Idioti pripisuju sebi ulogu čuvara nacije

Pozorišni život Kosova je odavno nezamisliv bez dramskog opusa Jetona Neziraja (43), autora više od 20 drama od kojih su najpoznatije i najuspešnije Let iznad kosovskog pozorišta, Yue Madeleine Yue, Rat u doba ljubavi, Per Gint sa Kosova, 55 nijansi geja, Bordel Balkan... One su prevedene na petnaestak jezika, izvedene u pedesetak produkcija, igrane u teatarskim kućama La MaMa u NJujorku, Folksbine u Berlinu, Folkšteater u Beču, Pikolo teatro u Milanu, Vidy u Lozani, i u nacionalnim teatrima Velsa, Crne Gore i Turske. Za nemačku pozorišnu kritiku on je Balkanski Kafka, a britanska kritika ga poredi sa Kafkom, Ibzenom i Molijerom. NJegove drame su osvajale brojne nagrade i izvođene su na mnogim festivalima širom Evrope. U razgovoru za NIN, Jeton Neziraj kaže da je odrastao u porodici koja je imala veliku biblioteku sa knjigama. Voleo je da čita, ali ne drame. Za vreme rata, jedino što je odneo u betonski podrum, nadajući se da će preživeti eventualno spaljivanje kuće, bile su knjige. Ali, uprkos povezanosti sa knjigama, nije imao nikakve veze sa pozorištem – nimalo: „Čak ni kada su se u to vreme na TV Prištini, u emisiji pod nazivom Scena na ekranu, prikazivale TV drame, mrzio sam ih. Pozorište, barem ono koje nam je dolazilo preko ekrana, za mene je bilo najdosadnija stvar što postoji. Dakle, mrzeo sam pozorište. Ali, u pozorište sam prvi put ušao 1996. godine, kada sam bio u Nemačkoj, gde sam boravio kratko vreme. I tu se sve promenilo. Bilo je to poput otkrivanja nove planete. Potom sam se vratio na Kosovo i studirao dramaturgiju na paralelnom Univerzitetu u Prištini koji su Albanci tada osnovali, pošto su bili izbačeni sa državnih fakulteta. Taj paralelni sistem je nastao kao odgovor na izbacivanje Albanaca sa zvaničnih državnih fakulteta. To mi na Kosovu zovemo – Rugovin paralelni sistem.“ Zahvaljujući vašoj saradnji sa organizacijom Hartefakt iz Beograda, publika u Srbiji je čula za vas, a beogradska publika je mogla i da vidi neke vaše predstave. U okviru prošlogodišnjeg, 7. Hartefaktovog festivala, promovisana je vaša knjiga Bordel Balkan. Recite nam ukratko istorijat njenog nastanka, šta ste hteli ovom dramom? Nadam se da je publika u Beogradu čula za mene zbog kvaliteta mojih predstava, pre svega. Međutim, radi korektnosti, dopustite mi i da kažem da, pored dugogodišnje i izvrsne saradnje s Hartefaktom, Multimedija centar i ja već duži niz godina sarađujemo sa CZKD-om i sa sada pokojnom Borkom Pavićević, ali i s timom udruženja Beton i Sašom Ilićem, sa Krokodilom Vladimira Arsenijevića i tako dalje. Bordel Balkan je naručilo Narodno pozorište Crne Gore 2014. godine, kada je pozorištem upravljao Janko LJumović. Drama je u tom pozorištu postavljena 2015. godine, pod naslovom o.REST.es IN PEACE u režiji beogradskog reditelja Stevana Bodrože. Kada je drama prikazana u Prištini, u Narodnom pozorištu Kosova, u režiji Andraša Urbana, promenio sam naslov u Bordel Balkan, jer sam shvatio da je prvi naslov komplikovan. Drama je zasnovana na Eshilovoj Orestiji i prikazuje sliku naših društava koja su, uronjena u bedu i primitivizam, ostala robovi samih sebe. Čini se da su naša društva deo nekakvog prokletstva, zatvorila su se u spiralu koja i dalje proizvodi zločin, mržnju i nasilje. Nekoliko godina ste bili na čelu nacionalnog teatra u Prištini, ali ste bili prinuđeni da odete. Zbog čega? Ovo je već stara priča i dosta dugačka da se ispriča u nekoliko reči. Ali, sažetak bi bio: razlozi za otkaz bili su politički i motivisani mojom predanošću i kritičkim stavovima prema društvenom i političkom razvoju događaja u to vreme – i, pre svega, otkaz je došao zbog intenzivne saradnje koju sam u to vreme imao sa pozorištima i književnim umetnicima u Srbiji. Bilo je to vreme kada je bilo kakva albansko-srpska saradnja gledana sa sumnjom, pre svega od strane politike. Gledana je sa onom kratkovidom dioptrijom primitivnog nacionalizma koja nas i dalje guši - ruku na srce, manje nego pre, recimo, deset godina. Jedan ste od osnivača Qendra Multimedia, koji predstavlja nevladinu kulturnu organizaciju sa sedištem u Prištini. Fokusira se na savremeni teatar i književnost i predstavlja jednu od najzanimljivijih, provokativnih, pozorišnih kuća u jugoistočnoj Evropi. Kako funkcionišete, kako se finansirate, kakav vam je status na Kosovu kad je reč o odnosu vlasti prema vama? Qendra Multimedia je registrovana kao nevladina organizacija koja se uglavnom finansira od međunarodnih fondova. Inače, javne institucije nas finansiraju veoma malo, ili nas ne finansiraju uopšte. Opština Priština nam daje oko 3.000 evra godišnje, a Ministarstvo kulture, u najboljem slučaju, oko 7.000 evra. Pristup državnih institucija nama i našem radu je počeo da se menja, ali to ide vrlo sporo. Zbog kritičke pozicije koju smo neprestano zauzimali, državne institucije nas nisu baš gledale sa simpatijom. Zapravo, često su pokušavale da ometaju naš rad. Srećom, ovaj pristup počinje da se menja! Ali to se počelo menjati tek kad smo svojim radom stvorili neku vrstu „međunarodne reputacije“, odnosno kada su naše predstave počele putovati po Evropi i kada smo privukli pažnju medija i međunarodne kritike. Autor ste petnaestak drama koje uglavnom govore o savremenom trenutku Kosova. Šta vas najviše inspiriše za pisanje? U stvari, već je više od 20 drama. Stalno pišem, oko dve drame godišnje, jedna je obično po narudžbi evropskih pozorišta, a druga je ona koju pišem za Multimedija centar. Drame koje pišem spadaju u oblasti drama koje se mogu definisati kao „političke“. Dakle, pišem uglavnom o političkim temama, na primer, o korupciji u zdravstvu, o građevinskoj mafiji, pišem o radikalizmu i verskom fundamentalizmu, o ratnim zločinima i nacionalizmu i tako dalje. Dakle, sav ovaj haos koji nastaje pokušajem stvaranja harmonije – u biti nadahnjuje. Kosovo je sada poput onog konja koji je prvi put izašao na otvoreno; prirodno se ponaša neobično, ide besciljno, kaki posvuda, a može čak i nekoga da zgazi trčeći. Ali, može pasti i u provaliju ako je jedan od onih glupih konja. Reklo bi se da je Kosovo u vašim dramama neodvojivo od Balkana i balkanskih nedaća? Naravno, ne može biti drugačije. Jedina je razlika u tome što se ovde država - njene strukture - gradi sada, sa poteškoćama, ali se gradi. I naravno, kao mlada država pokušava naučiti kako se ponašati s drugima oko sebe, ali pre svega sa sobom. Država još nije navikla tolerisati kritiku, i dalje je doživljava kao zlonamernu, čak i kada ona nije takva. To je neka vrsta nacionalne paranoje, svakoga ko kritikuje doživljava kao nekoga ko namerava da našteti državi. U stvari jeste i neka vrsta paranoje, ali i maske za sakrivanje brojnih prljavština. Ti, recimo, kažeš: „Eto, taj ministar je korumpiran“, oni kažu „vi ste antinacionalni, protiv države ste, pokušavate naštetiti republici“! Dok pišete, da li razmišljate kakva će biti reakcija vlasti i svih drugih koji sebe smatraju čuvarima nacionalne baštine? Ne, naravno da ne. Za mene kao pisca to bi bilo poražavajuće. Pišem odgovorno, ali ne brinem se da bi se neko mogao osećati revoltirano, frustrirano ili uvređeno. Zapravo, ako bi se, na primer, neki fašisti ili neki verski ekstremisti, neki homofobi ili neki ludi nacionalisti mogli negde osećati uvređenima, to ne bi bilo tako loše. Kako objašnjavate činjenicu kada dobijete poziv iz Velsa da pišete komad za tamošnji teatar? Bilo je to zanimljivo iskustvo. Pozvali su me pred referendum o nezavisnosti u Škotskoj. Jer, ako bi se Škotska osamostalila, očekivalo se da bi ovo imalo uticaja i na Vels. Tamošnji pokret za nezavisnost je trom. Dakle, drama je morala sagledati ovaj proces. A oni su želeli nekoga sa Kosova, iz države koja se tek osamostalila. U Velsu vole Kosovare. Na šaljivo pitanje u čemu je tajna „uspešne nezavisnosti”, odgovorio sam: „Vels će steći nezavisnost tek kad engleska policija dođe da ih bije bez razloga“. Sve dok možete slobodno i bez straha hodati ulicama vaših gradova, tu nema nezavisnosti. Šta je za vas budućnost dobrih odnosa između Srbije i Kosova? Dobri odnosi između Kosova i Srbije nemaju alternative. Ali, oni se ne mogu stvoriti sami od sebe. Odnose trebaju stvoriti ljudi, umetnici, intelektualci, novinari, pre svega... Međutim, do sada to rade uglavnom poneki umetnici, poneki intelektualci i vrlo malo novinara i nekolicina mladih ljudi, koji žele prevazići mržnju i barikade prošlosti. Dobri odnosi između društava i država nalik su tango plesu. Za tango je potrebno dvoje. I dok postoje ljudi koji pokušavaju graditi mostove komunikacije i saradnje, ima dosta drugih, sa svih frontova, ali posebno iz politike, koji žele uništiti bilo kakav kontakt, bilo kakvu saradnju, po svaku cenu. Tu, naravno, spadaju brojni vladini mediji u Srbiji koji su zatrovani govorom mržnje. A čime su zatrovani mediji na Kosovu? Mediji na Kosovu pate od drugih simptoma nego oni u Srbiji. Trenutno, na Kosovu ne izlaze nijedne dnevne novine. Zapravo, medijsko tržište je bombardovano onlajn portalima i privatnim televizijskim studijima, koji su u potrazi za senzacionalnim vestima, bez obzira na povod, kako bi povećali klikove-preglede. Zato mi kao javnost imamo poteškoće da se orijentišemo i pronađemo kredibilne izvore informacija – iako oni postoje… Kako biste opisali politički kontrolisanu umetnost na Kosovu? Politika je ovde počela odustajati od pokušaja da kontroliše umetničku scenu, ali se još nije predala. Naravno, ovo nije „vladin program“, ne, to je samo razmišljanje birokrata, licemera i ostalih idiota koji sebi pripisuju ulogu „čuvara nacije“, a zatim veruju da čak i umetnicima mogu oduzeti umetničku slobodu. Dakle, kad god se pojave kritička umetnička dela, ovi „čuvari nacije“ su tu, spremni za napad. Međutim, ovo se počelo menjati, ali ne samo od sebe, već se menja jer su mnogi umetnici radili i rade na toj promeni, ne prave kompromise, već se, naprotiv, bore za umetničku slobodu koja im pripada. Mislite li da je politički kontrolisana umetnost samo balkanska specifičnost? Ne, naravno. Kontrola nad umetničkom scenom simptom je uglavnom autoritarnih i poluautoritarnih država, kao i većine naših država na Balkanu. A autoritarne i poluautoritarne države su, nažalost, svugde. Postoje pokušaji da se kontroliše umetnička scena ne samo na Kosovu, već i u Hrvatskoj, Poljskoj, Rumuniji, Mađarskoj, Srbiji i Turskoj, i mnogim drugim zemljama. Bitka za slobodu na sceni nije prerogativ pozorišnih stvaralaca na Balkanu, već i stvaralaca koji dolaze iz zemalja Evropske unije. Reditelj Oliver Frljić nekoliko se puta, zbog svojih nastupa, suočio sa aktima protesta, nasilja i pretnji, u Hrvatskoj, ali i u Poljskoj i drugde. On je čak u Poljskoj u dugoj parnici sa tamošnjom crkvom. Rumunska dramaturginja i režiserka Đanina Karbunariju, zbog predstave u pozorištu kojim ona upravlja u Piatra Neam, nedavno se suočila sa jakim napadima lokalnih političara. U Srbiji, tamo kod vas, u Šapcu, vladajuća stranka je pre nekoliko dana uklonila dramsku spisateljicu Minju Bogavac, a u Albaniji autokratski premijer Edi Rama srušio je istorijsku zgradu Narodnog pozorišta… Primere ograničenja umetničke slobode imamo ovih godina u Mađarskoj, a da ne spominjemo Tursku i šire. Šta sada radite kada je pandemija korone zatvorila vrata pozorišta u celom svetu? Iako je ovo bila teška godina, mi u Qendra Multimedia smo uspeli da prikažemo dve nove premijere, koje se, naravno, nastavljaju prikazivati širom Kosova, uz neophodna ograničenja. Jedna od ove dve premijere - predstava Povratak Karla Maja bila je koprodukcija Qendra Multimedia sa pozorištem Folksbine u Berlinu i Narodnim pozorištem Kosova, trebalo je da premijera bude održana u Berlinu krajem maja, međutim, ti planovi su propali. Ipak, ovu premijeru smo prikazali u Prištini u oktobru. Nadam se da ćemo ovu predstavu moći dovesti i u Beograd. Za 2021. godinu imamo dva ambiciozna projekta - jedan je predstava Bordel Balkan koju planiramo da postavimo u NJujorku, u pozorištu La MaMa, a drugi Handke Project, biće koprodukcija sa pozorištem Gorki u Berlinu. Dakle, ambiciozni planovi za koje se nadam da će biti ostvareni.