Grešnici protiv vrhovnog zla

Pre četvrtine veka, nalik akterima nekakvog vica, sveštenik, hevimetalac i voditelj ponoćne televizijske emisije sa okultnom tematikom namerili su se na Nečastivog – ostavljeni da ne računaju ni na šta drugo sem na svoje skromne psihofizičke mogućnosti. Neočekivani spasitelji sveta bili su, naravno, glavni junaci filma Dan zveri dvojice Baskijaca, reditelja Aleksa de la Iglesije i koscenariste Horhea Gerikaečevarije. U njihovom novom radu, televizijskoj seriji Trideset srebrnjaka prikazanoj na HBO-u, ponovljena je uspešna formula malih, grešnih ljudi u borbi sa apsolutnim zlom, s tim što ovaj put svešteniku društvo prave veterinarka i gradonačelnik, svo troje žitelji istorijski relevatne naseobine u Kastilji. Zanimljivo je primetiti, a mogli bi na to posebnu pažnju da obrate i srpski televizijski stvaraoci, De la Iglesija razmišljanje uvek započinje od stvarnog sveta i svakodnevnih ljudi koji ga nastanjuju, dodajući zatim žanrovsku radnju. Mesta dešavanja takođe su stvarna, od velikih gradova, do Pedrase u Trideset srebrnjaka ili Zagaramundija (neka vrsta baskijskog Salema – otud i optužbe za zavitlavanje sa poprištem pokolja) u filmu zvaničnog srpskog prevoda Veštičarke i bičarke. Takav pristup prirodno je stanište provokacije i humora. Naime, suprotstavljeni silama za koje nisu ni sanjali da postoje (mada su na časovima veronauke, očigledno bezuspešno, učeni da ih uzimaju kao datost) naši „mali“ ljudi prikazuju najbolje i posebno najgore delove svojih ličnosti. Autorski dvojac vešto igra igru poznatu kao: „to nije moje mišljenje, već izjava lika u dramskom delu“. Zaista, politička nekorektnost ima organsko mesto i nikada se ne upada u zamku glorifikacije neprihvatljivih stavova i ponašanja, dok neupitno navijamo za njihove nosioce. Ponovo, primetan je kontrast sa srpskim serijama, u kojima se publika navodi na slaganje sa nezamislivim izjavama likova, dok joj je svejedno šta će sa istim tim likovima na kraju biti. U filmovima De la Iglesije glavna bitka uvek se vodila na planu likovi-radnja. Širok tematski opseg koji nude veštice ili Princ tame, ukrašen dugačkim sekvencama ispunjenim, ali nikad prepunjenim maštovitim specijalnim efektima, stajao je u ravnoteži sa likovima kroz koje se bez propovedanja progovaralo o klasnoj nepravdi, dvosmernoj rodnoj neravnopravnosti i ostalim društvenim bolestima. Trideset srebrnjaka, za razliku od prethodnika, prvo trči u mestu, potom u potpunosti pada na nivou pretnje. Jednostavni recept je napušten i – verovatno i pod pritiskom devetosatnog trajanja – ušlo se u eksperimentisanje sa teorijom predodređenosti Judine izdaje. Ko nije gledao Skorsezeovo Poslednje Hristovo iskušenje biće intrigiran idejom da je Judin postupak rezultat vrhovnog plana, te da je bilo neophodno samo odabrati glumca za predstavu izdaje. Kako je, dakle, ceo taj segment Jevanđelja miropomazan, tako i trideset srebrnjaka kojima je plaćena izdaja imaju sveti karakter, apokaliptičan u pogrešnim rukama. Sve to je komplikovano koliko i neoriginalno, dodajući još jedan logičan problem – ukoliko je sve predodređeno od strane dobrog boga, da li sile mraka uopšte predstavljaju uznemirujuću pretnju? Ukoliko nas je, pak, bog napustio, možemo li imati ikakvu šansu u borbi protiv preostalog vrhovnog zla? Likovi ostaju bez smislenog neprijatelja, time i bez polja za eksploataciju svojih osobenosti i, suštinski, cela konstrukcija se ruši. Moglo bi se reći da je božje ili đavolje čudo da su Trideset srebrnjaka, uprkos tim neizlečivim ograničenjima, većim delom ne samo gledljivi već i uzbudljivi. Čuda, ipak, ne postoje i rešenje misterije je u tome da šampionski timovi pobeđuju čak i kada u utakmicu uđu sa pogrešnom taktičkom postavkom.