Biti fleksitarista

Dok sva Srbija raspreda, u sitna creva, sva zlodela Velje Belivuka, mene muči jedna druga velika nevolja! Malo, malo, pa mi se zapuši kada u kupatilu. I, požalim se Pavlu, mom agentu CIA, a on me, ovako, savetuje: „Kupi dvolitarsku bocu koka-kole, pa je sruči u kadu, i, videćeš, kada će, odmah, da ti se otpuši!“ I, poslušam ga, jer CIA, valjda, najbolje zna... I da ne veruješ, čoveče! Kada mi se otpušila, istog časa! A ona se, brale, preporučuje i kad imaš, s oproštenjem, proliv. Samo što ti tada, na neki volšeban način, stisne creva i stolica ti postane, i te kako, tvrda. To znam iz ličnog iskustva iako me Vlasta Bobodžan, mokranska izelica i ispičutura, ovako, reklamira: „On, bre, ima stomak praven od plek! A creva su mu ko ćunci te mož` da pojede vola i popije bure vino!“ To je tačno, ali, avaj, i meni koka-kola ponekad zatreba... Moćna je, bre, sva ta đavolska svetska industrija hrane i pića i bojim se da će i Srbe da reciklira... Kao mlad novinar imao sam prilike da vidim kako se po našim fabrikama prave pašteta, viršle i ostale splačine, i čim se moj sin Vuk odvojio od majčine sise, zabranio sam da se u frižider unosi sve to smeće od hrane, jer, pogledajte kakve su nam ove mlade generacije. Prošlog ponedeljka bio sam na veselju u niškoj Perli, gde je moj kum Musa, kralj niških harmonikaša, slavio što je dobio unuku Milu i postao deda. Ali, gle, u kultnoj Perli, nije mi stalo oko ni na jednoj devojci, a bilo ih je pedesetak! Sve su mi bile, nekako, dežmekaste ili neobjašnjivo suvonjave. A sve je to od loše ishrane! E, sad, bila je jedna Cigančica, neka Silvija iz Pirota, građena kao vila, a plesala je, ispred mene, kao Koštana iz Borinog Vranja. Ali, Silvija se tu, preda mnom, stvorila samo kao izuzetak da potvrdi pravilo da joj je generacija – droćkava! Elem, hrana nam je takva da ti dođe da paseš travu. Mada i šume i livade počinju da ti zaprašuju, moj Srbine! I to domaćim avionima a koji, čuj, sa oznakama JAT-a , kreću sa surčinskog aerodroma, a sve to možeš da pratiš na internetu, na tzv. švedskom radaru. K. G. Jung, moj guru iz Švice, ljutito, zaključuje: „To autozaprašivanje Srbije je zločin ravan Jasenovcu, a o kome se toliko priča povodom filma Gage Antonijevića. Srbi se, bogzna kako, zgražavaju i što je Velja Nevolja igrao fudbal sa ljudskim lobanjama, ali ćute kao mule što nas zasipaju hemijskim tragovima! Tomas Man je, svojevremeno, rekao da će ’fašizam u Ameriku da dođe u ime slobode i demokratije’. Uostalom, tamo je i završila Hitlerova naučna elita. Danas nam iz te Amerike stiže sve i svašta, pa i fabrike nezdrave hrane!“ I, šta nam preostaje? Možda fleksitarizam?! Šta, sad ne znate da li se to maže na leba? Fleksitaristi, inače, traže da se, pod hitno, smanji potrošnja mesa da bi spasili planetu od ekološke katastrofe. Londonski Gardijan nas ubeđuje da moramo da smanjimo potrošnju mesa za 50 odsto, a da, pritom, udvostručimo proizvodnju oraha, voća, povrća i mahunarki. To je spas za planetu, a i ljudski rod. Jer, potrošnja mesa zahteva veću eksploataciju šuma, a treba li trošiti reči na to šta nam šume znače?! Časopis Nature ističe da prekomerna potrošnja mesa zahteva globalna politička rešenja, ali kako Srbe, recimo, odvići od prasetine? I, ako dobro razumem načela fleksitarizma, onda će Srbi, jedući nemilice praseće pečenje, pojesti i sebe! Na sve to moja Crna odlučno kaže: „Evo, od ovog časa prestajem da jedem miševe, ako će to da doprinese spasu planete!“