističke intervencije“ prirodno oružje slabijih. „Osvojeni zid“ možda jeste marginalan prostor, ali nudi alternativu. Da nije tako, ne bi se ovih dana rasprava o muralu na jednom madridskom sportskom centru vinula do gradonačelnika i premijera. Lokalna desnica hoće da zbog „političke poruke“ prefarba spomen poznatim ženama poput Fride Kalo, Nine Simon, Roze Parks i slavne sovjetske snajperistkinje LJudmile Pavličenko. Desnica je odlučna da mural sahrani, levica da ga odbrani, pa i profesor Velikonja zaključuje da su stvarni zidovi ostali važni bez obzira na to što ogroman deo pažnje posvećujemo virtuelnima. „Studentima, dakle digitalnim generacijama, uvek kažem da je zid od cigle postojao pre Fejsbuk-zida; da se kroz celu istoriju tamo moglo zabeležiti sve duhovito i tužno, pametno i glupo, zanimljivo i dosadno, kritično i apologetsko. Početkom internetske revolucije očekivalo se da će mnogi tradicionalniji mediji nestati, ali ne samo da nisu, nego internet pomaže u njihovom razvoju. Danas se (politički) grafiteri i ulični umetnici preko interneta upoznaju, dele tehnike i savete. I da – zidovi odmah reaguju na bilo kakvu društvenu ili političku situaciju. U Sloveniji i u severnoj Italiji, gde sam boravio ovih meseci, bili su prepuni kritičkih komentara na mere vlasti u borbi sa pandemijom; najviše u smislu da vlade koriste situaciju za potpuno potčinjavanje institucija i društva“, podvlači Velikonja. Igor Štiks zaključuje da grafite ne treba glorifikovati kao formu iskazivanja, pa ni kao divlju umetnost, ali da zidni slogani direktno utiču na nas. „Konačno nam daju realnost koja nije posredovana digitalno. Još pre tridesetak godina neko je u Zagrebu na železničkom mostu preko Save napisao samo jednu reč - ’Hendriks’. Železnica je to prefarbala nekoliko puta, ali autor se uvek vraćao. Danas taj most zovemo ’Hendriksov most’. Ta je reč devedesetih u Zagrebu imala daleko veću poruku od reference na muzičara – predstavljala je sav svet pobunjeničke rokenrol ideologije. Uspela je da nadvlada sistem i govori generacijama. Postoje primeri u kojima malo boje, hrabrosti i stav mogu i te kako dobro uticati.“ Mitja Velikonja kaže da je svaki od 25.000 grafita snimio zato što su ga naveli da promisli. Pošto smo tekst počeli borbom na istom zidu, takvim primerima možemo i završiti. „Ono ušato, ustaško ’U’ prepravlja se u ’Nisam išao U školu’. Na slovenačke nacionalističke grafite ’Ovde je Slovenija’ reakcija je mali dodatak na srpskohrvatskom – ’Jebiga, i mi smo ovđe’. A u samom centru Beograda naišao sam na slične grafite, koji i brane i napadaju ’srpsku istinu’ o istoriji 20. veka. Uz pominjanje Jasenovca, Bleska i Oluje stoji i ime Vukovar; pored ’Mladić heroj’ stoji i datum pokolja u Srebrenici, sa otiscima crvenih dlanova. Gde god je vlast i nepravda, tamo je i pobuna. Ako to nekome nije jasno, dovoljno je da pogleda na zid“, zaključuje Velikonja.