Nerviram ih, jer sam ničija

Bio je to, Božić, devet ujutru, kod benzinske pumpe u Glini nas čeka Branka Bakšić Mitić. Nismo se ni pozdravili, već mi viče hoćeš sa mnom? Sedam na mesto suvozača. Dobacuje mi notes i olovku, uz povik piši. Proglašava me svojim tajnikom. Idemo do mesta koje ona zove magacin, a zapravo je reč o lokalu u prizemlju jedne kuće. Tu stižu sve donacije. Ispred nekoliko radnika, rovovi od kamiona. Uprkos minusu, svuda blato. Baka u ljubičastoj mont jakni ide niz ulicu gurajući kolica. Došla po prašak za veš i hranu – čula da je stiglo. Čekamo istovar i krećemo u Majske Poljane. Prilazim kolima, slučajno počne da turira. Dešava se, ajde, ulazi... Za sat vremena, telefon je zazvonio 56 puta! Posle toga prestajem brojati. Zovu je svi: seljaci, političari, novinari, donatori... Govorite brže i izdiktirajte mi broj telefona - govori gradonačelniku Ogulina. Brzo misli, još brže priča, ne stižem sve da zapišem, kamoli da zapamtim, a tek nepuna dva sata sam sa njom. NJen ured su njena kola. Tražila od opštine službeno vozilo. Nisu joj dali. Podigla kredit, kupila micubiši na sva četiri, a postoje sela do kojih je moguće doći samo traktorom. Sa kola otpale tablice, unutra blato, sreća grejanje dobro radi. Mogu li zapaliti cigaru? Možeš, ali prozor sa desne strane ne može da se otvori! Dok ona vozi, javljam se na telefon, ona priča, ja zapisujem, po potrebi ubrzavam sagovornike. Osmehuje se, razumeli smo se. Trenutak kasnije, polećem napred. Zakočila naglo, podigla ručnu: ako ove sada ne pozovem, zaboraviću. Neko iza trubi, blokirali smo put, ona dobacije saću saću. Navikao sam se brzo na te letove. Na svakom koraku zaustavlja nekog ili neko nju. Ne samo što zna sva sela, a nekoliko desetina ih je, već i skoro sve porodice. I ne samo to, reč je o istoriji odnosa i pomaganja koja traje od devedesetih. Vidiš li ovu tugu, sve srušeno. Ovde je poginuo mladić Darko Kozić, evo Menandžije, ova hrpa cigala je bila njegova kuća. Kada dovedem političare ovde, oni ne veruju da ovo postoji. Kako da ostaneš normalan gledajući ovo?Videćeš sada kuću R. Paspalja, taman napravili novo kupatilo, kad ono... Ne znam kako su ostali živi. Polako shvatam zašto su građani Gline sami prikupili 450 potpisa da bi kandidovali Branku. NJu vole, kao što ona voli njih. Živi sa njima, za njih i poput njih. U jednom razgovoru, Hrvoje Zovko mi kaže ona je nacionalna heroina. Zvučalo mi kao preterivanje. Ali nije. Status dogradonačelnice joj nije doneo posebna ovlašćenja. Umesto dobrodošlice kolega, u kancelariji su je sačekali pacovi. Više nego jasna poruka. Ne obazire se ona. NJena krilatica glasi LJudi za ljude, kako se i zove organizacija koju je osnovala sa Majom Sever. Brankine ruke su promrzle, jakna pocepana, ekran telefona razbijen, kosu joj drži plastična šnala iz radnji kineske robe... Nerviram ih, jer sam ničija, govori mi dok ukršta ruke i pokazuje srednji prst, iznervirana na samu pomisao blaziranih pripadnika elite odrođene od naroda. Bili mi saborski zastupnici, hoću Majske Poljane da blistaju, tako sam im rekla! Mora da im je bilo neugodno, jer, Branka je u ovom trenutku opasna po njih. Hrvatska joj veruje, a njima niko. Ne mogu, poludeću, saopštava Maji Sever dok se dogovaraju oko sahrane mladića iz porodice Kozić. Znam, odgovara Maja, ali samo ti to možeš. Dobro, odgovara Branka, svesna da zaista samo ona može da ne spava, obiđe sva sela i domaćinstva, organizuje sahrane, nabavku stambenih kontejnera, toplih obroka, stočne hrane, medicinsku negu, sprovodi struju, vodu, nabavlja agregate i grejalice, pregovara, zagovara, tu su političari, vojska, donatori, novinari, volonteri... Gde možemo jesti, pitam je. Nigde, odgovara mi. Hoćete do mene da vam narežem kobasice? Stiže i na goste da misli. Razmišljam o istovetnosti ovih prostora. Razlikuju se toponimi, vlastita imena i dijalekat – stvarnost i usudi koje živimo su isti. Pa, ko je Branka? To je žena na četiri pogona, koja se uprkos jezičkom umeću ne može opisati, već se mora doživeti! I, da, ona je istinska heroina!