Za čim tragati

Sedeći pred „platnom“, Andžej Vajda (1926–2016) ispričao je čitav niz briljantnih stvari. Na primer, kako je „pre nekoliko godina“ sreo Jeržija Grotovskog i pitao ga o planovima za razvoj pozorišta. „Rekao je da će ići ka jasnoći, ka svetlosti. Jer samo jasnoća i svetlost donose pobedu. Pan Tadeuš je baš to okretanje ka jasnoći“, zaključio je, dok su promicala lica njegovih junaka iz 1999. Ipak, priča o jednom snimanju bila je naročito potresna: „Film Katin (2007) mogao sam da realizujem tek kada se raspala Narodna Republika Poljska. Posle četrdeset četiri godine laži, tokom kojih je vladala samo ’sovjetska istina’, prema kojoj su zločinci masakra u Katinskoj šumi bili samo Nemci. Međutim, Staljin je bio zločinac, a dokaze imamo od 1943. Moj otac bio je žrtva katinskog masakra. Moja majka bila je žrtva katinske laži. Do poslednjeg dana života 1950, verovala je da će se njen muž vratiti. Svi telegrami koje je dobijala iz Švajcarske, javljali su da je otac nestao u ratu. A to je značilo da mogu da ga pronađu i vrate kući. Treba reći važnu stvar.... Saveznici su ćutali! Nikad ništa nisu javili. Pobeda Sovjetskog Saveza, pobeda Staljina, koji je došao čak do Berlina i pobedio Hitlera! Ali, jedna laž postala je zvanična istina. Ovaj Staljinov zločin nije učinjen samo protiv države Poljske, već pre svega protiv poljske inteligencije koja je žrtvovala život u teškom trenutku početka rata. Moj otac bio je oficir. Moja majka bila je učiteljica. Samo je poljska inteligencija platila svojim životom. Tada sam imao trinaest godina i otac mi je mnogo nedostajao. Morao sam sam da pravim prve korake u životu, u trenucima kada mi je bio najpotrebniji. Da donosim odluke o tome čime ću se baviti i za čim ću tragati... Gledao sam majku kako pati svakog dana čekajući da se vrati. Znao sam: moram da snimim film.“