Iz malo drugačijeg ugla

Za trenutak smo pomislili da je ovo jedan od tekstova maliciozno usmerenih ka sistemu socijalne zaštite, ali onda smo zastali i setili se da u rukama ne držimo tabloid već NIN. Uz pohvalu autorki Dragani Nikoletić za pozivanje na istraživanja, citiranje i konsultovanje autoriteta u ovoj oblasti i uvažavanje iskustva korisnika, konstatujemo da nedostaje ugao još jednog aktera – sistema socijalne zaštite. Povod za objavljivanje teksta je televizijska premijera filma Otac i burne emocije koje je on izazvao. Svako ima svoju istinu, od kojih, verujemo, ničija nije apsolutna i neupitna, a gledano očima socijalnog radnika ovaj film ne daje pravu sliku o sistemu socijalne zaštite, centrima za socijalni rad, postupcima koji se vode, a ponajmanje o zaposlenima. Jednostranim narativom stručni rad je vulgarizovan, a zaposleni prikazani kao beskrupulozni otmičari dece siromašnim građanima, kojima je oduzeto pravo na participaciju u postupku, pritužbu, žalbu. I sama autorka navodi da se filmska verzija „razlikuje od realnosti u detaljima, nekada i presudnim za pravu sliku o sistemu socijalne zaštite u Srbiji“ i to je ključno – film nije stvarnost. Pokušajmo da pogledamo sliku iz drugog ugla. Da li smo se nekada našli u ulozi „komšije doušnika“ koji je prijavio nasilje nad decom, ili smo saučesnici i kukavice kada ćutimo? Da li smo na strani roditelja ili interesa dece, i da li uopšte postoje strane? Da li treba da budemo ponosni što možemo da se pohvalimo brojem izmeštene dece iz ustanova ili upiremo prstom u hranitelje jer za svoj rad dobijaju naknadu? Da li su zaista svi koji rade u sistemu socijalne zaštite produžena ruka vlasti i rade ono što im se kaže ili među njima ima i onih sa imenom i prezimenom, integritetom i profesionalnim stavom? Ostanak deteta u porodici je primarna vrednost. Ipak, postoji određeni broj porodica iz kojih su deca privremeno izmeštena. Rad sa decom i porodicom zahteva kontinuitet i posvećenost, podrazumeva podsticanje, učenje roditeljskih veština, prepoznavanje rizika, motivisanje, osnaživanje. Korektivni i preventivni nadzor nad vršenjem roditeljskog prava su postupci kojima se usmerava porodica da odgovori na potrebe deteta. Kada se iscrpe sve druge mogućnosti, kao i kada postoji visok rizik po zdravlje i bezbednost deteta – donosi se odluka o privremenom izmeštanju deteta iz porodice. Procedure koje postoje, nisu samo „neki“ papiri. Svaki postupak, svaki korak prolazi kroz prizmu nekoliko ljudi, članova tima. Deca se ne izmeštaju iz porodica zbog siromaštva. Prema podacima Unicefa, u Srbiji je 2019. godine 115.000 dece živelo u siromaštvu, i najveći broj njih živi u svojim porodicama. Siromaštvo je često pratilac drugih problema kao što su nasilje u porodici, zanemarivanje, bolesti zavisnosti roditelja, ali nije nužno njihov sastavni deo. Važnije od toga da li porodica ima toalet jeste da li roditelji imaju higijenske navike, da li prepoznaju njihov značaj, da li znaju da nauče dete kako da održava ličnu higijenu, nebitno je da li imaju moderno kupatilo ili improvizovanu kadu i korito, da li greju vodu za kupanje. Nije važno da li dete ima računar, ali je važno da redovno odlazi u školu, da ima knjige, da ispunjava radne obaveze. Nije važno da ima igračke, ali je važno da mu neko strukturira slobodno vreme, da ga animira, da ga uči da crta, piše, računa, da ga ne sputava. Nije važno da li ima nove patike, ali je važno da ne stoji bosonogo na raskrsnici i prosi na -6 stepeni. Nije važno da li ima novi džemper, sasvim je u redu da nosi i odeću starijeg brata, sve dok je ona uredna, topla i komotna. Možda se čini da je novac najčešći problem, ali nije. To je problem koji je najlakše rešiti, različitim mehanizmima - od novčane pomoći pojedincu i porodici, jednokratnih pomoći, pomoći u naturi, do animiranja i organizovanja zajednice. U javnosti se kao argument i dokaz neregularnosti izmeštanja dece ističe disparitet između naknade za rad hraniteljima i socijalne pomoći i on je očigledan. Ali postoji bitna, često zamaskirana stvar – hraniteljstvo je posao koji je plaćen. Rade ga osobe koje imaju licencu i prošle su obuku. To podrazumeva brigu o zdravlju, bezbednosti, ishrani, odgovarajućim uslovima stanovanja, obrazovnim potrebama deteta. Naknada služi hraniteljima za izdržavanje dece, koji, za razliku od roditelja, nemaju obavezu izdržavanja deteta od sopstvenih prihoda. Čini se da nam je cilj zajednički – najbolji interes dece i njihov povratak u biološku porodicu kada god je to moguće. Za realizaciju tog cilja neophodni su dijalog i obaveza da jedni drugima budemo korektiv. Na taj način ćemo kao društvo pokazati odgovornost za najranjivije.