Ko je kriv za smrt lekara

Između dva simbola koja su nam poklonili isti likovi na vlasti - razrušene zgrade Generalštaba i histerično predimenzioniranog spomenika Nemanji, Sindikat lekara i farmaceuta je samo u 10 minuta rezimirao pravu meru njihovog političkog učinka. Tačno toliko je bilo potrebno da se u ponedeljak pročitaju imena više od 100 medicinskih radnika, koji nisu umrli od kovida-19 zato što su pili kafe, orcali po žurkama i išli na skijališta, već su radili po pravilima i uz zaštitu koju im je ova vlast obezbedila: bez jasno uspostavljene crvene i zelene zone, bez adekvatnog testiranja ni njih ni pacijenata sa kojima su radili i bez mogućnosti da budu zamenjeni (odmoreni) kada koncentracija i imunitet popuste. Da nisu samo delili istu sudbinu sa narodom, kako tvrde pojedinci iz Kriznog štaba, već da su umirali u daleko većem broju nego što lekari umiru i u okruženju i u bilo kojoj zemlji na svetu, istakao je predsednik SLFS Rade Panić uz konstataciju da smo sa njima izgubili i 1.000 godina školovanja za posao koji su radili. „Ako država nije imala pijeteta, solidarnosti i humanosti da spasi te živote, trebalo bi da pazi da državu ne košta mnogo u novcu. Hiljadu godina škole je mnogo novca. Ovo je poslednja opomena i poslednje čekanje koje možemo dozvoliti ovoj vlasti“, rekao je Panić. SLFS je na kraju još jednom istakao svojih šest zahteva, od kojih se prvi odnosi na porodice preminulih – kada im država već nije sačuvala živote, onda neka bar dodeli nacionalne penzije njihovim porodicama. Ostali zahtevi su da se strogo poštuju pravila o radu u kovid-jedinicama; da se kovid-19 klasifikuje kao profesionalna bolest, da se obezbedi stalni radni odnos za zaposlene u vreme epidemije, da sindikat bude ravnopravni pregovarač i da se utvrde razlozi smrti zdravstvenih radnika.