Dostojanstvo na oruk

Svaku promenu rukovodstva Udruženja likovnih umetnika Srbije, a bilo ih je mnogo u poslednjih 20 godina, pratile su nade u boljitak položaja slikara, vajara, grafičara, autora u domenu novih medija ili onih čija praksa uključuje društveni angažman ili saradnju sa naučnicima. Iako je bilo nekih pokušaja da se stanje poboljša, nikad se ništa ne bi dogodilo: vizuelni umetnik je ostao na dnu ekonomske lestvice, uz izuzetak šačice privilegovanih. Shvativši da je nepovoljna klima sistemski problem, novi je vrh ULUS-a, izabran u decembru 2019, formirao radne grupe, pa i za fer praksu, prešavši sa reči na dela. Novina je i to što su potezi sada usmereni ka „promišljanju, oblikovanju i predlaganju mera“ koje se odnose na sudbinu umetnika, a ne puko „davanje mišljenja“, vezanog za aktivnosti koje je neko drugi osmislio, kako primećuje dr Hristina Mikić, ekspertkinja za ekonomiku kulture. Prvi korak grupe za fer praksu bilo je istraživanje standarda galerijskih prostora u Srbiji, javnih i privatnih, gde takođe vlada diktat nejednakosti. Stoga su mnogi umetnici, nedovoljno etablirani, prosto prinuđeni da izlažu uz minimalne ili nikakve nadoknade, ili čak da plate da bi izlagali, na sopstveni rizik da im radovi budu oštećeni ili ukradeni. Uz to, oni neretko moraju da izdvoje i za transport, pa često i da sami dežuraju za vreme trajanja izložbe. Za džabe, naravno. I tehnički uslovi daleko su od optimalnih, jer i dobar deo galerija jedva sastavlja kraj sa krajem, budući da su upućene na budžetske izvore finansiranja. Neke se, ipak, dovijaju konkurišući kod stranih fondera. Kustoski rad se, opet, po pravilu finansijski nagrađuje, što sve zajedno rezultuje generalnom neuređenošću, prema analizi fer-praktičara. „Od stotinak galerija kojima smo uputili pitanja, uglavnom vezana za odnos prema izlagačima, odgovorilo je njih 30“, objašnjava fotografkinja Aleksandrija Ajduković, koordinatorka ove radne grupe ULUS-a. Tako je i sam odziv ukazao na priličnu indolenciju nadležnih u adresiranim ustanovama za one koji im, zapravo, obezbeđuju platu, ako su galerije državne, a renome – ako su privatne. Privatne čak imaju više sluha za potrebe umetnika, pružajući im mahom bolje opšte uslove. Državni službenici su uglavnom ušuškani u svoj status, a faktički privilegiju (stalnog radnog odnosa), i tek poneki podržava nastojanje da se položaj vizuelnih stvaralaca poboljša. Pravičnost nije svojstvena ni konkursima Ministarstva kulture, pa je novim čelnicima ponuđeno rešenje koje bi podrazumevalo sledeće: da učesnici konkursa u budžetima projekta predvide nadoknadu za angažman na produkciji sadržaja, kao i obeštećenje za korišćenje već proizvedenih radova, uz izuzetak komercijalnih programa ili onih u funkciji ostvarivanja direktne imovinske koristi za umetnika. Preporuka bi bila korak ka institucionalizaciji ovakve prakse na nivou kulturne politike. „Reakcije Ministarstva bile su isprva pozitivne, ali bez pisanog traga, jer se sve završilo na telefonskom razgovoru“, kaže Ajdukovićeva. „Netransparentna komunikacija između institucija i aktera u kulturi takođe je nešto što mora da se promeni jer ukida osnov za dalju saradnju“, ona dodaje. Interakcija je zaista i izostala, pa u tek raspisanom konkursu za (su)finansiranje projekata iz oblasti savremenog stvaralaštva nema ni „p“ od preporuke, već se i dalje podrazumeva besplatno angažovanje stvaralaca. Ili isplaćivanje honorara uz astronomske poreze. Tako se trend samodovoljnosti administracije Ministarstva nastavlja, bez obzira na najave da će se aktuelni vrh razlikovati od prethodnog. Naredna šansa javiće se tek za godinu dana, kakva je dinamika konkursa, uz slabe nade da će raspisivač tada biti senzibilisaniji. Čak i kad je naizgled bilo prave brige za dobrobit umetnika, grešilo se u strukturi podsticaja. Prethodna demokratska gradska vlast ustanovila je praksu honorarisanja pri izlaganju u prestonici, politički se zalažući za nešto što mora da bude sistemski uređeno. „Iako nam se nekada možda čini da kratkoročne odluke donose poboljšanje u polje kulture, one uglavnom u dugom roku imaju negativne posledice jer nisu utemeljene na činjenicama i uvidu u realno stanje. Budući intuitivne, subjektivne i diskrecione, osetljive su na promenu političke strukture“, objašnjava Mikićeva. Zato, kad neko s određenom vizijom ode sa vlasti, za sobom ostavlja diskurs haosa koji se teško da pospremiti. Sistemsko regulisanje mnogih pitanja nije rešeno ni trenutnim nacrtom Strategije razvoja kulture, lane usvojenog na Vladi, ali ne i na Skupštini, pa se, recimo, „samostalni umetnici pominju čak 14 puta, ali bez bilo kakvih konkretnih, a pogotovo ekonomskih mera u akcionom planu“, ona naglašava. „To dovoljno govori o nezainteresovanosti donosilaca odluka i ’uspavanosti’ stručnjaka za pisanje strategija“, Mikićeva dodaje. Ni Zakon o porezu na dohodak građana nije na strani umetnika, jer ne uvažava specifičnost, niti prirodu kreativnog rada ili poziciju autora i prirodu angažmana, pa su fer praktičari uputili predlog izmene poreske politike. Međutim, ni ovde nisu imali bolju prođu – zakon je usvojen, a da predlog nije prihvaćen, niti je iko od nadležnih obavestio grupu o statusu predloga, što im je zakonska obaveza. Istina, u međuvremenu je Ministarstvo kulture predložilo formiranje radne grupe u kojoj bi bili i predstavnici Ministarstva finansija i ULUS-a, gde bi uz argumentaciju uporedne prakse ipak možda moglo da dođe do promene pomenutog zakona, ali je i ova ideja saopštena usmeno. Fer praktičari su se već bavili upoređivanjem iskustava drugih zemalja, ne posebno naprednijih od srpskih. „U Australiji je tek 2017. pokrenuta kampanja Fer nadoknade za umetnike, ali su tamo bar umetnički minimalci zakonom utvrđeni“, primećuje vajar Miodrag Vargić. U Norveškoj je, opet, prvi cenovnik izglasan 1978, dok se od 2014. sprovodi pilot projekat ministra kulture, kada je svaka institucija dobila po 53.000 evra za probno plaćanje naknada u periodu od dve godine. I to nije bilo dovoljno. Slovenija se drži cifre od 300 evra za izlaganje u okviru kolektivnih izložbi, dok se za samostalne daje 1.000, a intermedijski umetnici dobijaju i 1.500 evra za ambiciozniju postavku, dodaje umetnica Bojana Lukić, izdvajajući samo neke od pokušaja da zaživi fer praksa u sferi vizuelnih umetnosti. „Iskustva među zemljama su različita. Naime, svaka država ima specifičan kontekst u kome vizuelne umetnosti funkcionišu, ali i ’uska grla’ koja dovode do ekonomske ranjivosti umetnika“, kaže Mikićeva. U skandinavskim zemljama fer praksa je najdalje otišla i trenutno se razmatra njena institucionalizacija na nivou nacionalne kulturne politike. Stoga se ovaj model sagledava kao najbolji uzor, uz svest o sporosti procesa od fer prakse kao dobrovoljne aktivnosti, ispitivanja pulsa galerijskog sistema, razvijanja funkcionalnog institucionalnog rešenja i odmeravanja sredstava koja treba opredeliti za njegovo sprovođenje. Baš kao što se radilo u Skandinaviji. Fer praksa nema samo finansijsku, već i etičku dimenziju, pa se definicija ovog (novog) pojma odnosi na „negovanje profesionalnih i kolegijalnih odnosa koji se uspostavljaju između umetnika, umetnica i umetničkih kolektiva, zatim kustoskinja i kustosa, kritike i institucija kulture, privrede i drugih aktera na umetničkoj sceni, a koji počivaju na uvažavanju slobode umetničkog izraza, međusobnom poštovanju i solidarnosti“, ističe multimedijalni umetnik Vojislav Klačar, predsednik ULUS-a. Tek kad ovo bude ustanovljeno, umetnici neće biti građani drugog reda. Ali, dotad će se ULUS-ova grupa za fer praksu naraditi, zbog tromosti državnog aparata bez iskrene intencije činovnika da budu operativni i u stvarnoj službi interesima stvaralaca. Istine radi, i umetnici sami treba da se trgnu i prestanu da pristaju na tretman u kome se njihova ekonomska prava ne poštuju, a pravo na dostojanstven rad uskraćuje. Pa čak i od sopstvenog reprezentativnog udruženja koje „krpi rupe“ preko kotizacije za izlaganje u prostorima ULUS-a.