Zatvaranje kruga

Većina država ima vojsku. Neke vojske, međutim, imaju državu. Mjanmar je manje-više oduvek spadao u ove druge; zato ima nečeg tužno predvidljivog u vesti da je tamošnja armija izvela puč i proglasila vanredno stanje, a faktičku predsednicu vlade Aung San Su Ći i druge civilne zvaničnike stavila u - ne zna se pouzdano, ali zasad izgleda „samo“ kućni - pritvor. Pogrešno bi, ipak, bilo reći da se vojska vratila na vlast - na kojoj je, pre onoga što je pre deset godina optimistički interpretirano kao početak demokratske tranzicije, neprekidno bila pola veka: ona s vlasti nije ni silazila. Pre nego što su Su Ći i njena Nacionalna liga za demokratiju (NLD) 2015. dobili izbore, ceo sistem već je uveliko bio ustrojen tako da armijski vrh u svemu ima poslednju reč; po ustavu iz 2008. vojsci je zagarantovana čak i četvrtina mesta u parlamentu. Iako je nekad govorila da pod takvim uslovima neće voditi zemlju, najmlađa kćer Aung Sana - „oca nacije“ i osnivača moderne Burme - tada je ipak pristala da s đavolom tikve sadi kako bi postala ono što je dugo priželjkivala: nacionalni lider. Uz sva ograničenja koja je pakt s generalima podrazumevao. Ali nakon što je na novembarskim izborima marionetska partija pod armijskom kontrolom prošla loše, a NLD pobedila još uverljivije nego 2015, vojska se načisto uskopistila i prvo krenula da širi priču kako je glasanje bilo neregularno, onda da preti preuzimanjem pune kontrole u zemlji, da bi sada te pretnje i ostvarila. U međuvremenu teško diskreditovana dobitnica Nobelove nagrade za mir - Su Ći se nijednom nije ni distancirala od genocidnog nasilja mjanmarske armije nad muslimanskom Rohinđa nacionalnom manjinom, kamoli da ga osudi - sada je ponovo, kao nekad tolike godine, zatočena u četiri zida, a narod ponovo u velikom strahu od omražene vojske. Krug se zatvorio.