Mađarski lek za srpsku boljku

Jedini lek za demokratiju je više demokratije. DŽon Đui Opozicija u Mađarskoj je uspela da pobedi Orbanovog kandidata u trci za gradonačelnika Budimpešte, nakon što su organizovani pre toga izbori za kandidata unutar opozicije. U Mađarskoj, kao i u Srbiji na vlasti je režim koji pripada kriminalno-političkoj balkanskoj hobotnici. Ono što karakteriše ove zemlje jeste razvaljenost pravnih institucija. Protivprirodni blud između kriminala i visoke politike koji vodi njihovom stapanju. Mediji koji služe da informativno izoluju građane. Javne institucije kao akumulator za sigurne glasove i korupciju. Skupština slobodne Srbije već pola godine razmatra mogućnost predlaganja izbora unutar opozicije i prošle nedelje je njen Savet izašao sa javnim stavom o potrebi da se oni organizuju unutar opozicije. Ekspertske konsultacije obavila je organizacija Kreni-Promeni koja je komunicirala sa mađarskim Ahangom, koji je obavio navedeni proces unutarstranačkih izbora u Budimpešti. Preliminarni izbori odavno postoje u mnogim zemljama moderne demokratije i po pravilu se obavljaju unutar svake stranke. Malo je otužno što ih tek sada razmatramo zbog njihove efikasnosti u smeni režima, umesto da su odavno uvedeni kao otelotvorenje vrednosnog principa koji demokratizuje društvo. U politikologiji i ustavnopravnoj teoriji se postavlja pitanje da li uopšte možemo govoriti o demokratiji, bez demokratije u političkim strankama. Unutarstranački izbori se uporedno gledano i uvode, kako veli jedan od najvećih teoretičara političkog sistema Đorđe Sartori „da bi se oslabile stranače klike i `oligarhije` koje traže konja koji dobija iza zatvorenih vrata `u prostorijama punim dima`“, ali i kako bi se rešio problem sistema sa „kartelskim strankama“, u kojem je došlo do stapanja stranaka sa javnim resursima. U tim sistemima postoji međusobna uvezanost svih političkih stranaka i tiha kohabitacija između opozicionih stranaka i onih na vlasti. „Te partije karakteriše uspostavljanje obrasca međusobnog razumevanja, čime se smanjuje rizik u izbornim nadmetanjima“ (Goati). Kolač koji se mesi od državnog brašna, uvek je dovoljno veliki da niko ne ostane gladan. U navedenim sistemima partije gubitnici dobiju svoje parče kolača, kroz javno finansiranje, pristup medijima, nameštenim poslovima i zapošljavanju stranačke vojske u državni aparat. Ispostavlja se da je najveća zabluda da se vlast menja. Nakon što prođe prvi potres promene vlasti, odjednom se vremenom sliju svi stari kadrovi među nove pobednike. Menja se samo nekoliko figura. Uzurpiranjem resursa iz državnog aparata, nestala je potreba političkih stranaka da ostvare suštinsku vezu sa građanima. Partije su faktički preuzele državu. Građani su politički automatizovana bića za glasanje koja na birališta izlaze da se odluče za ponudu koju su im prethodno suzile stranačke elite. Donekle utehu pruža činjenica da u toj saradnji postoji izvesna međusobna kontrola političkih stranaka, koje sve vreme čekaju ipak neku veću pogrešku konkurenata, ne bi li oni preuzeli nož za podelu kolača. Ovakvo stanje postojalo je i u Srbiji, ali onda je taj medeni mesec završen kada je rešeno da država mora postati jedna stranka. Ostali koalicioni sateliti samo su filijale. Država - to je stranka, a stranka to je jedan čovek. Opozicione stranke koje kroz proces donošenja odluka nisu institucionalno demokratizovane, odsečene su od javnih resursa, medijski su, kao i ceo opozicioni blok, satanizovane i izolovane. Izborno-medijskim inženjeringom njihova biračka tela hirurški precizno se usitnjavaju ili odstranjuju u apstinenciju. Bilo kakva podela po ideološkim linijama dok naspram vas stoji hipertrofirani kiborg koji je stopio politiku, medije, kriminal i javni novac, politička je utopija. Zato su neophodni prethodni izbori unutar opozicije, koji će voditi objedinjavanju svih opozicionih snaga. Time se sprovodi kontraoperacija kojom se raspršene čestice opozicionog tela grupišu i objedinjavaju. Umrtvljeni, pasivizirani i nezadovoljni delovi biračkog tela se aktiviraju, jer im se pruža šansa da umesto apstinencije i nezadovoljnog gunđanja nad izbornom ponudom, sami učestvuju u kreiranju te ponude. Zašto se sve prethodno pobrojano dešava? Zato što se u toku samog procesa stvara kreativna vizija društva u kome ljudi odozdo odlučuju o svojoj političkoj sudbini. I ta kreativna vizija nije samo misaona konstrukcija, već ona politički živi odmah. Nema više potrebe da političari ubeđuju građane kako će se ponašati demokratski. Odmah to mogu početi da čine. LJudima je jednostavno lakše da odmah promene državu, umesto da posvete nekoliko godina kako bi se promenio režim, uz opasnost da ista lica gledaju na istim pozicijama, sa istim ljubavnicima i poslovnim kombinacijama, ali - gle epohalne razlike - članskim kartama neke druge političke stranke. Demokratizacija procesa osnovna je i garancija da u budućnosti nećete imati ovako brutalnu koncentraciju moći, ali ni prethodni kartelski sistem. I to je ono što motiviše građane, jer niko ne želi da se žrtvuje da bi se promenile figure. Izborima unutar opozicije, političari pokazuju da kao što se vaspitanje nosi iz kuće, tako se i demokratija donosi iz stranaka pre stupanja na državnu scenu. Nakon izlaska Skupštine slobodne Srbije sa idejom, pristigla su brojna pitanja, čije sam odgovore grupisao u tri celine. Prvo, pravo na glasanje u Mađarskoj dato je svim biračima. Tačno je da to pruža mogućnost deformisanja samog procesa, preko ubačenih provladinih birača. Međutim, nerealno je da će svi glasači SNS-a učestvovati u tome. To neće raditi iskrene pristalice, već kadar zapošljavan po javnim preduzećima. Ostaje opasnost od štelovanja, ali se time može značajno podići i vidljivost celog procesa, koja bi uvukla i mase apstinenata. A to je upravo cilj ovog procesa. Ako se bojite da ćete pobediti protivnika na vašem terenu, nemate šta da tražite na redovnim izborima koji su njihov teren. Drugo, sistem glasanja u Mađarskoj je sproveden onlajn, ali i uživo u šatorskim punktovima. Uveden je odličan sistem zaštite podataka u kojem su informacije bile „hašovane“, tako da ste ukucavanjem identifikacionog broja birača mogli znati da li je već glasao na drugom mestu, ali niste mogli ući u sistem i gledati ko je glasao i za koga je glasao. Treće, učesnici bi potpisali javni džentlmenski dogovor po kome bi se nakon održanih unutarstranačkih izbora poraženi povlačili i pružili podršku pobedničkom kandidatu. Da li pravno gledano mogu i dalje da se kandiduju na opštim izborima? Da. Ali nemojte potcenjivački misliti da birači ne bi kaznili ovu nedoslednost. Ako mi ne verujete pitajte one koji su izašli na izbore i pogazili bojkot iz sporazuma sa narodom. Ovo je model koji suštinski uključuje građane u demokratizujući proces odlučivanja. Nema garancije da će on sigurno dovesti do promene, jer to svakako zavisi od više faktora. Ovo je svakako maksimizacija onoga što zavisi od nas. Pre nego što izreknemo maksimu da svaki narod ima vlast kakvu zaslužuje, mi tom narodu treba da damo šansu da suštinski učestvuje u procesu donošenja odluka. Duboko sam uveren da se ova poslovica ne može primeniti na naš narod, jer prosto nijedan narod nije toliko loš. Ako opozicija ne pruži narodu šansu da učestvuje u donošenju odluka, onda ovaj narod ne zaslužuje ovu vlast, ali ova opozicija zaslužuje ovu vlast!