Turbanizam

Od 2012. i predizborne plovidbe Aleksandra Vučića i R. Đulijanija Savom, a onda tokom redovnih automobilskih vožnji (A. Vučić: „Često sam se s gradonačelnikom uveče zajedno vozio po gradu i gledali smo šta gde treba da se uradi“, maj 2017) u Beogradu je do danas razvijan gradotvorni model nadriurbanističke vrste. NJegova osnovica je težnja da se in aeternum oblikuje turističko-preduzetnički tip grada. Budući da je reč o izopačenju, a u krajnjem ishodu i anticivilizacijskom ništenju svakog urbanizma, te da se model cinično uobličavao tokom brodskih i automobilskih tura, s hegemonskim prezirom prema institucijama države i profesionalcima, zovimo ga turbanizmom. U svom kobnom pohodu na Beograd turbanizam je izraz neprikosnovene volje vladarskog Ja koju ograničava samo dosluh sa željama privatnog kapitala. Da bi se takva nejednakost u planiranju i upravljanju gradom opravdala, a surovost vladarskog voluntarizma ublažila, napredak ekonomije uzdiže se na ravan najvišeg dobra, i dobija važnost sistemskog apsoluta. Režimska propaganda ekonomskih blagodeti utvrđuje se u vulgarnom ekonomizmu u kome se napretku, kao takvom, ne određuju granice, ni pitanja o održivosti. Nepoželjne su dvoumice poput najlogičnijih: postoji li, recimo, tačka ekonomskog rasta kad je vladarsko Ja zadovoljno, a investitori namireni, ili pak ona naspramna, kad su pojedinac i društvo ozbiljno ugroženi „napretkom“? Budući da čak ni ideje o takvim tačkama nema, građenje izvorno novog jedan je od najistaknutijih mitologema. Ono je, naime, prelogički i apriorno opravdano, a nesputano bez razlike da li unapređuje ili uništava životnu sredinu, vodi li ličnom ili opštem dobru, te da li su stanovnici uživaoci izgrađenog ili njegove žrtve. Novograditeljstvo, štaviše, jeste opravdano i kad je razgraditeljstvo. Tako je Beograd na vodi tobože summum bonum Beograda, premda ga, svojom nadređenošću, odudarnošću, bezličnom arhitekturom opštih mesta, negacijom urbanističkih procedura, saobraćajnom, kulturnom i ekološkom štetom, kao celinu, razara. Kao protivargument vulgarni ekonomizam istura narativ da su rast Bnv-a i BDP-a međusobno uslovljeni, čime se posebno sladi. Kao naličje urbanizma, turbanizam teži da isprva izobliči, a potom i zatre tekovine, smisao i dejstva te naučno-umetničke discipline (leks specijalis na prostoru Savskog amfiteatra je tek jedan primer) upravo zato što istinski urbanizam odbija svaku jednostranost: ne svodi ljudske potrebe isključivo na darove ekonomije, već promišljeno odmerava koliko ih je zadovoljeno tržišnom razmenom i ekonomskom svrhom, a koliko korišću što ih daju javno zdravlje, kultura, umetnost, tradicija, nauka, religija, zabava, pa i politika. Treba li naglašavati da samo u gradovima tako negovanih vrednosti ljudsko dostojanstvo nije zakinuto? No, kada je turbanizam po osi vulgarnog ekonomizma šarlatanski razmahan, i parterna fontana na Cvetnom trgu, taj događaj u prostoru okrenut estetskom a ne finansijskom zadovoljstvu, može se ulučiti kao ekonomska prilika (G. Vesić, zima 2019: „Ideja je da po uzoru na Fontanu di Trevi u Rimu, koja godišnje ima čak nekoliko miliona evra dobiti od ubačenih novčića građana i turista, i buduća fontana na Cvetnom trgu dobije ovakvu dodatnu funkciju. Novac bi mogao da bude iskorišćen za izgradnju novih fontana“). Neuporedivo veća ekonomska prilika je nedavno otvorena BW Galerija suprotna svome vremenu (eri veb-trgovine), a štetna mestu (jedini šoping mol u Evropi u centru velikog grada, a na obali reke). Tada i turizam, kao najbrže rastuća svetska industrija, u Beogradu trijumfuje svojom gradotvornošću, a kič, posredstvom efemerne dekoracije, dekorativne vode, umetnosti javnih spomenika i starlet-arhitekture — svojim populizmom. Tada je moguće da na tragu ideje o Beogradu, koji mami turističkim atrakcijama, od splavova i fontana do gastronomskih delicija, izraste do nesvesti noseća ideja o proizvodnji zadovoljstva u gradu zabave i usluga gde je na meti „opravdanog“ rušenja neophodan i sasvim upotrebljiv Stari savski most. Tim pre jer je u susedstvu elitnog naselja, nadomak budućeg W hotela gde će večiti nemir turiste doživeti smirenje kao u svom pravom domu (BW sajt: „W Residences Belgrade će pružati uslugu Whatever/Whenever®, i stanari će, kao u hotelu, imati šta god žele, kad god požele“). A od turbanističke ideje do stvarnosti nažalost više i nije tako dugačak put. Po proliferaciji kockarnica, kazina i kladionica, obaveznih zlatara i menjačnica, teretana, spa, velnes i fit centara, frizeraja, restorana, barova, kafea, picerija, bestseler knjižara, pojedini delovi Beograda već evociraju gustinu i prirodu sadržaja kakvog prvoklasnog hotelskog enterijera. Po svojim enklavama preskupog stanovanja i obligatnom novogradnjom ekskluziv-rezidencija, po privatizovanim segmentima javnih površina, po kičerskom luksuzu koji se lepršavo odmeće od stvarnosti siromaštva i iznudice, njegov centar, segregiran na gazde i goste, na gospodu i poslugu, takođe sve bolje zaziva hotelsku metaforu. Za udovoljenje turistima, naime, njegove središnje zone polako se prazne od stalnih stanovnika, a prekarni radnici upošljavaju za sitan novac. Krupan novac, međutim, osnovni je pokretač turbanizma, koji prodire duboko u institucije sistema gde otvara vrata lopovluka, korupcije i bezakonja. NJime se plaća pokornost i ćutanje državnih uposlenika, a pri kraju platnog spiska su i arhitekti, tek izvršitelji glavnog naloga da se grad uveličava, često i protiv vlastite profesionalne časti, koja nestaje s činjenicom da se uvek nađe drugi da to obavi umesto onog koji neće. Hor političara i vlasnika novca, kad je dobre volje da taj nalog ulepša, bezbroj puta ponavlja refren da ono što ne stvara višak vrednosti ometa prosperitet. Mnogo šta se onda tumači kao prepreka a ne prilika napretku, kulturno, arhitektonsko, čak i nasleđe prirode, te kaskada nasilja nad gradom ima okomit pad. Nemilostivo se ruše, odnosno, u sumnjivom požaru stradaju dela dva vrhunska neimara dugog 19. veka - Jovana Ilkića i Konstantina Jovanovića - kuća Velimirovića u Resavskoj i kuća u Karađorđevoj 7. Da se preduhitri nejaka odredba o zaštiti prostorne celine, obnoć je srušen rani primer moderne u srpskoj arhitekturi - kuća Obradovića u Topolskoj 15, arhitekte M. Šlanga iz 1927. Bez ikakvog, osim investitorskog razloga, rušenju je namenjena neoklasicistička zgrada u Admirala Geprata 14, premda je sastavnica istorijske celine gornjeg poteza te ulice kraj Vaznesenske crkve, u dragocenom skladu sa susednom, takođe neoklasicističkom, zgradom bivšeg Državnog saveta (danas Ministarstva finansija). Kao u košmarnom snu, na red čekaju Kovnica AD arhitekte Bogdana Nestorovića (1930-1931), a potom čak i istorijska silueta sa arheološkim slojevima Beogradske tvrđave (turistička žičara), šuma Košutnjaka (gradnja u kompleksu Avala filma), vračarski Grantovac (Plan detaljne regulacije), Stari savski most, Sportski centar Vračar, kafana Orač… Bez premca u ovdašnjoj povesnici rušenja po turbanističkoj matrici je ipak predviđena gradnja u zoni makiškog vodoizvorišta odobrena Planom detaljne regulacije dela Makiškog polja, čime je uslovljen početak i određena prva trasa Beogradskog metroa. Zamisao unosne prodaje komercijalnih stanova za preko 36.000 stanovnika, za prvog investitora, koji je odustao, ali i za drugog, koji će doći, ima dimenziju dvostrukog pomračenja urbanističkog razuma. Menjajući logičan pravac razvoja metro-sistema na osovini sever-jug, te rušeći ekološki temelj beogradskog vodovoda, postavljen 1892, a zasnovan na ekonomski isplativijem i ekološki suverenijem korišćenju podzemne, prirodno filtrirane vode, pouzdanijeg kvaliteta. Prirodno bogatstvo nadomak Beograda žrtvuje se veštačkom blagu tržišne stanogradnje, koja neminovno vodi gašenju makiških reni bunara i Pirovoj pobedi koncepta pretežne eksploatacije površinske savske vode. Građanima se u nasleđe ostavlja da vodu za piće prerađuju u nedovršenim (Makiš) ili zastarelim postrojenjima (Bele vode), najverovatnije po skupoj ceni dobavljaju s dalekih izvora susednih zemalja ili kupuju u plastičnim bocama. Premda sadašnja pokolenja budućim duguju makar ono što sama imaju, investitoru se dopušta da sebi ugrabi korist makar doneo štetu živima i oduzeo prava onima koji će se tek roditi. Pod okriljem autokratije i kakokratije - samovlasnog i rđavog upravljanja - turbanizam i hegemonski vulgarni ekonomizam deluju na nepročitan i neshvaćen, zloupotrebljen i u mnogočemu upropašćen grad, gazeći prava sadašnjih i budućih generacija.