Špijunaža ili politički obračun

Posle skoro dve decenije postupak zbog navodne špijunaže protiv nekadašnjeg načelnika Generalštaba i potpredsednika vlade Zorana Đinđića, generala Momčila Perišića, i dalje je zatvoren za javnost. NJemu, Vladanu Vlajkoviću, autoru knjige Vojna tajna, i oficiru Miodragu Sekuliću sudi se i zbog navodnog odavanja tajni vojske i države koje više ne postoje, a te tajne su do danas više puta javno publikovane. Javnost ne zna ni osnovne podatke da su završne reči održane 28. januara ove godine i da je tada zakazana za 5. februar prva prvostepena presuda. Od kada su 14. marta 2002. Perišića, tada civila i potpredsednika Đinđićeve vlade, zajedno sa DŽonom Dejvidom Nejborom, službenikom Ambasade SAD u Beogradu, uhapsili pripadnici Uprave bezbednosti, preteče Vojnobezbednosne agencije (VBA), kojom je tada rukovodio Aco Tomić, prošlo je skoro 19 godina, a postupak je daleko od kraja. Na presudu Višeg suda u Beogradu će odbrana i tužilaštvo imati pravo žalbe, a Apelacioni sud osim što može da presudu potvrdi ili izmeni, može i da vrati postupak na novo suđenje. Postupak je Veće višeg suda zatvorilo za javnost 2016, a neki važni svedoci kao oficir Dragan Telesković, koji je hapsio Perišića i Nejbora, nisu oslobođeni čuvanja tajne, pa je sud na zatvorenom suđenju ostao uskraćen za neke možda bitne činjenice. NIN je došao do sudskog zapisnika od 28. januara, kada su održane završne reči u kojima su okrivljeni odbacili krivicu, a tužilac tražio da budu kažnjeni.  Nadležni zamenik tužioca Ivan Jevtić zatražio je pet i po godina zatvora za Perišića, dve godine i osam meseci za Vlajkovića i dve i po godine za Sekulića, naglašavajući da su dela „učinili sa umišljajem“.  Kao najvažniji dokaz tužilac je istakao svedočenja „veštaka, predavača i profesora na Vojnoj akademiji”. Tvrdio je da je Perišić upoznao Nejbora sa „sadržinom tajnih vojnih podataka i dokumenata“ tako što ih je „usmeno saopštavao ili dostavljao“. Rekao je i da je Perišić dokumente pribavljao od Vlajkovića koji ih je dobijao od Sekulića, tada samostalnog referenta za informatičku podršku u kabinetu načelnika GŠ VJ (Nebojša Pavković). Tužilac je ponovio da se Perišić više puta sastao sa Nejborm na različitim mestima pre hapšenja u motelu „Šarić“. Rekao je da dokazi proističu iz faze istrage, a da je kasnije kod određenog broja svedoka došlo do izvesnih izmena u iskazima, ali „da se ne može osporiti preciznost i uverljivost prvobitnih iskaza“. Tvrdio je da odbrana Perišića nije verodostojna i da su dokazi koje su vojni istražni organi pribavili zakoniti. Konstatovao je da je načelnik GŠ Vojske Srbije Zdravko Ponoš skinuo oznaku tajnosti podataka koje je Vlajković objavio i u svojoj knjizi Vojna tajna, ali da „to nije od krivično-pravnog značaja, jer su podaci u vreme objavljivanja i dalje bili zaštićeni podaci vojske“. Ova okolnost bi eventualno, rekao je, mogla da bude od značaja za „gradiranje stepena krivice Vlajkovića“. Za tužioca je otežavajuća okolnost što su sva trojica bili u aktivnoj službi, a Perišić i načelnik GŠ VJ, kao i „broj pojedinačnih preduzetih radnji i odatih tajnih vojnih podataka“, i to da se Perišić sastajao sa predstavnikom strane države. Dodao je da postoje i olakšavajuće okolnosti, protok vremena od izvršenja, i u slučaju Perišića njegova životna dob. Advokat Novak Lukić, branilac Perišića, smatrao je važnom činjenicu da je nakon podizanja optužnice došlo do promene krivičnog zakona - izbačen je deo koji tajnom definiše i podatke koji nisu proglašeni tajnom pod određenim uslovima. Propisano je, naime, da tajna može biti samo ono što su proglasili nadležni organi. Rekao je i da tužilaštvo nije navelo nijedan dokaz da je Perišić bilo šta govorio i predao Nejboru pre susreta u motelu „Šarić“ i da je opasno što tužilaštvo zaključuje bez dokaza. Naglasio je i da Perišić u motelu „Šarić“ nije predao nikakve dokumente i da ni tužilaštvo nije tvrdilo da su susreti Nejbora i Perišića tajni. Podsetio je da je krivično veće Vojnog suda 2002. odbilo optužnicu jer je smatralo da treba da se precizira opis činjeničnog stanja, sa aspekta vremena, načina i mesta predaje spornih dokumenata između okrivljenih. Isto veće je samo dve nedelje kasnije potvrdilo istovetnu optužnicu, i sugerisano je da se nedostaci mogu ukloniti tokom glavnog pretresa, ali tužilaštvo to nije učinilo. Naime, veće nije prihvatilo zahtev odbrane da od VBA traži dosije Pošte, što je operativni naziv akcije u kojoj je Perišić uhapšen.  Ocenio je da je za odbranu impresivno da Teleskoviću nije bilo sporno da prati osobe van vojske, i da se pozivao na propise koji decidirano zabranjuju da vojska sme da preduzima akcije protiv civila.  „Ovakav rad VBA na najplastičniji način pokazuje dubinu sukoba vojske sa civilnim vlastima nakon 5. oktobra 2000, gde su otvoreno korišćena nezakonita sredstva, a koji način rada je od strane vojske i predsednika Vojislava Koštunice označen kao briljantan rad VBA i vojske.“ Osvrnuo se na činjenicu da je tada postojao sukob dva koncepta vlasti, „jedan na čelu sa predsednikom Koštunicom i njegovom odabranom vojskom“, i drugi sa „Đinđićem i njegovom vladom koja je bila omrznuta od strane dogmatskih struktura, naročito u vojsci“. Rekao je da je Perišićev zadatak kao potpredsednika vlade i predsednika Odbora za bezbednost Skupštine SRJ bio da se reformišu upravo službe koje su ga uhapsile. Podsetio je da je prema tvrdnjama tužilaštva navodno Perišić u hotelu „Šarić“ predao osam dokumenata od kojih šest sadrže vojne tajne. Međutim, kako je rekao, VBA nije dostavila sudu video-zapis akcije hapšenja uz obrazloženje da nije sačuvan. Naglasio je i da Perišić u motelu „Šarić“, po rečima svedoka čija je svedočenja detaljno navodio, nije došao ni sa bilo kakvim dokumentima.   Advokat Lukić je rekao da dokumenti koji su kasnije pronađeni u Perišićevom stanu ne odgovaraju dokumentima koji su navodno pronađeni kod Nejbora. Ali i da je 2016. sama VBA dopisom obavestila sud da dokumentacija pronađena kod Perišića „ne ugrožava sistem odbrane, interese i sistem zemlje“. Istakao je da su veštaci sa Vojne akademije „zainteresovani za one koji su podneli krivičnu prijavu“. Veštaci su, dodao je, sporne dokumente proglasili tajnom, iako sam Generalštab nije odredio tajnost. Zaključio je da niz dokaza ukazuje da su dokumenti podmetnuti od strane VBA i da je tašna koju je navodno imao Nejbor bila u njihovom posedu, te da su snimke spornih dokumenata napravili u tadašnjim prostorijama tajne vojne službe u Katanićevoj ulici. Advokat Lukić, koji je branio Perišića u Hagu, naveo je da je njegov klijent odbio pred Tribunalom, kako je rekao, da lažno svedoči da je Slobodan Milošević imao kontrolu nad Ratkom Mladićem, te da je nakon toga optužen. Perišiću je, rekao je, od strane američkog tužioca zatim ponuđena nagodba da bude osuđen na sedam do 10 godina, ali je on i to odbio. Dodao je da je druga američka tužiteljka zahtevala da se odbije žalba odbrane na prvostepenu presudu od 27 godina zatvora, ali da ga je Tribunal na kraju oslobodio.  Advokat Sead Spahović u završnoj reči je rekao: „Tvrdim da je ovaj proces montiran od strane VBA, DSS na čelu sa Koštunicom, koji je tada kontrolisao vojsku.“ Podsetio je da je postojao sukob „između Đinđićeve reformske vlade i tradicionalnog patriotskog bloka oko Koštunice“. Kazao je da su akcije Koštuničinog bloka protiv Đinđićeve vlade pokrenute - kada je Milošević izručen Hagu juna 2001, kada je ubijen Momir Gavrilović avgusta iste godine, i kada se pobunio JSO novembra takođe 2001. Dodao je da je u nastavku ovih događaja ubijen premijer Đinđić, a da je odbijen njegov predlog da se deo optužnice za ubistvo Đinđića protiv šefa vojne službe Ace Tomića i tadašnjeg Koštuničinog savetnika Radeta Bulatovića uvrsti u ovaj postupak. Isticao je da je Koštunica rekao da je „državni udar“ isporučivanje Miloševića Hagu i da je „podržao pobunu JSO“. Citirao je Koštunicu „da je Bulatović napravio obaveštajni podvig hapšenjem Perišića“, a i Bulatovića „da je hapšenje Perišića pobeda patriotizma“. Advokat Spahović je insistirao da je Tomić, kao Koštuničin prijatelj, postavljen za šefa VBA nakon izručenja Miloševića Hagu. Perišić je bio zadužen za modernizaciju vojske, a, kako je rekao, „navodni veštaci spominjanje reformi doživljavali su kao psovku“. „Perišića su u borbi sa Đinđićevom vladom Koštunica i DSS uhapsili zbog kontakta sa službenikom Ambasade SAD. To je isto zanimljivo za ovu podelu na reformatore i patriote, jer je tradicionalno ta patriotska linija proruska i prosovjetska, a oni Amerikance smatraju za sotone. Od pada liberala (u SFRJ) niko nije odgovarao da je ruski špijun, jer se to smatra patriotizmom. Ruski ambasadori u Srbiji samo što ne izvlače uši ljudima, njima niko da prigovara, a čim se pojavi Amerikanac on je špijun”, kazao je advokat Spahović. Istakao je da je suđenje trebalo da bude javno i da ništa što je rečeno i prikazano nije moglo da ugrozi nacionalnu bezbednost. Ocenio je da je svedok Telesković odbio da odgovori na mnoga njegova pitanja pozivajući se na tajnost jer i on i veštaci forsiraju „paranoičnu predstavu patriotizma“, za njih bi trebalo da bude tajna i sadržaj vojničkog obroka. Zaključio je: „Jedina krivica Perišića je što je bio u Đinđićevoj vladi potpredsednik.“ General Perišić je u svojoj završnoj reči kazao da je bio izložen nezakonitom postupanju vojnog pravosuđa, ali da se razočarao što je tužilaštvo prihvatilo njihovu optužnicu. Podsetio je da je odbio da svedoči u Hagu protiv Miloševića i oko angažovanja vojske na Kosovu iako se usprotivio da se vojska angažuje na Kosovu i pismom je upozorio Miloševića na posledice sukoba sa NATO-om. Zato je smenjen. Rekao je da je i kasnije bio izložen progonu kada su pokušali da mu skinu čin, i da njegovog sina, odličnog studenta i vrsnog sportistu, isteraju sa Vojne akademije. Perišić je objasnio kako je sud mogao sve to da vidi da je prihvatio da se kao dokaz izvede dosije akcije Grabež, koja je takođe vođena protiv njega. „Dok sam bio načelnik GŠ i kasnije kao opozicionar smetalo im je što sam bio u pravu šta će se desiti sa SRJ i Kosovom ako se uđe u rat sa NATO-om, a posebno što sam protiv potpisnika kapitulacije inicirao krivičnu prijavu. Kada sam postao deo nove vlasti, istim tim osobama je smetalo da budem taj koji će učestvovati u reformi vojske, posebno u dovođenju vojske pod civilnu kontrolu“, rekao je Perišić i dodao da su oni kojima je smetao uspeli da ga sklone sa političke scene. Iz zapisnika sa kolegijuma GŠ kada je načelnik bio Nebojša Pavković, dodao je Perišić, vidi se da se dogovaraju da „miniraju“ saradnju sa Hagom, nakon što je SRJ donela Zakon o saradnji, te da je utvrđeno da je Pavković dostavljao falsifikovane dokumente Tribunalu, kako bi sa sebe skinuo odgovornost i prebacio na čelnike MUP-a. Dodao je da je Pavković na kolegijumu od 25. maja 2000. pitao zašto nije u procesu prijava protiv njega i da je kazao: „Zvaću gde treba da se istera.“ To je Pavković rekao, kako je Perišić naveo, nakon što je on izjavio javno da je Sedmi bataljon paravojska. Perišić je naglasio da je Pavković govorio kako mu smeta Đinđić, ali mu nije smetao JSO. Za Acu Tomića je tvrdio da je imao ličnu netrpeljivost prema njemu, jer ga je, kako je naveo, kao načelnik GŠ sprečio u napredovanju zbog neprofesionalizma i nestručnosti. Rekao je da Pavković i Tomić nisu samo nezakonito postupali protiv njega već i u kontaktima sa JSO, prilikom atentata na Vuka Draškovića u Budvi i ubistva premijera Đinđića, te da je Tomić skrivao Ratka Mladića. Dodao je da su ga optužili čelni ljudi vojske koji su najodgovorniji za raspad države.  Za razumevanje celog slučaja, po rečima Perišića, važan je odnos snaga. Posle 5. oktobra „Zapad na čelu sa SAD podržavao je demokratske promene, a Rusi su podržavali stare poražene snage“. „Znajući da su SAD glavni strani subjekt od uticaja na stanje i bezbednost SRJ, težio sam da sa njihovim zvaničnicima akreditovanim u SRJ ukažem na pojedina negativna kretanja i pojedince, kako ne bi dobili podršku, i da ukažem na način podrške zdravim snagama DOS-a radi uklanjanja relikta Miloševićevog režima kako bih sprečio dalju razgradnju SRJ, posebno podršku separatistima na Kosovu i Crnoj Gori“, rekao je Perišić. Insistirao je na tome da je „pokrovitelj akcije“ protiv njega bio Koštunica. „Pet godina bio sam u zloglasnoj tamnici Haškog tribunala. Za to vreme meni i mojoj porodici je uskraćen normalan život, iako sam na kraju oslobođen, čime je sa države Srbije skinuta odgovornost za zločine u BiH i Hrvatskoj. Od države nisam dobio nikakvu satisfakciju. Naprotiv, sudi mi se za delo koje nisam počinio, a stvarni krivci za gubitak Kosova i Metohije i raspad poslednje Jugoslavije optužili su me da bi izbegli i zamaskirali svoju odgovornost“, zaključio je Perišić, koji se predao Hagu istog dana kada je protiv njega objavljena optužnica, 7. marta 2005. Vladan Vlajković je istakao da je podatke o nezakonitom postupanju u vojsci skupljao po odobrenju Vlade Crne Gore, a kasnije i Vlade Srbije i da je te podatke davao Perišiću, što je i general potvrdio.  Prva prvostepena presuda će biti izrečena u trenutku kada su na vlasti već devet godina ponovo oni koje je Perišić krajem 90-ih kritikovao kao načelnik GŠ, a kasnije i kao opozicionar.