Večno i neprolazno

Reprezentacija prošlosti nije jednostavan čin. Neizbežno, sa namerom ili bez nje, često je u ovom procesu utkano niz željenih ili neželjenih konekcija koje razotkrivaju ili razgolićuju i one slojeve o kojima se, možda, i nije htelo govoriti. Intonaciju potrebi novog pogleda u delo Vlaha Bukovca daje autor izložbe i teksta u pratećoj publikaciji, prof. dr Igor Borozan, smeštajući je u aktuelna evropska naučna i kritička preispitivanja akademskog slikarstva druge polovine 19. veka. Sagledavajući slikarstvo Bukovca kroz prizmu evropske akademske umetnosti s kraja 19. i početka 20. veka, iz koje je ponikao i kojoj po svojoj suštini pripada, profesor Borozan istovremeno, u svojoj izuzetnoj temeljnoj i razgranatoj studiji, objašnjava i proces društvene interakcije koja je Bukovca, tokom čitavog njegovog života, kao evropskog umetnika toga doba i oblikovala. Razmatrajući na ovakav način ulogu i značaj jednog akademika u evropskom naučnom i umetničkom kontekstu, profesor Borozan istovremeno uključuje i samu instituciju, čiji je Bukovac bio član, u proces preispitivanja vlastitog mesta u evropskim naučnim i umetničkim okvirima. Na taj način izložba nije samo još jedan prigodan pogled u prošlost institucije, već je sadržajan i kvalitetan doprinos mogućem pravcu njenog razvoja. Ona se pre svega odnosi na realno sagledavanje i utemeljeno tumačenje činjenica i podataka koji su relevantni za život i rad određenog pojedinca, a zatim, posredno, i sudbinu same institucije. Drugi aspekt izložbe problematizuje odnos zahteva društvene zajednice sa individualnim motivima i sposobnostima, u ovom slučaju slikara Vlaha Bukovca. Taj aspekt podvučen je u segmentiranju izložbe po celinama, koje obuhvataju doba formiranja u Parizu, etabliranja u Zagrebu i re-kreiranja u Pragu. Ove celine na suptilan način pokazuju kakav je Vlaho Bukovac bio potreban Parizu, francuskoj i evropskoj sredini, kakav Dalmaciji, kakav Crnoj Gori, kakav Zagrebu i Beču, kakav Dvoru u Beogradu, kakav Pragu i akademskoj zajednici, a kakav svojoj porodici i sebi? Iz svih tih različitih ukrštanja proistekao je niz pseudo istorijskih/etnoloških/orijentalnih/antičkih kompozicija i različito profilisanih portreta, koji potcrtavaju široke stilske slikarske mene kroz koje je Bukovac tokom svoje profesionalne karijere prolazio. Od akademskih kanona do simbolističkih predstava. Gledano u širem kontekstu, ovo razmatranje profesora Borozana govori o potrebi dubljeg sagledavanja međuzavisnosti pojedinca i sredine i postavlja pitanje o tome kakve institucije nas grade, za šta nas pripremaju i kakvi su kapaciteti sredine da formirano apsorbuje i razvije u određenom pravcu. Treći aspekt koji objedinjuje sva raznorodna gledišta u društvenom, ideološkom i umetničkom smislu, više nego očigledan na izložbi, jeste određeno Bukovčevo razumevanje ideje lepog, poimanje humanističkih načela koji su u idealizovanoj formi integrisani u svakom njegovom umetničkom iskazu. Ta stanovišta živo i permanentno boje estetička načela zajednice i danas. Bez obzira na to da li je reč o suštinskom ili površnom preuzimanju okvira akademizma, impresionizma, japanizma, simbolizma i drugih umetničkih tokova. Večno i neprolazno je ono što je konstanta.