Budžetski dribling

Najavljene su nove mere pomoći privredi i građanima. Preduzećima dotiranje dela zarada za zaposlene (tri puta po pola minimalca), a građanima isplata pomoći (punoletnima po trideset evra u dva navrata, penzionerima još pedeset). Ima tu i subvencija po autobusu za prevoznike i dodatnih para za državno garantovanje kredita. U svemu, govori se o paketu od oko dve milijarde evra. Iako nije baš najjasnije koliko u planu iznose pojedinačne komponente, može se proceniti da na neposredne isplate iz budžeta (minimalci, građani, autobusi) otpada oko milijardu evra. To su praktično dodatni i neplanirani rashodi budžeta, vredni gotovo devet odsto već planiranih budžetskih troškova (dva procenta bruto domaćeg proizvoda), što nije mali iznos. Na garantne šeme, za koje ne ide suv novac, otpada druga milijarda evra. U međuvremenu, od decembarskog usvajanja budžeta do januarske najave novih mera, nije se promenilo ništa posebno. Januarski suficit u budžetu nije dovoljno jak razlog da se ekonomska politika menja u hodu. Januar je sezonski jak, tj. mesec s najčešće najboljim budžetskim rezultatom (i suficitom) tokom godine. Na primer, prošle godine je ostvaren suficit u istom iznosu kao u ovoj, a u dve godine pre toga i dvostruko veći suficit. Znalo se i krajem prošle godine da će se efekti pandemije i te kako osećati i u 2021. godini. Zašto su onda nove mere predložene neposredno nakon donošenja budžeta, a ne tokom njegovog usvajanja? Da bi se u budžetu proguralo maksimalno moguće povećanje plata u javnom sektoru i penzija, a da se nakon toga i nakon što se završi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom, ispod budžetskog radara dodaju nove antikrizne mere. Evo još nekoliko dodatnih teza za razmišljanje o novom paketu. Prvo, narušeni su principi budžetskog procesa. Priprema budžeta je celogodišnji proces. Sastoji se od niza koraka u kome Ministarstvo finansija i budžetski korisnici komuniciraju, sarađuju i utvrđuju predloge za budžetsko finansiranje. Ministarstva i Vlada predlažu programe i projekte koje bi trebalo preduzeti, imajući u vidu ekonomske i društvene prioritete. U tom procesu piše se i Fiskalna strategija, kao trogodišnji strateški dokument iz koga proističe godišnji budžet, a svoju ulogu imaju i institucije - Fiskalni savet, prema slovu zakona, i Međunarodni monetarni fond, s kojim u kontinuitetu imamo neki aranžman. Na kraju, u decembru, Narodna skupština usvaja budžet. Dobro osmišljen proces. Trebalo bi da rezultira pročešljanim, detaljnim, čvrstim i odgovornim planom potrošnje novca poreskih obveznika u sledećoj godini. Ukoliko se, čim ta godina krene, kaže da su potrebne nove velike mere, nepredviđene budžetom, to znači da opisani proces nije bio dobar. Nisu dobro postavljeni prioriteti, nije dobro napisana Fiskalna strategija, predriblani su Fiskalni savet, Međunarodni monetarni fond, Narodna skupština i celokupna javnost. Dovedeni su u zabludu jer su razmatrali budžet koji je nepotpun. Ostaje da se vidi na koji način će se ove odluke odraziti na novi aranžman sa Međunarodnim monetarnim fondom i na poziciju Srbije u očima međunarodnih kreditora i investitora. Drugo, trasira se put većem deficitu od budžetiranog. Novi rashodi znače i veći deficit u državnoj kasi. A, podsetimo se, prvobitno budžetirani deficit od tri odsto bruto domaćeg proizvoda prilično je visok. Ni on nije garantovao obaranje javnog duga, a to će sada biti još izazovnije; teško je očekivati da se javni dug zadrži na granici od 60 odsto bruto domaćeg proizvoda. Pri tome, recimo da deficit u ovoj godini neće biti veći za čitave dve milijarde evra, već moguće samo za trećinu te vrednosti. Proizlazi da se umesto tri odsto, novim merama planirani deficit postavlja u raspon od četiri do 4,5 odsto BDP-a. Dva faktora doprineće tome da prelivanje novih mera na deficit, ipak, ne bude toliko veliko koliko se na prvi pogled čini. Prvi faktor se odnosi na to da izdavanje garancija ne znači i momentalni odliv novca i, prema tome, uvećanje deficita. Garancije će postati rashod budžeta samo ukoliko se budu aktivirale, tj. ukoliko kredite bude plaćao budžet a ne preduzeća koja su se zadužila. Drugi faktor je što se, uporedo s novim rashodima, verovatno ide na smanjenje nekih drugih planiranih troškova. Treće, finansiraće se programi koji nisu bili planirani, a odustaće se od projekata koji jesu bili planirani. Zakonom je omogućeno da naša budžetska rezerva bude izuzetno velika (više od 400 miliona evra) i da Vlada bez kontrole može da seli zamašna sredstva tokom godine s jedne pozicije na drugu. Ovo će biti mehanizam da se i u 2021. deo novca pronađe bez dodatnog zaduživanja - smanjiće se neke planirane aproprijacije i prebaciće se za finansiranje novih mera. Fiskalni savet je, prilikom nedavne ocene budžeta za ovu godinu, ponovio da se na određenim pozicijama već tradicionalno budžetira više nego što je objektivno potrebno, a reč je prevashodno o rashodima za kamate i penzije. Taj preširoki okvir onda služi kao izvor za finansiranje nebudžetiranih stavki. Dodatno će se ići i na racionalisanje, tj. na manje kupovine robe i usluga, pa se može očekivati još jedna instrukcija budžetskim korisnicima da smanje svoje diskrecione (neobavezne) rashode kako znaju i umeju. Ne bi smelo da se desi da se štedi na javnim investicijama, pošto su one u budžetski izazovnim godinama (ne i u poslednjih nekoliko) često podbacivale da bi se taj novac preusmerio na finansiranje tekućih rashoda. Ne bi smelo ni da se pojavi kašnjenje u plaćanjima države prema preduzećima za naručene radove, robu ili usluge. Ne bi smeo ni da se stvara pritisak da državna preduzeća i druge institucije državi plate maksimalna sredstva, a time umanje svoje investicije i druge produktivne i razvojne rashode. Četvrto, povećava se neizvesnost i otežava poslovno planiranje. Kraj godine i budžet služe i da se poslovnoj zajednici pošalje poruka o okvirima makroekonomske politike za sledeću godinu. Moguće je da su se u međuvremenu povećala otpuštanja ili sproveli drugi restriktivni poslovni potezi do kojih ne bi došlo da se znalo da će uslediti novi paket pomoći. Banke će odobravati nove kredite za koje garantuje država, a do juče nisu bile upoznate s tim. Konačno, preterano fleksibilno shvatanje budžeta stvara nerealna očekivanja od države, vodi pojačanom lobiranju, slabi poreski moral i umanjuje poverenje u zakone i institucije. Na ovom mestu možemo da stanemo. Iako bi moglo da se razgovara i o svrsishodnosti mera. One su, u suštini, ne i u brojevima, gotovo istovetne prošlogodišnjim, a tada se s pravom isticalo da nisu dobro ciljane i da olakšice i novac dobijaju svi, a ne oni kojima je to potrebno. Moglo bi da se razgovara i o izjavama da su pare srpske i da budžet ima dovoljno sredstava. Kako, kada se zadužujemo na sve strane sveta da zakrpimo budžetske rupe? Mogli bismo da postavimo pitanja kada će rebalans, da li se reformišu državna preduzeća, da li se ulaže u zaštitu životne sredine, prosvetu, zdravstvo, da li se smanjuje korupcija i da li se unapređuju fundamenti od kojih stvarno zavise privredni rast i životni standard? Hajde da sačekamo rebalans. Prekrajanje budžeta postaje kontinuirani proces. Zato, da se još jednom podsetimo onog: „Je l’ ga dao? Nije, još ga dava“. Dribling umesto realizacije.