Gumica za Ribnikare

Sto sedamnaestu godišnjicu lista Politika, prošle nedelje, obeležio je nesvakidašnji događaj. Zastupnici njenog izdavača u sudskom postupku pred Prvim osnovnim sudom u Beogradu tražili su da se usvoji njihov tužbeni zahtev protiv Davorina Darka Ribnikara – unuka osnivača Politike. Tvrdili su da je Darko izgubio spor pošto se nije pojavio na suđenju. Dva dana pre toga objavili su mu čitulju u novinama. Sud je ovaj predlog odbio. Kako je ovo moguće? Zašto je Politika svoj 117. rođendan obeležila sudeći se sa pokojnim Darkom Ribnikarom? Zbog čega su ga tužili? Koji interes im je bio tako važan pa su tražili da se donese presuda protiv mrtvog čoveka? Kako uopšte početi ovu priču? Započnimo je 15. decembra 2006. godine. Tog dana na sednici upravnog odbora Politike AD, pod tačkom razno, doneta je odluka o redizajnu glave lista, koja je trebalo da počne da se štampa od 25. januara 2007. godine - na Politikin 103. rođendan. Redizajn je podrazumevao dve izmene. Prva - izmena slova „L“ u nazivu Politika, dodavanjem kvačice koja je do tada postojala samo na slovu „A“. Druga je podrazumevala potpuno uklanjanje imena članova porodice Ribnikar sa naslovne strane Politike iako su ona više od stotinu godina bila prepoznatljivi deo naslovne strane tog lista. Među izbrisanima su se našla dva rođena brata i oficira srpske vojske, poginuli u Prvom svetskom ratu, osnivač Politike Vladislav Ribnikar i njen prvi urednik Darko Ribnikar. Ali i njihov brat dr Slobodan Ribnikar, koji je nakon Prvog svetskog rata obnovio list i bio njegov direktor, i naposletku njegov sin Vladislav Sl. Ribnikar, nosilac Partizanske spomenice 1941. i njen prvi direktor posle Drugog svetskog rata, otac Darka Ribnikara pomenutog na početku ovog teksta. Zašto bi neko uradio ovako nešto? U zapisniku sa sednice upravnog odbora Politike AD, održane 13. aprila 2009. godine, stoji da je to učinjeno u funkciji unapređenja tržišne pozicije lista, smanjivanja troškova štampe i kako bi se prostor na kojem su nekada stajala imena osnivača mogao koristiti za reklamu. Živa istina, tako piše u presudi! Negde je, posle, odlučeno da se za sve ovo okrivi Waz, tadašnji nemački suvlasnik izdavača Politike. Ali istina je bolno suprotna: Waz nikada nije bio obavešten o ovom „redizajnu“, niti je za tako šta dao saglasnost. U ovom trenutku naše priče, isto tako, valja odmah istaći da je Politika AD 12. marta 1997. godine zaključila i Ugovor o regulisanju odnosa sa Ribnikarima, naslednicima njenih osnivača i ranijih suvlasnika, koje je tom prilikom zastupala Jara Ribnikar, Darkova majka. U tom ugovoru Politika se eksplicitno obavezala da idejnu koncepciju glave lista Politika neće menjati i priznala da su Ribnikari jedini zakonski naslednici nosilaca intelektualnih prava uključujući i idejne koncepcije glave lista Politika. Tužba koju je Darko Ribnikar podneo protiv Politike, nakon pomenutog „redizajniranja“ imala je kao glavni cilj utvrđivanje činjenice da je izdavač Politike ovim izmenama glave lista povredio moralna prava njenog autora i obavezivanje Politike da ponovo štampa novine sa nekadašnjim izgledom glave lista i imenima Ribnikara na njenoj naslovnoj strani! Sud je tako u konačnici i presudio, ali je do donošenja takve presude proteklo 12 godina! Nakon maratonskog postupka Apelacioni sud je 4. septembra 2019. godine presudio da izdavač lista Politika jeste povredio moralna prava autora glave lista i obavezao ga da na naslovnu stranu vrati stari izgled glave lista, kakav je bio do 24. januara 2007, i to pod pretnjom novčanog kažnjavanja, ali i zabrane daljeg izdavanja novina pod naslovima Politika. Moja uloga u ovoj priči počela je nakon što me je Darko Ribnikar angažovao kao svog advokata za pokretanje postupka prinudnog izvršenja ove presude, pošto je Politika odbila da je izvrši dobrovoljno. Politika se tom izvršenju suprotstavljala na tri fronta. Nijedan od njih nije imao posebne šanse za uspeh, ali svaki od njih je imao neke osobenosti na koje se valja makar nakratko osvrnuti, pri čemu su sva tri fronta bila u ozračju jedne te iste „duhovnosti“ sa kojom se Darko Ribnikar suočio u Politici, a koju je podnosio s gospodskom trpeljivošću i uzdanjem u pravdu. Prilikom mojih čestih poseta i razgovora kod njega čuo sam o toj „duhovnosti“ jednom prilikom da su baš njega, i to kao jedinog Ribnikara koji je u Politici bio i njen direktor i glavni urednik, otpustili kao tehnološki višak. Drugom prilikom, opet, kako su do njega svojevremeno bili doprli „glasovi“ iz Politike da je prezime Ribnikar s naslovne strane skinuto zbog slovenačkog porekla oca njihovog osnivača. Smatrao sam to smešnim sve do pre neki dan, kada se na svečanosti otkrivanja spomenika Nemanji na Savskom trgu čulo da se pravi Srbi prezivaju na „ić“. Na prvom od ta tri fronta Politikinog opiranja da izvrši sudsku presudu, u postupku po reviziji, tvrdili su da Vladislav Ribnikar, osnivač lista Politika, i nije autor glave lista te da stoga ni Darko, kao njegov unuk, nema pravo da podnese tužbu za njenu zaštitu. Na drugom, u postupku po žalbi u izvršnom postupku imputirano je da sam kao advokat na priloženom punomoćju krivotvorio potpis svog klijenta i da je zbog toga predlog za pokretanje izvršnog postupka podnelo neovlašćeno lice. Ipak, najzanimljiviji je bio treći, podneti predlog za određivanje privremene mere, budući da o njemu još uvek nije doneta odluka po vanrednim pravnim lekovima. Naime, Politika je u ovom postupku želela da od Darka Ribnikara oduzme stari mesingani kalup glave lista Politika. Onaj kalup koji je korišten kao dokaz u postupku koji je Darko vodio protiv Politike. Strah predlagača je bio da će Darko Ribnikar u 80. godini valjda početi da štampa neku novu Politiku što se ovim postupkom htelo preduprediti. Tri stvari je važno napomenuti u vezi sa ovim kalupom. Prvo, on nije korišćen u štamparskoj delatnosti već nekoliko decenija i danas je neupotrebljiv za tu delatnost. Drugo, upravo taj mesingani kalup su kvislinzi za vreme okupacije tokom Drugog svetskog rata tražili kako bi u Nedićevoj Srbiji mogli da štampaju Politiku. Nikada ga nisu našli. A Politika je počela ponovo da se štampa tek nakon oslobođenja Beograda. Najzad, baš taj kalup su iz Politike dali Darku onda kada je započelo rasturanje njenog internog muzeja kojeg danas više nema i čija je arhiva ko zna gde razvučena ili nestala. Svaki od ovih planova otpora Politike bio je osujećen: Viši sud je potvrdio rešenje o izvršenju 13. maja 2020. godine. Apelacioni sud je odbio predlog za određivanje privremene mere 17. jula iste godine. Najzad, Vrhovni kasacioni sud je 18. novembra prošle godine odbacio reviziju protiv presude kao nedopuštenu. Poslednji pokušaj Politike da se suprotstavi vraćanju Ribnikara na naslovnicu lista koji su osnovali predstavljao je postupak po tužbi pomenutoj na početku ovog teksta. Tužbom se, ni manje ni više, traži da se Politici dozvoli da i dalje krši moralna prava povodom čijeg kršenja ih je Darko Ribnikar i tužio one već davne 2007. Naime, prema shvatanju pravnih zastupnika Politike, presuda na osnovu koje je pokrenut izvršni postupak predstavlja spornu činjenicu. Kako presuđena stvar može biti istovremeno i sporna samo je njima znano. Darko Ribnikar nije doživeo prvo ročište po ovoj tužbi. Sahranjen je na Novom groblju 22. januara ove godine. List koji je osnovao njegov deda pre 117 godina objavio je izveštaj sa sahrane. Na nju su uprkos tome što nisu bili pozvani i uprkos željama pokojnog Darka i njegove porodice da njegovoj kremaciji niko iz Politike ne prisustvuje, došla dvojica njenih predstavnika. Sve o čemu sam u ovom članku pisao u tom izveštaju sažeto je kao „nesporazum sa menadžmentom“. Ni reči o sudskom sporu koji su protiv njega 14 godina vodili i izgubili. A još manje da će prvog sledećeg radnog dana posle takvog sramnog nekrologa, a tri dana posle njegove kremacije, poslati svog predstavnika da se i sa njim mrtvim sude. I ovde bismo, na samom kraju mogli, u najkraćem, da se upitamo šta nam sve ova priča poručuje: O vladavini prava, u Srbiji, koja bi da bude pravna država, a u kojoj se odluke suda ne izvršavaju, a sudijama uskraćuje pravo, pa čak i preti, da slobodno i javno iznose svoja mišljenja, pogotovo ako su ona suprotna onima koja zastupaju političari na vlasti ili oni koji sudije imenuju? Možemo se pitati i o tužnom odnosu prema kulturnom nasleđu i rušenju tradicije, što nikakvi novi spomenici ne mogu zakriliti, ma koliko oni bili visoki. Možemo se pitati i o simbolici odnosa prema porodici Ribnikar i poštovanju privatne svojine (uz saznanje da oni još čekaju odgovor na to pitanje u postupku restitucije, a čiji ishod je, dok ovo pišem, još uvek neizvestan). I napokon, suočen kao advokat sa već opisanim frontovima otpora Politike, a uveren u važnost da javnost mora znati kako Politika ne izvršava ono što joj sud nalaže, dok su uz Politiku sa njom o tome ćutala i većina drugih dnevnika i TV medija s nacionalnom frekvencijom, osim Danasa i novinskih agencija, možemo se pitati i o stanju srpskog novinarstva danas. No, ovoj priči ovde, na veliku žalost Politike, nije kraj. Kao advokat dokaz sam da nije.