Populističke umesto populacionih mera

Crne prognoze demografa da će u Srbiji 2040. živeti svega 5,2 miliona ljudi, umesto trenutnih oko sedam, počele su ubrzano da se obistinjuju, prema nedavnim podacima Republičkog zavoda za statistiku. U prošloj, godini korone preminulo je za 13,9 odsto stanovnika više nego u 2019, dok ih je za 2,9 odsto manje rođeno. Samo u 2020. broj stanovnika u Srbiji smanjen je za više od 53.000, jer je rođeno 61.693 dece, a umrlo je čak 114.954 ljudi. I to se desilo samo dve godine nakon što je u martu 2018. predsednik Srbije Aleksandar Vučić na sva zvona najavio nove mere populacione politike. Ako su ovo efekti tih mera, crno nam se piše. Povećana smrtnost nije vezana isključivo za kovid pacijente, već i za obolele od drugih bolesti kojima nije pružana adekvatna zdravstvena nega, naglašavaju demografi. Polovina umrlih od posledica kovida bili su stariji od 70 godina, prema statistici Instituta za javno zdravlje „Dr Milan Jovanović Batut“. Tako se virus cinično poigrao sa faktom da Srbija spada među najstarije zemlje u svetu, dok se državna briga o priraštaju svodi na niz demagoških mera bez promišljenog plana i željenog efekta. Ništa se svrsishodno ne radi ni na sprečavanju odliva stanovništva. Egzodus ne stopiraju parole državnog vrha o visini stope rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP), „prvoj u Evropi, a među prvim na globalnom nivou“. Za ostanak ovde „nužno je da BDP raste pet odsto godišnje, i to dugoročno, kako bi se smanjila velika ekonomska zaostalost, i kako bismo se približili proseku razvijenih zemalja tokom narednih pet-šest decenija“, kako ekonomista dr Danilo Šuković sa Instituta društvenih nauka prenosi procene Svetske banke. Odavde odlaze uglavnom mladi, na reproduktivnom optimumu, što stvara začaran krug gašenja života u zemlji sa prosečnom starošću od 28,5 godina – ali, sredinom prošlog veka. „Današnji podaci ukazuju na to da je prosečan stanovnik Srbije, bez Kosova i Metohije, star više od 43 godine, dok je svaki peti stariji od 65 godina“, upozorava dr Jelena Stojilković Gnjatović, docent Odseka za demografiju Geografskog fakulteta u Beogradu. Sa stanovišta demografije stvari su jednostavne, pa svaki rat, sankcije, bombardovanje, zdravstvena kriza... povlači razdoblje nepovoljnih tendencija u demografskim procesima, objašnjava Stojilković Gnjatović. Situacija postaje apsurdna kad se država umeša u saniranje posledica nepovoljnog populacionog trenda, recimo raspisivanjem konkursa Ministarstva kulture i informisanja (2018) za najbolji slogan kao podstrek natalitetu. Pobednički moto „Rađaj, ne odgađaj“ izazvao je revolt građana, nevladinih organizacija, ali čak i dela državnog aparata, pa je i Zorana Mihajlović kao predsednica Koordinacionog tela Vlade za rodnu ravnopravnost isticala da „žena ne sme da se doživljava kao mašina za rađanje“. Konkurs je propao, da bi u javnosti bio proglašen „još jednom prevarom države“. Gotovo istovremeno, odbačen je predlog da seksualno vaspitanje uđe u naš školski sistem, što je uskratilo đacima da blagovremeno nauče da namerni pobačaj nije poželjna mera kontracepcije. Što bi to učili u školama, kad imaju predsednika Aleksandra Vučića da se perfidno suprotstavi abortusu rečima da bi „lekari trebalo da pokažu ultrazvuk i otkucaje srca deteta“, pre no što se trudnica odluči da abortira. I ovi su navodi uskovitlali javno mnjenje, ali ne u željenom smeru, kao ni konkretne finansijske mere za podsticaj rađanja, donete 2018. Po njima, za prvo dete država isplaćuje 100.000 dinara, za drugo 240.000 dinara u 24 rate, za treće 1.440.000 u 120 jednakih rata, a za četvrto 2.160.000, podeljenih u isti broj rata kao i za treće dete. Iznos je neznatno uvećan za 2021. godinu, a osim ove vrste podrške, roditelje pomažu i gradske skupštine. Međutim, u ovim merama kriju se razni nonsensi, pa državna računica upućuje na zaključak da se ženi više isplati da ne radi, kako za 10 godina isplaćivanja rata roditeljskog dodatka, ona postaje apsolutno ekonomski zavisna i nepodobna na tržištu rada zbog manjka iskustva. Ona biva zaista svedena na reproduktivnu mašineriju, sve dok ne dođe do petog deteta čije rađanje država ne podstiče. „U obrazloženju Zakona o finansijskoj podršci porodici sa decom, nadležni su se pozvali na preporuku Svetske zdravstvene organizacije koja kaže da je za zdravlje žene dobro da ne rodi više od četvoro dece“, zakonski limit objašnjava Tatjana Macura iz udruženja Mame su zakon. Ali, kako Zakon nije pisan u duhu svetskih populacionih politika, ova vrsta ograničenja ostala je nedovoljno jasna, naglašava Macura. Ni Šuković ne vidi smisao u ograničenju beneficija na četvoro dece. „Naprotiv, ono doprinosi još većem socijalnom raslojavanju u našem društvu, s obzirom na to da je po pravilu broj dece veći u siromašnijim porodicama“, on naglašava. „Imajući u vidu da u Srbiji imamo problem sa ohrabrivanjem rađanja prvog ili drugog deteta, postavlja se pitanje koliko su stimulativne mere promašile ciljnu grupu. Mislim da je odabir podrške porodicama koje očekuju treće i/ili četvrto dete rasipanje ogromne količine novca bez efekta ili sa lošijim rezultatima“, nadovezuje se Macura. Da apsurd bude veći, paralelno sa plasiranjem podsticajnih mera, promenjen je i način obračunavanja primanja porodilja, pa pojedine dobijaju manje od 1.000 dinara mesečno. Udruženje Mame su zakon i slična detektovala su desetak kategorija žena pogođenih ovim delom Zakona, od kojih najviše trpe one sa manje od 18 meseci vezanog radnog staža. „To su najčešće žene koje nazivamo ’nevidljivim radnicama’, angažovane na crnom tržištu ili u sivoj zoni, ili one koje teško dolaze do posla, a pogotovo sigurnog, i to u najreproduktivnijem periodu života“, navodi Macura. Zanimljivo je i da se u Strategiji podsticanja rađanja iz 2018. ne navodi eksplicitno nijedna država kao uzor Srbiji, dok je Mađarska apostrofirana kao negativan primer pronatalitetne politike. A mere mađarske vlade podrazumevaju pomoć pri rešavanju stambenih pitanja kao i smanjenje ili otpis hipoteke u zavisnosti od broja dece u porodici, beskamatni kredit do oko 30.000 evra čija se otplata stopira određeni broj godina ako se par odluči za proširenje porodice. Pad nataliteta u domaćim uslovima stoga ne može nikog da začudi, kao što su očigledni i razlozi za pražnjenje Srbije emigracijama. Iako još nema društvenog konsenzusa o uzrocima iseljavanja, a još manje o njihovom uklanjanju, i ovde se neke mere preduzimaju, kao što je formiranje Koordinacionog saveta za praćenje tokova iz oblasti ekonomskih migracija. Vlast takođe najavljuje izgradnju stanova za mlade i implementira projekat „Moja prva plata“, što opet može da bude pucanj u prazno. Ili, „mrtvo slovo na papiru“, kako su prošli i mnogi drugi investicioni planovi proteklih decenija, kako ističe Šuković. „Čak i ukoliko bi se kojim čudom stvarno izgradili stanovi za mlade za svih najavljenih 500 miliona evra, to bi imalo vrlo mali ili gotovo neprimetan uticaj na iseljavanje mladih iz Srbije“, opominje Šuković. „Jer, oni ne odlaze zbog toga što nisu stambeno obezbeđeni, nego što ne vide perspektivu za bolji život u našoj zemlji“, Šuković ističe i da mlade ne čeka stan ni u zemlji emigracije, ali ga tamo mogu zaraditi. I to živeći „u uređenom društvu gde neće biti diskriminisani, i gde će njihov uspeh u životu zavisiti isključivo od njihovog rada i sposobnosti“. I projekat „Moja prva plata“, iako kratkoročno možda i produktivan na planu smanjenja velike nezaposlenosti mladih, teško da će imati značajnije efekte na njihovo iseljavanje jer „ne dotiče ključne uzroke ovog trenda“, po Šukovićevom mišljenju. A to su korupcija i bezakonje, zbog kojih mladi beže odavde, svesni populističke propagande, što uzrokuje sve veće gubljenje vere u poredak, tvrdi Šuković. Populističke mere vlasti obuhvataju i strane investicije, istina nužne s obzirom na to da „naša zemlja ne raspolaže dovoljnom akumulacijom, kao krucijalnim uslovom ekonomskog rasta“, po rečima Šukovića. Problem je što se ti strani investitori ne pridržavaju ekoloških standarda, pa nanose štetu životnoj sredini i zdravlju ljudi, ali i opstruiraju osnovna radnička prava kao što su sindikalno organizovanje, uslovi rada i slično. Ko bi bio lud da ostane u tako „prljavoj“ Srbiji (i to još u pelenama)? Zbog toga odlazi ne samo intelektualni krem, već i najbolji majstori, kuvari, vozači autobusa i drugi snalažljiviji građani, njih oko 50.000 godišnje. O tome još sanja više od petine stanovništva, dok oni koji su otišli mahom ne planiraju da se vrate, niti to žele svojoj deci, prema istraživanju udruženja Srbija 21. „Naravno da je cena odliva mozgova izuzetno visoka, kao i cena odlaska manje stručnih kadrova, budući da se njihovim odlaskom gubi sve što ti kreativni ljudi mogu da stvore, kao i ono što je investirano u njihovo obrazovanje“, napominje Šuković. Zauzvrat dobijamo doznake iz inostranstva kao značajnu stavku u našem platnom bilansu i doprinos našoj međunarodnoj finansijskoj stabilnosti, ali je šteta nesagledivo veća. A ona se računa na oko dve milijarde evra godišnje. Migracije su nezaustavljiv proces na globalnom nivou usled stalne težnje da ljudi iz siromašnih zemalja idu u bogatije. No, problem Srbije je mnogo dublji od ovog načelnog trenda i zasniva se na već obrazloženim postulatima - nemanju perspektive i uskraćivanju ljudskih prava, pa i na čist vazduh. „Toga u Srbiji nema zbog partokratije, korupcije, zarobljenih i razorenih institucija kao i autokratskog vršenja vlasti“, podvlači Šuković. I sve dok se ovo ne promeni ne možemo očekivati da naša zemlja postane mesto gde može lepo da se živi. „Ovo bi mladi brzo uvideli i ostali kod kuće, spremni čak i na žrtvu nižeg standarda u kraćoj budućnosti u zalog za slobodu, demokratiju i ekonomski prosperitet “, dodaje Šuković. To „zlatnije“ doba starije stanovništvo sigurno neće dočekati, zamenjeno drugim ostarelim građanima, pod „hipotekom“ penzija zasnovanih na međugeneracijskoj solidarnosti, odnosno – visini plata državnih službenika koji zapravo ništa ne proizvode. Kao, uostalom, ni političari, ako se ne računaju plodovi jalove demagogije – aplauzi istomišljenika za govornicama uz obavezno – živela Srbija!