Rvanje na minskom polju

Tačno dvadeset godina nakon formiranja vlade Zorana Đinđića, kojom je započet diskontinuitet sa krvavim devedesetim, na programu najgledanije komercijalne TV stanice u Srbiji, njen omiljeni gost, Vojislav Šešelj, još jednom je ponosno ponovio ono što niko pristojan ne bi rekao: „Meni nije žao što je Đinđić ubijen.“ I nije zbog toga bilo nikakvog masovnog javnog zgražanja i osude. Šešeljeva stranka danas više ne uspeva da prebaci izborni cenzus, ali teško da bi se i dalje mogao nazvati minornom nuspojavom tranzicije. Jer, njegova „misao“ je široko rasprostranjena i prihvaćena i posredstvom mnogih novih, često mladih promotera bez radikalske članske karte, preliva se sa TV ekrana i društvenih mreža. A njegov politički sin, neprikosnoveni srpski vladar Aleksandar Vučić, obukao je proevropsko odelo, prošao kroz fazu poređenja sa Đinđićem i stigao tamo gde su njegovi tabloidni mediji sve vreme usmeravali – u fazu otvorenog namigivanja Istoku, uz odašiljanje poruka nezadovoljstva Zapadu. Naravno, u situacijama kada su oko njega domaće kamere, a ne zapadni zvaničnici. A možda je, ipak, sve to samo privremeno skretanje i možda još možemo da verujemo da će stići ona budućnost u kojoj ćemo se ponovo sresti sa Zoranom Đinđićem – što nam je jednom prilikom obećao, pre nego što je streljan i zauvek zaustavljen u ostvarenju plana sadržanog u premijerskom ekspozeu vlade formirane 25. januara 2001? Jasno je bilo, još tada, da željeni oporavak Srbije neće ići glatko, jer je stanje u državi bilo katastrofalno, a pobednička koalicija DOS imala je toliko unutrašnjih neslaganja da je bilo pitanje dana kada će ona izbiti na površinu. Očekivanja građana bila su ogromna i teško da bi mogla biti zadovoljena sve i da je vlada bila složna i trajala duže od onih 25 meseci i 15 dana koliko je proteklo do osvete sila mraka. Đinđić nije na vlast došao odmah posle 5. oktobra 2000. i pada Slobodana Miloševića: Srbija je najpre prošla kroz period trojne prelazne vlade, formirane 24. oktobra. Umesto Mirka Marjanovića, koji je podneo ostavku, premijer je postao socijalista Milomir Minić, a članovi kabineta bili su iz redova SPS-a, DOS-a i SPO-a. Parlamentarni izbori održani su 23. decembra, a rezultat je delovao kao spektakularna pobeda „novih snaga“: od ukupno 250 poslaničkih mandata u Skupštini Srbije, DOS-u je pripalo 176, socijalistima 37, radikalima 23, a Stranci srpskog jedinstva (SSJ) Željka Ražnatovića Arkana 14. „Mandat da se radi, a ne da se vlada“ – tako je glasio naslov teksta kojim je Politika izvestila o formiranju prve vlade posle preokreta, koja je dobila podršku 168 poslanika od 233 prisutnih (podršku su dali poslanici DOS-a i SSJ-a). Iz današnje perspektive, interesantan je podatak da je više od trećine prostora na drugoj i trećoj strani Politike, gde se nalazila glavnina izveštaja o raspravi o formiranju vlade, bilo posvećeno prenošenju primedbi opozicije. Vlada, za koju je Đinđić rekao da će biti vlada „oštrog diskontinuiteta“ i „pravne države“ imala je sedam potpredsednika, za koje su izabrani lideri nekih od ukupno 18 stranaka članica DOS-a: Nebojša Čović, Dušan Mihajlović, Žarko Korać, Jožef Kasa, Momčilo Perišić, Vuk Obradović i Aleksandar Pravdić (jedino on je bio potpredsednik stranke koju je predstavljao, DSS-a, jer je lider te stranke Vojislav Koštunica bio predsednik države). Za ministre su izabrani: Božidar Đelić (finansije i ekonomija), Goran Novaković (energetika i rudarstvo), Vojislav Milovanović (vere), Goran Pitić (ekonomski odnosi sa inostranstvom), Aleksandar Vlahović (restrukturiranje privrede i privatizacija), Marija Rašeta Vukosavljević (saobraćaj i telekomunikacije), Gašo Knežević (obrazovanje), Gordana Matković (socijalna i boračka pitanja), Dragan Domazet (nauka i tehnologija), Dragoslav Šumarac (građevina), Obren Joksimović (zdravstvo), Branislav Lečić (kultura), Vladan Batić (pravda), Dragan Milovanović (rad i zapošljavanje), Dragan Veselinov (poljoprivreda) i Slobodan Milosavljević (trgovina, turizam i usluge). U junu 2002, vlada je doživela rekonstrukciju, u kojoj je Miodrag Isakov postao potpredsednik, a umesto Gorana Novakovića izabrana je Kori Udovički. Obrena Joksimovića zamenio je Tomica Milosavljević, Anđelka Mihajlov je postala ministarka za zaštitu prirodnih bogatstava i životne sredine, a Rodoljub Šabić ministar za državnu upravu i lokalnu samoupravu. Mnogo neočekivanog i neprijatnog desilo se pre te rekonstrukcije, ali nije baš da su i u momentu formiranja vlade, u januaru 2001, svi gajili preterani optimizam i bili potpuno nesvesni stanja u kome se zemlja nalazi i svih minskih polja posutih na putu ka željenoj Srbiji koju je Đinđić u premijerskom ekspozeu ovako opisao: „To nije Srbija preživljavanja, to nije Srbija rešavanja dnevnih problema, gde ima dovoljno hrane, struje, lekova. To je zemlja koja treba da počiva na jednoj jakoj ideji, na jednoj koncepciji. Za nas je to koncepcija Srbije kao zemlje jake, srednje, građanske klase, finansijski stabilnih porodica, dobrog obrazovanja, dobrih zanata, stabilnog penzionog osiguranja, dobrog školstva, besplatnog osnovnog i srednjeg školstva, tako kvalitetnog da naša deca koja pohađaju te škole znaju isto onoliko koliko i njihovi vršnjaci u Evropi ili Americi. Konačno, zemlja sigurnih, bezbednih ulica. Da možete svoje dete da pošaljete u diskoteku, a da mu neko ne ponudi drogu na ulazu. Zemlja nekorumpirane policije, zemlja brzog sudstva. Ako želite da izdejstvujete svoje pravo sudskim putem, da ne čekate deset godina, nego da postoji jedan vrlo ograničen i jasan rok u kome sud mora da reši vaš problem...“ Mediji su već tada navodili brojne probleme koji su dolazili. „...S obzirom na karakter promene koja se dešava, moguće je očekivati da će se posle formiranja nove srpske vlade, kako bi to zapazio politikolog Vlada Goati, desiti proces sličan odronu zemljišta“, upozoravalo je Vreme u tekstu posvećenom izboru prvog postpetooktobarskog kabineta. „Veliki delovi bivše vlasti (`nomenklature`), nepomirivi, okoštali, zabagreli, biće verovatno ubrzano uklanjani, a mnoge njihove privilegije poništene i revidirane. Ali, zar se već na drugoj strani ne vidi jurnjava za sinekurama, blagodejanjima, položajima i dekoracijama. Zar se već čak i na banalnim primerima, kao u onom slučaju nedozvoljenog nošenja oružja, ne vidi neprincipijelna zaštita `prvoboraca`. Deo tog procesa, dakle, klasičan je `obračun elita`.“ List citira i Srećka Mihailovića, istraživača javnog mnjenja, koji je objašnjavao da građani od nove vlade prvo traže poboljšanje životnog standarda i brz privredni oporavak, a zatim borbu protiv kriminala i korupcije i stabilizaciju političkih prilika u zemlji. Mihailović je upozoravao i da su sva istraživanja pokazala da su građani politički sazreli, da novoj vlasti neće tolerisati greške i da će, ukoliko ona posle nekog razumnog perioda ne opravda njihova očekivanja, tražiti da ode. „Skoro jedna trećina ispitanih građana toliko je nestrpljiva da se uveri u promene za koje je glasala, da je sasvim izvesno da će se brzo razočarati jer nijedna, pa ni nova vlada ne može promene učiniti u kratkom roku“, upozoravao je Mihailović. I naravno da su se sva upozorenja pokazala opravdanim, bez obzira na, recimo, činjenicu da je prosečna plata u Srbiji 2000. bila 35 evra (mada je bilo mnogo onih koji platu nisu ni dobijali), a da je do februara 2003. podignuta do 164 evra. Ili, da je inflacija u istom periodu oborena sa 113 na ispod osam odsto. Nova vlast je ukinula nedemokratske zakoni o Univerzitetu i informisanju. Počelo je vraćanje stare devizne štednje, i isplaćene su sve zaostale penzije, dečji dodaci i naknade za materijalno obezbeđenje porodice. Na dan kada je Đinđić preuzeo dužnost premijera, penzije zemljoradnicima kasnile su 36 meseci, dečji dodaci 24 meseca, a materijalno obezbeđenje porodice 26 meseci. „Redovne“ penzije su kasnile više od dva meseca. Za nekoliko meseci, ukinute su restrikcije struje, pa se lako zaboravilo da je 2000. Srbija živela u polumraku. Eliminisano je crno tržište naftnih derivata i šverc cigareta. Te, 2001, školska godina je, napokon, počela bez obustave nastave, a plate prosvetnim radnicima povećane su sa 30 evra iz 2000. na 205 evra tri godine kasnije. U pravosuđu, prosečna plata u januaru 2001. bila je 170 evra, a na kraju 2002. stigla je do 600. Naravno da je u svemu tome ulogu imalo i podizanje ugleda zemlje – tada još uvek Jugoslavije, sačinjene od Srbije, u kojoj su se promene dešavale i Crne Gore, koja je već dugo bila pod stabilnom vlašću Mila Đukanovića. Zemlja koja je 2000. bila u potpunoj međunarodnoj izolaciji, od 2001. do 2003, posle povratka u Ujedinjene nacije, obnovila je članstvo u svim značajnim međunarodnim organizacijama, uključujući i međunarodne finansijske institucije (MMF, Svetska banka). Pariski klub poverilaca otpisao je Jugoslaviji 66 posto duga, što je, u tom trenutku (novembar 2001) bio najveći otpis duga jednoj zemlji u poslednjih 50 godina. Krajem juna 2001, na međunarodnoj donatorskoj konferenciji prikupljeno je 1,28 milijardi dolara za Srbiju, što je tumačeno kao nagrada za sprovedene reforme, ali i neizbegavanje obaveze da se Slobodan Milošević izvede pred sud. Sve je to, međutim, prilično potonulo u procepu između ogromnih očekivanja, s jedne i unutarkoalicionih razmirica i kuljanja prljavog veša, s druge strane. Važan zamajac unutrašnjim sukobima stigao je sa Zapada, odakle je odmah po zaokruživanju vlasti DOS-a kao glavna tema nametnut Milošević. Premijer Đinđić se na samom početku mandata vratio iz Vašingtona sa, kako je rekao, „važnim i teškim uslovom“ da se do 31. marta „obezbedi dovoljna saradnja sa Haškim sudom“ kao uslov da se normalizuju finansijski odnosi dve zemlje. Generalni sekretar NATO-a DŽordž Robertson je kao prvi preduslov za ulazak SRJ u EU i Partnerstvo za mir naveo saradnju sa Haškim tribunalom, a to pitanje nastavilo je da bude ritualni deo svakog susreta domaćih i stranih zvaničnika i u narednim godinama. O porukama, zahtevima i čestim dolascima glavne tužiteljke Tribunala Karle del Ponte da i ne govorimo. Već 22. marta, dva meseca nakon što je postao premijer, Zoran Đinđić piše: „U septembru, oktobru i decembru prošle godine u Srbiji je definitivno uspostavljen nacionalni konsenzus o demokratskoj budućnosti naše zemlje. Oko te snažne vizije cela nacija se ujedinila, kao retko kada u istoriji. Danas se ne primećuje previše od tog poleta i te energije. Naše društvo kao da je izgubilo zajednički cilj, kao da se opet podelilo na interesne i diskusione grupe“, uočava premijer u autorskom tekstu za Vreme i zaključuje da je Srbiji potreban novi socijalni konsenzus o zajedničkom cilju, ostvarivom samo kroz zajednički napor i zajedničko samoodricanje. „Vreme štednje i žrtava nije prošlo. Razlika je u tome što to danas činimo za budućnost svojih porodica i naše zemlje, a ne zarad bolesne politike i privilegija vlastodržaca. I razlika je u tome što danas imamo dobre šanse da naša odricanja dovedu do društva u kome više niko neće morati da se odriče svojih osnovnih ljudskih i civilizacijskih potreba“, poručivao je premijer građanima preumornim od odricanja. Da društvo nema zajednički cilj, na šta je upozoravao Đinđić, postalo je potpuno očigledno nakon hapšenja/ predaje Miloševića, posle tridesetpetočasovne drame, 1. aprila rano ujutro. Kako god taj čin pojedinci nazivali, javnost je ipak obaveštena da bivšem predsedniku nije baš samo, usled griže savesti, palo na pamet da se preda, što bi se moglo pomisliti na osnovu površnog pogleda na glavni naslov tadašnjeg dnevnog lista Glas javnosti – „Predao se Milošević“. Dnevnik je to objavio na osnovu izjave Branislava Ivkovića da „Milošević nije uhapšen, već se dobrovoljno uključio u istragu, uveren da će biti oslobođen po svim tačkama krivične prijave koja je protiv njega podneta“. U sledećem broju, međutim, situacija je postala jasnija: „Ne zna zašto je uhapšen“, glasio je naslov teksta. Mediji su preneli i Đinđićevu ocenu da je „konačno završeno ono što je započeto 5. oktobra“, te da je „Milošević doneo dobru i razumnu odluku“. Tadašnji ministar pravde Vladan Batić, posle sastanka predstavnika Savezne vlade i Vlade Srbije sa Koštunicom 31. marta, rekao je da Milošević neće biti izručen, i da nikad nije održan „tako konstruktivan sastanak na kome je postignuto puno jedinstvo“. Istovremeno, mediji su preneli i reakcije zapadnih zvaničnika, koji su tražili izručenje. „Mi računamo na građane Srbije, jer smo radili ankete na uzorku od 1.100 do 1.800 ispitanika, koje su pokazale da je oko 80 posto građana Srbije protiv izručenja, bilo koga, Hagu“, rekao je Branislav Ivković u intervjuu NIN-u, na šta mu je novinar odgovorio da druge ankete pokazuju da je više od polovine za izručenje, ali je Ivković ostao pri svojim tvrdnjama. Ivković je rekao i da su socijalisti računali na Koštunicu i tadašnjeg saveznog premijera Zorana Žižića, jer su rekli da su protiv izručenja bilo kog građanina SRJ Haškom sudu. Bogdan Tirnanić je u kolumni u NIN-u primetio: „Nasuprot razumnom očekivanju da će ovaj čin biti zdušno podržan u srpskom javnom mnjenju, televizijski gledaoci su, katkada čak i demonstrativno, čekajući u redu pred kasom lokalne piljarnice, izražavali svoje simpatije za opkoljenog Miloševića, iako su, u najvećem broju slučajeva, te simpatije protivurečile njihovim ličnim i političkim stavovima i ubeđenjima.“ U atmosferi podeljenih stavova, Milošević je Hagu ipak izručen na Vidovdan, 28. juna 2001, na osnovu uredbe Đinđićeve vlade zasnovane na direktnoj primeni Statuta Haškog tribunala. Predsednik SRJ Koštunica je zbog toga optužio srpsku vladu da derogira saveznu državu, a ona njega da opstruira saradnju sa Haškim tribunalom i da ugrožava rezultat briselske donatorske konferencije. Vremenom se pokazalo da je rascep u vladajućem DOS-u izazvan različitim stavovima prema izručenju Miloševića bilo nemoguće zalepiti, a brojne afere koje su se u međuvremenu desile, sukob su samo zapečatile i energiju usmerile u pogrešnom pravcu. Jedna od prvih bila je razrešenje potpredsednika vlade Vuka Obradovića, predsednika Komisije za ispitivanje zloupotreba, do koje je došlo 9. maja 2001, zbog optužbi da je seksualno zlostavljao članice svoje Socijaldemokratske stranke. „Vlada traži ostavku, Vuk Obradović neće“ stajalo je na naslovnoj strani Glasa javnosti, uz izveštaj o poseti Koštunice tadašnjem američkom predsedniku DŽordžu Bušu i izjavu premijera Đinđića da je „Srbija izašla na pravi put“, datu povodom navršenih sto dana vlade. „Sam Obradović navodno je tražio visoko pokroviteljstvo saveznog predsednika Koštunice, jer je njegova eliotnesovska nepotkupljivost trn u oku (Dušana) Mihajovića, ali i Zorana Đinđića, koji u poslednjem broju NIN-a jeste rekao kako jedva čeka da se ta potera na nove bogataše već jednom završi“, pisao je NIN. „Ipak, Obradović je kasnije saopštio da je `poslao informacije` i Koštunici i Đinđiću i Dušanu Mihajloviću, negirajući prvobitne informacije da je drugu dvojicu označio kao inicijatore svojih nedaća“. Afera je, ipak, nastavila da izaziva različite spekulacije u javnosti, koje su dodatno cvetale zbog činjenice da je osnivač stranke čiji se deo pobunio protiv predsednika bio – Bogoljub Karić, ali i zbog tvrdnji samog Obradovića da su neke od žena koje su ga teretile bile „potplaćene“. Još gori efekat na funkcionisanje DOS-a imalo je ubistvo Momira Gavrilovića, nekadašnjeg radnika DB-a, 3. avgusta 2001. na Novom Beogradu, nekoliko sati pošto je bio u kabinetu predsednika Koštunice. Pozivajući se na izvore bliske kabinetu predsednika SRJ list Blic je nekoliko dana kasnije objavio da je Gavrilović neposredno pre ubistva razgovarao sa savetnicima predsednika SRJ i tom prilikom optužio ljude iz vrha vlasti da su u sprezi sa ljudima iz organizovanog kriminala, predao poverljive dokumente kojima se ta veza dokazuje i posebno ukazao na saradnju pojedinaca iz vlasti sa članovima „surčinskog klana“. Na Blic se, neuspešno, vrši pritisak da otkrije izvor informacije, a priča se širi dalje: „Tajni sastanak u Palati federacije“, naslov je teksta u Politici, u kome se postavlja pitanje da li je Gavrilović posedovao dokaze o vezama pojedinih političara i šefova mafije. Koštunica prekida odmor da bi javnosti saopštio da je Gavrilović u njegovom kabinetu ukazivao na prodor organizovanog kriminala u privredni život, na popustljivost i nesnalaženje vlasti i nadležnih organa i na korupciju. Cela priča nadovezuje se na nastup Dušana Prorokovića, zamenika predsednika Izvršnog odbora DSS-a, koji je desetak dana pre Gavrilovićevog ubistva izjavio da u nekim ministarstvima Vlade Srbije ima korupcije. Kolegijum vlade Prorokovićevu izjavu kvalifikuje kao neodgovornu i neozbiljnu i opominje da je svako ko ima saznanja o korupciji a o tome ne obavesti nadležne organe, zapravo, saučesnik u krivičnom delu. U odgovoru na to saopštenje, Proroković pominje, između ostalog, da se premijer Đinđić vozio privatnim avionom Stanka Subotića Caneta, da je jedan funkcioner službenim autom učestvovao u neistraženom lančanom sudaru i da u vladi ima nepotizma. Sukob u DOS-u se nepovratno produbljuje. Već 17. avgusta, DSS povlači predstavnike iz vlade (potpredsednika Aleksandra Pravdića, ministra zdravlja Obrena Joksimovića, kao i zamenike i pomoćnike ministara) i u opozicionom statusu na republičkom nivou ostaje do novih parlamentarnih izbora. Povlačenjem DSS-a, poslanička većina DOS-a pada sa početnih 176 mandata na 131 mandat, pa vlada uglavnom funkcioniše na ivici kvoruma u Skupštini Srbije, što dovodi do neprekidnih trgovina i neprijatnih kompromisa. Sukob DSS-a i DS-a, kao ključnih stranaka nekadašnjeg celog DOS-a, eskalira početkom decembra, kada na sednici Skupštine Srbije DSS glasa u načelu protiv vladinog Zakona o radu. Šef poslaničke grupe DSS-a Dejan Mihajlov upozorava da je za zakon glasao poslanik DS-a Borislav Novaković koji se u tom trenutku nalazi na službenom putu u Grčkoj, ali većina prelazi preko tog upozorenja. Broj pogrešnih poteza pravdanih višim ciljem neprekidno se uvećava. U novembru na scenu stupa i oružje: tridesetak pripadnika specijalne jedinice Crvene beretke, koja je pripadala Službi državne bezbednosti, u uniformama, pod maskama, sa pancirima i automatskim puškama, u oklopnim transporterima, blokira put Novi Sad – Subotica kod Vrbasa, a potom i deo auto-puta u centru Novog Beograda. Povod za protest je hapšenje braće Banović po zahtevu Haškog tribunala, u kome su učestvovali, a da im nije saopšteno koga hapse i zašto. Pobunjenici saopštavaju da ubuduće neće učestvovati u hapšenju osoba koje se nalaze na poternicama Tribunala i traže smenu ministra policije Mihajlovića. Podršku dobijaju od DSS-a, koji saopštava da „Vlada Srbije najviše snosi odgovornost“ za „otimanje i izručenje ljudi Haškom tribunalu bez ikakve pravne osnove“, a ministar Mihajlović ocenjuje da pobuna predstavlja „politički akt“, te da su pripadnici JSO-a izmanipulisani dezinformacijama da će čitave jedinice vojske i policije biti optužene pred Haškim tribunalom i da se „zna iz koje kuhinje to dolazi“. „`Vukovi` su pokazali da nisu političke crvenkape kada su svoju pobunu zakitili zahtevom da se prvo donese zakon o saradnji sa Hagom, pa da se tek potom osumnjičeni hapse i isporučuju Tribunalu. Znali su da će narod, ma šta to značilo, i bar jedna do dve stranke, pokazati puno razumevanje za te stavove“, piše NIN i podseća, između ostalog na izjavu Zorana Šamija, potpredsednika DSS-a „u kojoj je preteglo razumevanje za postupak JSO“ i njegovog stranačkog kolege Dragana Jočića koji je rekao da protest „vukova“ ne bi okarakterisao kao oružanu pobunu, već kao glas vapijućeg“ (u tom trenutku, očigledno, Koštunica nije dao čuvenu izjavu prema kojoj nema ničeg spornog u tome što „beretke“ protestuju u svojim uniformama, jer „i lekari protestuju u belim mantilima“). „Naravno da ni Šamijeva, ni Jocićeva izjava nisu nikakav dokaz da ova stranka ima bilo kakve veze sa pobunom `beretki` ali one će svakako poslužiti kao `dokazni materijal` u budućim političkim obračunima. Uostalom, Đinđić je rekao da su mnogi nudili svoje dobre usluge JSO-u; predsednik Pokreta za demokratsku Srbiju Momčilo Perišić tvrdi da `iza te pobune stoje ljudi kojima smeta reformski kurs Vlade Srbije i saradnja sa međunarodnom zajednicom`, a Zoran Mijatović, koji je podneo ostavku na mesto zamenika načelnika DB-a tvrdi da je odluka vlade `rezultat stranačkih nagodbi` i da su se te stranke `legitimisale saopštenjima` o protestu JSO“, piše NIN. A Vreme, između ostalog, ocenjuje: „...Tako su obojica posadili tikvu sa đavolom: Koštunica sa Radetom Markovićem, a Đinđić sa Legijom. Koštunici se Rade Marković već olupao o glavu; Đinđiću se sada Legija i JSO lupaju o glavu – uz posredstvo glave Dušana Mihajlovića“. Ministar Mihajlović, ipak, nije podneo ostavku, načelnik Resora državne bezbednosti je smenjen, JSO je prebačen u Resor javne bezbednosti uz obećanje da će ubuduće biti upotrebljavan isključivo za borbu protiv terorizma. Ni problem različitog odnosa prema saradnji sa Haškim tribunalom, ni problem sa bezbednosnim strukturama nasleđenim iz devedesetih, time, naravno, nisu otklonjeni. Dok se čekao nastavak drame, dešavali su se novi skandali – poput, recimo, hapšenja potpredsednika srpske vlade, predsednika Odbora za bezbednost u Skupštini Jugoslavije i bivšeg načelnika Generalštaba, penzionisanog generala Momčila Perišića, pod optužbom za špijunažu. Zajedno sa prvim sekretarom američke ambasade u Beogradu DŽonom Dejvidom Nejborom i dvojicom potpukovnika (Miodrag Sekulić, Vladan Vlajković) Perišić je uhapšen 14. marta 2002. u motelu „Šarić“ na Ibarskoj magistrali. „Kako nezvanično saznajemo, prilikom hapšenja pripadnici Kontraobaveštajne službe VJ pronašli su u torbi službenika Ambasade SAD kasete sa zvučnim zapisima sa Kolegijuma načelnika GŠ kojim je rukovodio Nebojša Pavković“, pisao je dnevnik Danas u izveštaju o senzacionalnom hapšenju visokog državnog i vojnog funkcionera. Iz Amerike su stigle oštre reakcije zbog zadržavanja u zatvoru njihovog diplomate, a ministar spoljnih poslova Goran Svilanović je uputio izvinjenje, pa je diplomata oslobođen za manje od 24 sata. Premijer Đinđić i ministri pravde i policije Batić i Mihajlović su kritikovali vojne organe bezbednosti. Na poziv Koštunice, organizovan je višesatni sastanak najvišeg državnog i vojnog rukovodstva, nakon koga je izdato saopštenje kojim se traži detaljna istraga o slučaju, ispitivanje funkcionisanja civilnih i vojnih organa bezbednosti i obrazovanje saveta za nacionalnu bezbednost. Mediji su tvrdili da je funkcionerima DOS-a i nekim stranim diplomatama prikazan video-snimak vojne obaveštajne službe na kome se navodno vidi Perišić dok predaje Nejboru vojne tajne, ali ne baš jasno i snimak na kome navodno Nejbor Perišiću daje novac. Tvrdilo se i da je Perišić veoma loše govorio o liderima DOS-a, što je podstaklo nove sukobe. Đinđić je od Perišića zatražio ostavku na mesto potpredsednika vlade, što je ovaj odmah učinio, ali se žalio da je žrtva nameštaljke. I pre hapšenja Perišića i njegove ostavke, iz vlade su stizale kritike na račun Radeta Bulatovića, Koštuničinog savetnika za bezbednost i generela Ace Tomića, šefa vojne kontraobaveštajne službe. Premijer Đinđić je potom izjavio da više neće sarađivati sa vojnom službom bezbednosti zato što nije obavešten o praćenju potpredsednika vlade, kome će presuda za tu aferu biti izrečena tek ovih dana, 5. februara 2021. Već u julu stigao je novi element za triler: general Nebojša Pavković tvrdio je da je u kabinetu predsednika Koštunice održan sastanak na kome je planiran upad u Biro za komunikacije Vlade Srbije zbog navodnog prisluškivanja predsednika Jugoslavije. Pavković je rekao da je i sam, oko jedan posle ponoći, bio pozvan u kabinet, gde su, osim Koštunice, bili njegova šefica kabineta LJilja Nedeljković, general Aco Tomić i savetnik za ljudska prava Gradimir Nalić koji je, „pod uticajem alkohola“, od njega tražio da upadne u vladin Biro. A kada ga je, naredne godine, Koštunica ukazom penzionisao, Pavković, koji nije hteo da prihvati odluku predsednika države, izjavio je na konferenciji za novinare da ga Koštunica smenjuje da bi mu se osvetio zato što je odbio Nalićevo naređenje i pritiske generala Tomića i LJiljane Nedeljković da organizuje upad u vladin Biro za komunikacije. Koštunica je negirao da je bilo ikakve naredbe za napad, ali je izrazio sumnju da je prisluškivanja bilo. Pavković se, potom, neuspešno oprobao kao predsednički kandidat – osvojio je 2,08 odsto glasova u prvom krugu, nakon čega je „iščileo“ iz javnosti, a kasnije je u Hagu osuđen na višegodišnju zatvorsku kaznu. Događaji te vrste, koji su uključivali tajne službe i nepotpune informacije, očekivano su ostajali nedovoljno dokazani, što je ostavljalo širok prostor za različita tumačenja. Ali, različita tumačenja, oslonjena na političke preferencije u dobroj meri pratila su i događaje daleko otvorenijeg tipa, kao što je bilo oduzimanje mandata poslanicima DSS-a. Sa obrazloženjem da ne poštuju koalicioni sporazum, te da mandati pripadaju koaliciji, predsedništvo DOS (bez DSS) smislilo je, a Administrativni odbor Skupštine 11. juna 2002. sproveo u delo, odluku o oduzimanju poslaničkih mandata 21 poslaniku DSS. Poslanici koji su proglašeni „nedisciplinovanim“ bojkotovali su rad Skupštine zbog uskraćivanja mogućnosti Koštunici da se obrati poslanicima na kraju rasprave o ustavnoj platformi kojom su preuređeni odnosi Srbije i Crne Gore, a taj bojkot dovodio je do čestih prekida zasedanja. Pola godine je trajalo natezanje i prepucavanje, u kome su potezani i Savezni ustavni sud i OEBS, da bi, na kraju, svi zažmurili i vratili mandate – ali uz ogromnu štetu nanesenu sopstvenom kredibilitetu i ugledu parlamenta. Paralelno sa radom na demokratizaciji zemlje i započinjanjem ekonomskih reformi – što je rezultiralo i već pomenutim vraćanjem međunarodnog ugleda zemlje i povratkom u međunarodne institucije - unutrašnje borbe za političku prevlast uzrokovale su i druge primere političkog inženjeringa. Najdrastičniji su bili neuspeli predsednički izbori iz 2002 – u dva neuspešna turnusa, a tri kruga. U prvom, septembarskom, pokušaju, održanom pet meseci pre isteka mandata dotadašnjeg predsednika, socijaliste Milana Milutinovića, Koštunica je u drugom izbornom krugu pobedio Miroljuba Labusa, osvojivši 66,86 odsto glasova izašlih birača. Izbori, međutim, nisu bili validni, zato što je na njima učestvovalo manje od 50 posto upisanih birača. Izbori su ponovljeni u decembru, a u međuvremenu je izmenjen Zakon o izboru predsednika, tako što je ukinut cenzus u drugom krugu, a ostao u prvom. I opet je, u prvom krugu, Koštunica osvojio najviše glasova, ali je opet tu „pobedu“ poništila apstinencija birača za koju se verovalo da je, značajnim delom, izazvana tihim bojkotom s vladine strane, koja nije imala svog predsedničkog kandidata. Posle tri neuspela izborna kruga, funkciju predsednika Republike preuzela je (privremeno) Nataša Mićić, predsednica Skupštine i članica (počivšeg) Građanskog saveza Srbije. U takvom mandatu pripao joj je zadatak da proglasi vanredno stanje nakon streljanja premijera Đinđića 12. marta 2003, koje nije bilo sasvim neočekivano nakon „incidenta“ na auto-putu, 21. februara ujutro. Tada je kamion sa austrijskim tablicama presekao put koloni službenih limuzina u kojoj se nalazio premijer, ali je Đinđićev vozač uspeo da izbegne udes. Ispostavilo se da je za volanom kamiona bio Dejan Milenković Bagzi, koji je u internom dokumentu MUP-a opisan kao „dugogodišnji nerazdvojni pratilac“ LJubiše Buhe Čumeta, šefa surčinskog kriminalnog klana. Nakon što je Buha napustio zemlju, Milenković je prešao u suparnički klan Dušana Spasojevića, za koga je Buha tvrdio da blisko sarađuje sa Miloradom Ulemekom Legijom, bivšim komandantom JSO. Policija je, zbog uvida u biografiju Milenkovića, posumnjala na pokušaj atentata na premijera, ali je, nakon saslušanja, ubrzo pušten na slobodu, uz obrazloženje da „ne postoje zakonski razlozi za njegovo zadržavanje u pritvoru“, te da bi mu kao „trgovačkom putniku“, dalje zadržavanje u pritvoru „onemogućilo da i dalje obavlja tu delatnost i izdržava porodicu“. Zakasnelo je bilo, posle 12. marta, sve ono „analiziranje“ i „istraživanje“ propusta koji su omogućili uspešno ubistvo premijera, koji je, od dolaska na vlast, svakodnevno sticao sve više neprijatelja, dok se, istovremeno, broj iskrenih saradnika neprekidno smanjivao. Toliko da, čak i nakon što je potvrđeno da ga je metak koji je primio u srce na ulazu u zgradu vlade usmrtio, njegov nekadašnji partner Vojislav Koštunica nije uspeo da se, i pored osude atentata, uzdrži od komentara saglasnog sa navodima tabloida koji su vodili snažnu kampanju protiv premijera: „Kriminal se ne može deliti na dobar i loš, naš i njihov. Moramo shvatiti da je on uvek razoran po društveno tkivo i da je prirodni neprijatelj svih demokratskih institucija.“ Nakratko, činilo se da su građani, koji su masovno izašli da isprate posmrtne ostatke ubijenog premijera, ipak primetili sve ono dobro što je - u izrazito nepovoljnim okolnostima, i uprkos nesavršenosti koja karakteriše svakog čoveka - Đinđić sa svojom vladom uradio za Srbiju. Izgledalo je i da je došlo do masovnog osvešćenja i da izneverena (prevelika) očekivanja nisu uspela da potisnu istinu o dubini ponora u koji se Srbija survala devedesetih. I odakle je Đinđićev tim uspeo bar donekle da je izvuče. Ispostavilo se, međutim, da je, ako ga je i bilo, to osvešćenje bilo sasvim kratkotrajno. Proces revidiranja novije istorije tekao je brzo i lako, pa je danas teško isključiti mogućnost da se pokaže i nepovratnim. Devedesete su uspešno romantizovane, a greške stranaka DOS-a – kojih nije bilo malo i nisu bile bezazlene – proglašene su većim i pogubnijim od gotovo potpune devastacije zemlje ratnih devedesetih. Đinđić se više ne koristi ni kao svetao primer za poređenje, a zaboravljena je čak i priča o podizanju spomenika ubijenom prodemokratskom, modernističkom premijeru u centru grada. U trendu je srednji vek, odakle se crpi inspiracija i gde se traži uzor, a svaki pokušaj rasprave o putu kojim bi zemlja trebalo da se kreće proglašava se - izdajom.