Senke militarizma i neodgovorno arčenje javnog novca

Uobičajeno je, a mora da bude u skladu i sa pučkom i sa formalnom logikom, da onaj ko se laća da piše o nekoj stvari mora u tu stvar i da se bar u nekoj meri i razume. Ovde će biti načinjen izuzetak od tog imperativnog pravila. Reč će biti o stvari koja se ne da razumeti, niti se u prostonarodnu logiku da uklopiti. Primetno je da Srbija u poslednjih nekoliko godina relativno mnogo, a u nekim intervalima sve više i više, ulaže u naoružanje i vojnu opremu. Pri tome je malo kome jasno zašto se to radi. A ako se ne da razumeti sama ta pojava, sasvim je razumljiv razlog zbog koga se u vezi sa njom javljaju teške nedoumice, čak do tog stepena da se javlja potreba da se ona osvetli smireno i sistematično, u pisanoj formi. Nezaobilazni, neprocenjivo delotvoran i više nego koristan Fiskalni savet mnogo je puta, uporno i nepokolebljivo isticao razne manjkavosti u našem fiskalnom sistemu, odgovarajućoj politici i budžetskom procesu (dugogodišnji izostanak budžetskih završnih računa i prateće skupštinske rasprave o načinu trošenja javnog novca, neblagovremeno i daleko preko propisanih rokova podnošenje budžetskih predračuna i odgovarajućih predloga na javnu i parlamentarnu raspravu, prebacivanje sredstava sa relevantnih aproprijacija, nepotpune informacije o alternativama trošenja javnog novca, izostanak važnih proračuna rentabilnosti projekata u koje se ulaže novac...), ali su u sećanju posebno duboko urezane dve, ne primedbe nego čitave skupine, tj. kategorije primedaba. Prva se odnosi na uvek veliki iznos tzv. budžetskih rezervi, a druga na prevelika ulaganja u vojnu opremu i naoružanje za koja se u Srbiji, takvoj kakva je i u geostrateškoj konstelaciji u kakvoj se zatekla – ne može naći ni približno uverljivo opravdanje. Što se tiče prevelikih iznosa izdvojenih u budžetske rezerve, lako je uvideti razloge zbog kojih oni zapinju za oko uvek budnom Fiskalnom savetu: to su sredstva nad kojima Skupština nema kontrolu, nad kojima izvršna vlast ima punu diskreciju i koja se gube u nekim finansijskim meandrima kojima se jednostavno ne može ući u trag. Prirodna je zabrinutost povodom velikih iznosa namenjenih slobodnom, nekontrolisanom raspolaganju u režiji izvršne vlasti: sa svojim prevelikim ovlašćenjima, a posebno sa svojom sklonošću da se angažuje daleko izvan tih ovlašćenja, izvršna vlast je provereno opasna pretnja za normalno funkcionisanje društva i njegov demokratski razvoj, a kad se tome dodaju znatna organizovano nekontrolisana novčana sredstva – sve u državi dokazano poznatoj po sveobuhvatnoj korupciji i odsustvu vladavine prava – onda rizici odstupanja od demokratskih standarda i pripisanih obrazaca ponašanja postaju utoliko veći. Kod neodmerenih ulaganja u vojnu opremu i naoružanje kritika ima vidno drukčije osnove. Mala zemlja može da bude uvučena u veće ili manje međunarodne konflikte, ali u savremenim okolnostima i uz aktuelni raspored moći na globalnom nivou, ishod određuju velike sile. Mogućnost malih da u svoju korist reše eventualne konflikte krajnje je ograničena ili nikakva. Pošto su ishodi nezavisni od oblika i intenziteta angažovanja male zemlje, napori, sredstva i ljudske žrtve koji se angažuju i žrtvuju u tim konfliktima ispostavljaju se kao isprazni i zaludni. To je, kako bi rekao Marks, faux frais, lažni trošak koji „jede“ ljude i resurse, a ne donosi nikakve rezultate. To je razlog zbog kojeg sam u prvih nekoliko godina nakon petooktobarskog preokreta predlagao da Srbija bude prva i za početak jedina zemlja na svetu koja bi raspustila stajaću vojsku, živela bez standardnog, glomaznog aparata odbrane, a zatečene profesionalne vojne efektive umirovila na za njih prihvatljiv, human način. Smatrao sam da bi se tako uštedelo na znatnim fiskalnim izdacima, a da bi ta odluka zemlji pribavila veliko priznanje i podršku na međunarodnom planu. Ovi predlozi nikoga nisu uzbudili i u javnoj politici nisu ostavili traga. Neodoljivo se nameće tumačenje da su društvene snage čiji je partikularni interes spregnut sa vojnom mašinerijom i, osobito, sa izdacima koji su neophodni za njeno održavanje, dovoljno jake da nadvladaju nad evidentnim društvenim koristima koje bi proisticale iz te demilitarizacije. Geopolitička konstelacija je danas strukturno još izrazitije oblikovana na način koji još izrazitije podržava argumentaciju prezentovanu u prethodnim pasusima. Odnosi moći su tako evoluirali da je mogući uticaj male zemlje na ishod eventualnog konflikta jednako neznatan, u stvari jednako nepostojeći kakav je bio ranih godina ovog stoleća. Sudbinu sveta kroje veliki, kao što je to uostalom vazda bio slučaj. Kad je veći, neka je i jači; jašta ga je Bog većeg stvorio? - mogao bi ovde da se parafrazira NJegoš. Neki analitičari tvrde da su se odnosi moći u svetu pomerili u prilog velikih zemalja za koje se mi tradicionalno vezujemo, ali verovatno nema nijednoga koji bi poricao da je danas najmoćniji onaj koji je to bio i na samom početku ovog veka. Kad nam je bilo najteže oni u koje smo se tradicionalno uzdali nisu mogli da nam pomognu. Danas granice i administrativne linije ostaju iste onakve kakve su bile početkom ovog veka kad nam je iz suvereniteta i sistema javne uprave nasilno izuzet dobar deo teritorije, čitava jedna pokrajina. Velike sile koje su nam prijateljski naklonjene imaju tek toliko moći da spreče potpuno formalno osamostaljenje teritorije koju smo u ratu izgubili, pa tako pomažu da se izbegne formalno osamostaljenje onoga što nam je oduzeto, tj. da se do daljnjega očuva status quo. No, taj status quo pokazuje se na mnogo različitih načina kao preskup za ovu nerazvijenu i sporo rastuću državu. On je, nažalost, preskup i krajnje nezadovoljavajući za sve igrače upletene u ovaj demonski pir, to je igra sa negativnom sumom u kojoj svi gube, a niko relevantan ne dobija. Loša politika najbolje se modelira kao igra sa negativnom sumom, a veličina te sume prava je mera globalne neracionalnosti politike koja u takvoj igri nalazi svoju prikladnu analitičku prezentaciju. Srbija je nezadovoljna što je deo teritorije koji joj po zakonu još uvek pripada potpuno i, kako se nekima čini, nepovratno izdvojen i oduzet; Albanci su nezadovoljni jer im je blokiran pristup međunarodnim organizacijama, formalno i priznanje na koje pretenduju, jer su nepovratno opredeljeni za potpunu samostalnost i vlastitu državu, a jedan šarolik i širok krug međunarodnih činilaca nezadovoljan je zbog troškova i silnih peripetija koje ima sa ovim provizorijumom i zbog geopolitičke nestabilnosti koju ovaj nerešeni problemski sklop permanentno generiše. Sveopšte nezadovoljstvo odraz je širokorazuđenog sklopa dugotrajnih tokova raznovrsnih gubitaka koje trpe brojni akteri, a među krupnim gubitnicima je i sama Srbija. Da li je nada da će se Kosovo nekad u budućnosti vratiti Srbiji, dovoljno razložna i zasnovana na dovoljno velikoj verovatnoći da opravda tolike troškove? Troškovi su sadašnji i aktuelni, a koristi – to što je vezano za reintegraciju Kosova u Srbiju – dovoljno daleko i dovoljno neodređeno da se ozbiljno postavlja pitanje odnosa između troškova i koristi. U međuvremenu Kosovo ostaje kao živi dokaz da strateške odluke koje se tiču naše suverenosti i celovitosti ne donosimo mi sami, nego da ih za nas, ne pitajući da li nam odgovaraju, donose drugi. Na ovoj tački reaktualizuje se pitanje naoružavanja i razvijanja vojnog kompleksa u Srbiji. Ako nam ta vojska ne pomaže, kao što nam nije pomagala ni u prošlosti, da krupne državotvorne odluke donosimo sami i shodno svojim interesima, koju korist imamo od te glomazne i skupe skalamerije? Neće li u perspektivi koja nije jako daleka doći vreme da se ti miloši i lazari pretope u staro gvožđe kao što je bio slučaj u ne tako dalekoj prošlosti? Sve dosad rečeno može se prevesti na jedan mnogo jednostavniji, iako drastičan i unekoliko bolan jezik. Država Srbija se naoružava intenzitetom i tempom koji u nerazvijenoj i sporo rastućoj zemlji ne može biti bogzna kakav, ali je ipak jasno vidljiv i spolja i iznutra. Protiv koga, ta za nas skupa oprema može da bude upotrebljena? Srbija je faktički sa svih strana opkoljena zemljama NATO-a, jer od svih suseda samo Bosna i Hercegovina, čiji je entitet Republika Srpska, nije član te vojne alijanse. Efektivno korišćenje naših dičnih lazara i miloša podrazumevalo bi ozbiljan sukob u kome bismo zaratili sa NATO-om. Poznata je odredba ovog sporazuma po kojoj je bilo kakvo sukobljavanje sa bilo kojom članicom NATO-a istovremeno i sukob sa celom ovom organizacijom. Postoji li iko razuman ko bi poverovao da bi Srbija mogla da se upusti u rat sa NATO-om? To nam se pre dvadesetak godina i dogodilo, pa nam nije prijalo i nismo se baš dobro proveli. Nakon što smo pretrpeli teške udare – jedan prijatelj je rekao da ga je taj naš sudar sa NATO-om podsetio na sukob američkih Indijanaca i belih doseljenika sa vatrenim oružjem – potpisali smo sporazum po kome smo sve vojne efektive i prateću logistiku povukli sa sporne teritorije i prepustili da se u njoj faktički instalira onaj sa kojim smo bili u sukobu. Nekima ovo izgleda kao vojni poraz u ratu koji smo morali da okončamo gubitkom teritorije. Sigurno je da niko ne želi da se ovakav scenario još i ponovi. Pronicljivi, analitički istinski spreman i dokazano patriotski orijentisan Fiskalni savet višekratno je opominjao na pojavu prevelikog ulaganja u vojnu opremu i naoružanje. Nikakva posebna analitika nije potrebna da se razume kako ta oprema nema nikakve šanse da bude upotrebljena. NJeno korišćenje značilo bi upuštanje u rat sa NATO-om, što je van pameti, ili sa BiH, odnosno Republikom Srpskom, što je bogohulno. S obzirom na te činjenice, naoružavanje Srbije je ulaganje u skupu opremu koja nikada neće biti upotrebljena i od koje nikakve koristi ne može biti. Ne može ona biti korisna ni u posve uslovnom smislu reči, npr. kao način i sredstvo zastrašivanja potencijalnog agresora. S obzirom na preovlađujuće granice sa zemljama NATO-a, bilo bi to ekvivalentno poslovičnom zastrašivanju mečke rešetom. Nastavljajući u duhu narodskog jezika, pojačano naoružavanje Srbije predstavlja izlišno i neodgovorno bacanje para. Proizvodnja i uvoz oružja ne može Srbiji, u konstelaciji u kojoj se zatekla, doneti nikakve korisne učinke. Sa tom ludošću treba smesta prestati. Utoliko pre što bodu oči brojni nenamireni prioriteti: zaostala i zapuštena infrastruktura, izostanak potrebnih poduhvata na planu zaštite čovekove sredine, slab zdravstveni sistem i ozbiljna uska grla u obrazovnom sistemu bez čije rekonstrukcije ne može biti ozbiljne rasprave o ekonomskoj budućnosti zemlje.