Ideje moje, benzin vaš

Sa izuzetkom Rasima LJajića, Mlađan Dinkić je najdugovečniji politički akter u Srbiji nakon petooktobarskih promena. Iako je svih tih godina njegovo ime često bilo sinonim za „uništenje srpske ekonomije u tranziciji, afere i pljačkašku privatizaciju“, a tadašnji opozicionar Aleksandar Vučić čak je mahao i zatvorskom uniformom sa njegovim imenom u Skupštini Srbije, Dinkić je za prvih 13 godina srpske tranzicije promenio gotovo sve ekonomske pozicije u zemlji, od guvernera, preko ministra finansija, ekonomije i regionalnog razvoja, do potpredsednika Vlade i bio deo svake vlasti, uključujući i Vučićevu. Ako je u prvim godinama i radio onako kako su „svirale“ vodeće međunarodne finansijske institucije u gotovo svim postsocijalističkim privredama, kako je tranzicija odmicala, a njegovi politički apetiti rasli, ekonomska politika zemlje je počela da se prilagođava njemu. Jedini je političar za kojeg su mediji bili skloni upotrebiti kovanicu koja se ranije pripisivala Slobodanu Miloševiću - „sve je isto samo njega nema“. Jer, iako je dnevnu politiku napustio još pre sedam godina, ekonomska koja se i dalje vodi u Srbiji neodoljivo podseća na sva Dinkićeva čeda, od stezanja i popuštanja kaiša u zavisnosti od njegove ministarske funkcije, do politike investicija, subvencija i regionalnog razvoja usklađenih sa njegovim političkim ambicijama. Bio je prvi guverner Narodne banke Jugoslavije, odmah nakon promena 5. oktobra 2000. i najmlađi u istoriji srpske centralne banke. Poziciji na koju su ga imenovala oba doma Savezne skupštine krajem novembra 2000. prethodilo je njegovo angažovanje u tadašnjoj srpskoj opoziciji, odnosno stvaranje ekspertskog tima pod nazivom G17, koji je u jeku političke borbe opozicije protiv režima Slobodana Miloševića kreirao i „ekonomski program reformi“, koji je opozicija odmah prihvatila kao svoj. Asistent čuvenog profesora LJubomira Madžara na Ekonomskom fakultetu u Beogradu napisao je 1994, nakon nezapamćene hiperinflacije, najpre feljton u tadašnjoj Borbi, a onda i knjigu Ekonomija destrukcije u kojoj objašnjava fenomen piramidalnih banaka i pljačku naroda koju su pod pokroviteljstvom vlasti izvršili Dafina Milanović i Jezdimir Vasiljević. To ga je, kako je kasnije pričao Dinkić, preporučilo Demokratskoj stranci. „Kada je izašao moj feljton, zapazio me je kolega Ivan Vujačić, i odveo u marketinšku agenciju Spektra koja je radila na promociji DS-a za izbore 1993. To je kampanja za koju je Aleksandar Tijanić smislio slogan Pošteno. Tada sam upoznao Zorana Đinđića i odbio njegov poziv za angažovanje u stranci, ali sam kasnije, tokom 1995. prihvatio da budem njegov tajni ekonomski savetnik.“ Kao lider grupe eksperata, kako je sebe nazivao tadašnji G17, Dinkić se uoči septembarskih izbora 2000, a onda i petooktobarskog svrgavanja sa vlasti Miloševića, već promovisao u vodećeg ekonomskog stručnjaka tadašnje opozicije. Govorio je da je javno kandidovanje Vojislava Koštunice za predsednika SRJ njegova zasluga, pa je tu zaslugu odmah nakon dolaska Koštunice na vlast i naplatio titulom najmlađeg guvernera tadašnje Narodne banke Jugoslavije, i pored trzavica sa Crnom Gorom kao drugom republikom tadašnje SRJ oko njegovog izbora. U NIN-u od 7. decembra te godine, o temi sa naslovne strane - izboru novog guvernera - piše: „Desetak dana bilo je neizvesno da li će predsednik Vojislav Koštunica za novog guvernera uopšte predložiti Mlađana Dinkića koji se na to mesto praktično `samopostavio` odmah posle 5. oktobra. Dinkić, koji je lični marketing odlično usavršio, nastupao je već kao guverner, donosio mere iz `svoje` nadležnosti, najavljivao konvertibilnost dinara, isplatu stare devizne štednje i dečijeg dodatka, govorio o deviznim rezervama i prijemu u MMF. Narod se usled neprekidne okupacije svih mogućih medija na njega toliko navikao da je već postalo prirodno da on bude guverner...“ Dinkić je na mestu prvog čoveka centralne banke tadašnje SRJ proveo prve tri godine srpske tranzicije, a kako je godinama kasnije u autorskim tekstovima za Politiku pisao tadašnji guverner NBS Dejan Šoškić, moglo bi se zaključiti da se upravo Dinkiću pripisuje krivica za dve od tri najveće greške domaće tranzicije. Prva je jačanje dinara, jer kako objašnjava Šoškić, inflaciju tokom 2001. i 2002. od oko 96 odsto pratio je pad vrednosti dinara za samo 3,7 odsto, odnosno dinar je na veštački način održavan na nivou koji nije odgovarao stanju u ekonomiji, a posledice su onda previše uvoza a premalo izvoza i domaće proizvodnje. „Pod dejstvom ovako precenjenog dinara nove investicije su išle u pravcu jednostavnije i brže zarade na uvozu umesto ka domaćoj proizvodnji i izvozu uz otvaranje novih radnih mesta u zemlji“, piše 2012. Šoškić, uz opasku da je građanima prodata iluzija o rastu plata i standarda u evrima. Kao drugu grešku koja se direktno može staviti na teret Dinkiću, on navodi evroizaciju, odnosno ozakonjenje deviznog poslovanja, koje uvodi mogućnost plaćanja i u devizama i u dinarima sa valutnom klauzulom, što je kasnije, između ostalog, omogućilo bankama da masovno odobravaju kredite vezane za strane valute, čime je valutni rizik sa bilansa banaka prenesen na građane i privredu, dok je NBS izgubila mogućnost da u punom kapacitetu koristi referentnu kamatnu stopu kao jedan od najvažnijih instrumenata suverene monetarne politike. Ni iz treće greške koju Šoškić pominje, a to je realizacija procesa privatizacije u Srbiji, Mlađan Dinkić nije sasvim isključen. Naime, njemu se u proteklih 20 godina često stavljala na teret odgovornost za odluku NBJ da ugasi četiri najveće državne banke (Beobanka, Investbanka, Beogradska banka i Jugobanka), čime je finansijsko tržište predato u ruke strancima i otvoren put za ulazak banaka sa stranim kapitalom na domaće tržište. Zanemaruje se, međutim, „sitnica“ da je za sanaciju tih banaka bilo neophodno više milijardi evra, kojih nije bilo. A čini se da su svi zaboravili i na to da njihov stečaj nije okončan, iako im je katanac na brave stavljen još 1. januara 2002. Nagla liberalizacija tržišta, pa i bankarskog, traljava i često sumnjiva privatizacija, pokazaće se deceniju kasnije, jesu bile najveće greške srpske tranzicije koje su dovele do neočekivano sporog ekonomskog rasta, pritom naopako nasađenog. Umesto industrije koja je propadala, ostavljajući stotine hiljada ljudi bez posla, rast su gurale usluge, a banke su zajedno sa telekomunikacijama vukle taj spori srpski tranzicioni vagon. Kreditna aktivnost je rasla najbrže, a uporedo sa njom i deficiti u državnim bilansima, od budžetskog, preko spoljnotrgovinskog, do na kraju platnog. U kakvog će se političkog igrača pretvoriti evidentni mag samopromocije, a što su mediji kod njega prepoznali i pre dolaska DOS-a na vlast, moglo se naslutiti već 2003. kada Dinkić svojim političkim saborcima iz vremena rušenja Miloševićeve vlasti nije oprostio smenu sa mesta guvernera. Iako je njegova funkcija praktično prestala da postoji, jer je stupanjem na snagu Ustavne povelje Srbije i Crne Gore, februara 2003. Narodnu banku Jugoslavije zamenila Narodna banka Srbije, vlada Zorana Živkovića iskoristila je tu situaciju da Dinkića zameni sa Kori Udovički. Zbog ovog „noža u leđa“ G17 je svojim dotadašnjim saborcima najavio „osvetu“, a novoimenovanoj guvernerki Udovički poručio da će „leteti kao kofer“ čim se oni vrate na vlast. To se i desilo. Vlada Zorana Živkovića, nesvesna Dinkićeve političke umešnosti, opterećena aferama, ali i uhvaćena u nameštanju skupštinskog kvoruma glasom koji je u Skupštinu „doleteo“ iz turskog letovališta Bodrum, upravo za potrebe izbora Udovički i novog Saveta guvernera, ubrzo je „pala“, a guvernerku je nešto kasnije zamenio Radovan Jelašić, koji na čelo NBS dolazi upravo kao kadar blizak Miroljubu Labusu i Mlađanu Dinkiću. Iza Dinkića će ostati i video-zapis nazvan „nemoj da mi diraš majku“, koji svedoči o njegovom sukobu sa dotadašnjim prijateljem Božidarom Đelićem, ministrom finansija u Vladi, koji je bio na ivici fizičkog obračuna usred televizijske emisije, a razlog je sukob oko afere Nacionalna štedionica i naplate ekstraprofita Bogoljubu Kariću, ali o tome kasnije. Otvarajući aferu Bodrum koju će godinama kasnije priznati i tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić, ali i aferu Janjušević-Kolesar (Dinkić je novinarima podelio dokument mađarske Uprave za borbu protiv kriminala u kojem se savetnici pokojnog premijera Zorana Đinđića, Zoran Janjušević i Nemanja Kolesar, sumnjiče za pranje novca i primanje mita) G17 je praktično učinio najkrupniji korak u rušenju Živkovićeve vlade krajem 2003, iako nije bio njen deo. Mlađan Dinkić „osvetio“ se povratkom u vlast, onako kako je i obećao. Iako je tada afera Nacionalna štedionica uveliko bila otkrivena, a Velimir Ilić, lider Nove Srbije tvrdio da „ako je 10 odsto onoga što se priča za Dinkićevo učešće u toj aferi tačno, on ne bi smeo da bude ministar u Vladi“, nakon parlamentarnih izbora 2004. on postaje glavni čuvar državne kase, to jest ministar finansija u prvoj vladi Vojislava Koštunice. I tu je vladu, međutim, zajedno sa svojom političkom opcijom napustio dve godine kasnije, nezadovoljan usporavanjem procesa evropskih integracija Srbije. U međuvremenu, dok je upravljao resorom finansija, Dinkić je idejni tvorac Nacionalnog investicionog plana, odnosno trošenja novca iz privatizacionih prihoda, koji je Dinkić predložio, a vlada Vojislava Koštunice legalizovala rebalansom budžeta tokom te iste godine, neki mesec pre nego što će G17 napustiti izvršnu vlast. Podsetimo da je tada ministar finansija obraćajući se javnosti, ali i međunarodnim institucijama koje su bile nezadovoljne činjenicom da Srbija konačno uspostavljanje balansa u javnim finansijama kani trošiti na nekakav NIP, izjavio da mu je to „najdraži rebalans u životu“. Istovremeno je najavljivao i kako Srbija neće obnoviti aranžman sa MMF-om, upravo zbog njihovog suprotstavljanja namerama vlasti da novac troši na osnovu diskrecionih odluka pet ministara u vladi, koji će sami odlučivati u šta bi država trebalo da ulaže ostvarene viškove. Mlađan Dinkić ostaće upamćen i kao ministar koji je, uglavnom tajno, spoticao i osnivanje Fiskalnog saveta Srbije, institucije koja služi kao fiskalni kontrolor države, to jest vlasti. Takođe, subvencionisanje dolaska investicija, pretežno stranih, odnosno davanje izvesne sume novca po svakom novootvorenom radnom mestu, ali i drugih privilegija, poput zemljišta i komunalne infrastrukture, što zapravo znači najklasičnije favorizovanje na tržištu, ekonomsko je čedo Mlađana Dinkića, koje se u Srbiji primenjuje i dan-danas, iako nikada nisu izračunati stvarni efekti takve državne politike. Pozivajući se na irski ili slovački model država je tada, suprotno kritikama, tvrdila da će takvi podsticaji dovesti do većeg interesovanja investitora za našu zemlju i otvaranja novih radnih mesta, te da će se svaki uloženi dinar na taj način višestruko vratiti državi kroz poreze. Sve se, međutim, godinama pretvorilo u svoju suprotnost. Efekti nisu nikada izračunati, subvencije su postale predmet različite vrste spoljnog i unutrašnjeg potkusurivanja, dolazili su trećerazredni ulagači, sa niskokvalitetnom proizvodnjom, često i spornim odnosom prema radnicima i njihovim pravima, ugovori sa tim investitorima su opstajali i uprkos kršenju članova koji se tiču obaveze zapošljavanja u određenom vremenskom roku, a država je nastavljala da na ovakav način troši novac poreskih obveznika. Mlađan Dinkić bio je ministar, ali sada ekonomije i regionalnog razvoja, i u drugoj vladi Vojislava Koštunice, koja jedva da je sastavila godinu dana, da bi onda nakon pobede DS-a na izborima 2008. i formiranja vlade Mirka Cvetkovića postao i potpredsednik. Upravljajući sektorima ekonomije i regionalnog razvoja, Dinkić je svoje političke ambicije rešio da ostvari upravo kroz ideju ravnomernijeg regionalnog razvoja. Sa jedne strane, na državnom nivou je Zakonom o finansiranju lokalne samouprave spovodio politiku prebacivanja direktnog ubiranja pojedinih poreza sa centralne vlasti na lokalne samouprave, dok je na partijskom nivou stvarao Ujedinjene regione Srbije, najpre 2010. kao koaliciju nacionalnih, regionalnih i lokalnih stranaka i saveza, da bi 2013. URS i formalno postao politička partija. Dinkić je vešto sjedinio svoje političke ambicije sa državnom funkcijom, pa je ekonomska politika, a pogotovo u oblasti subvencija i investicija, ali i regionalnog razvoja vođena tako da on učvrsti svoj i politički položaj stranaka koje su činile URS. Zbog sprovođenja trošadžijske politike, usred globalne ekonomske krize koju je samo Dinkić smatrao srpskom razvojnom šansom, bilo je, uprkos pokušajima da se to sakrije, velikih neslaganja između tadašnje ministarke finansija Diane Dragutinović i ministra ekonomije Mlađana Dinkića. NJegovo neslaganje sa premijerom Cvetkovićem koga je, takođe, često javno kritikovao, ali i ministarkom finansija, eskaliralo je na slučaju Gorenje, odnosno nastojanju Dinkića da ovu investiciju, koju je država takođe subvencionisala, dovede u Zaječar, jer je tamo na vlasti bila stranka koja je bila deo URS-a, a ne u Valjevo, kako je prvobitno planirano. Valjevcu Slobodanu Iliću, inače državnom sekretaru u Ministarstvu finansija je očigledno tada prekipela Dinkićeva politika „dovlačenja“ stranih investitora, pa nakon što je njihov sukob dospeo u javnost, Mirko Cvetković odlučuje da ih obojicu smeni. Dinkić, dok je trajao postupak za smenu, podnosi ostavku, sa obrazloženjem da ne želi da izazove pad Vlade i dodatno uspori proces evropskih integracija, te da se seli u poslaničke klupe gde će biti šef poslaničke grupe URS. Ostaće upamćeno kako je Dinkić još 2007. najavljivao da će svaki građanin od besplatnih akcija dobiti po 1.000 evra. Godinama kasnije, kada je postalo više nego jasno da od toga nema ništa, tvrdio je da stoji iza te procene i da je vrednost akcija u međuvremenu pala zbog svetske ekonomske krize. Tek pre dve godine priznao je da je to od početka bila laž, te da je na to bio primoran kako tadašnji predsednik Srbije Boris Tadić ne bi izgubio izbore 2008. od Tomislava Nikolića. Takođe, pripadaju mu i „zasluge“ i za dovođenje Fijata u Kragujevac, jedne od prvih investicija po receptu tajnih ugovora, sa velikim državnim subvencijama i privilegijama koje je država davala stranim ulagačima. „Kao ministar ekonomije sam doveo Fijat, najveću investiciju u Srbiju“, rekao je za Večernje novosti, novembra 2011. NJegov politički savez, nakon izbora 2012. postaje deo nove vladajuće koalicije, a Dinkić sjedinjuje resore finansija i ekonomije u vladi Ivice Dačića. Ipak, optužujući premijera Dačića da ga je izdao kako bi sačuvao svoju premijersku fotelju, a nakon odluke da u rekonstruisanoj vladi Ivice Dačića ne bude URS-a, Dinkić i ostali članovi Vlade iz redova ovog političkog saveza podnose 2013. ostavke. I mada je nastavak ministrovanja i povratak stare političke moći najavio već na narednim parlamentarnim izborima, URS 2014. ostaje ispod cenzusa, a Dinkić nakon takvog izbornog rezultata podnosi ostavku na mesto predsednika stranke. Ovaj politički savez, nastao kao knjiški primer političkog pragmatizma, bez ikakve ideologije, nestao je praktično onda kada je iz politike nestao i njegov idejni tvorac. Sa druge strane, mnoge kreacije ekonomske politike Mlađana Dinkića debelo su nadživele njegovo političko delovanje, a najzvučnija je svakako politika subvencija koja je bez ikakvih kriterijuma za dodelu i limita kada su u pitanju iznosi sredstava po radnom mestu, tek nakon Dinkića doživela procvat. Vučićev plan Srbija 2025. mnoge je podsetio na čuveni Mlađin NIP. Na utisak koji u javnosti provejava i danas, da je Mlađan Dinkić srušio svaku vladu čiji je bio deo, ovaj bivši političar svojevremeno je odgovorio ovako: „Urbana je legenda da sam ja srušio tri vlade, a istina je da sam oborio samo jednu, vladu Zorana Živkovića, i to kada sam bio u opoziciji.“ Javnost će se setiti i kako je uoči izbora 2008. osvitao gotovo svakodnevno na naslovnoj strani tabloida Kurir, uglavnom kao glavni krivac za različite afere u državi. Zbog laži koje su tada o njemu iznošene, Dinkić je list tužio više puta, a u javnosti se spekulisalo da je njegova osveta usledila tako što je tadašnja vlast 2009. uhapsila bivšeg vlasnika Kurira Radisava Rodića. Iste godine, a što se u medijskoj čaršiji tumačilo kao deo istog plana, odnosno Dinkićeve osvete Kuriru, ali i upozorenja svima ostalima, predložene su izmene Zakona o informisanju, sa višestruko većim kaznama medijima koji ne poštuju pretpostavku nevinosti i na druge načine iznose neistinite i neproverene informacije. Ostaće zapamćeno da se tada „demokratska vlast“ Borisa Tadića našla su situaciji da se ovakvom zakonu usprotivi SPS, tada koalicioni partner DS-a i opozicioni SNS, kao i poslanici DSS-a. Evo kako je o spornom zakonu koji je vlast usvojila i bez glasova stranke Ivice Dačića, da bi kasnije neke njegove odredbe neustavnim proglasio Ustavni sud, pisao nedeljnik Vreme: „Vladajuća koalicija se dovela u paradoksalnu situaciju u kojoj je SPS, poznat po gušenju medija tokom devedesetih, preuzeo ulogu zaštitnika medija i medijskih sloboda. Socijalisti Ivice Dačića odbili su, naime, da na sednici Vlade podrže Predlog izmena zakona o informisanju, iza kojih stoji Ministarstvo kulture, jer `ne žele da budu optuženi za isto ono što su radili u prošlosti`. Šlag na tortu svakako su bile Vučićeve ocene da je novi zakon gori čak i od onog njegovog, po zlu zapamćenog, iz 1998.“ Osim gašenja četiri banke, guverneru Dinkiću se na teret stavljalo i gašenje Zavoda za obračun i plaćanje (ZOP), a platni promet preuzele su poslovne banke. ZOP je prestao da postoji poslednjeg dana 2002, a tadašnji guverner će posle više od jedne decenije biti i saslušavan u istrazi koju je tužilaštvo pokrenulo upravo sa ciljem da ispita da li je on imao pravo i ovlašćenje kao guverner da imovinu ZOP-a da na korišćenje poslovnim bankama, tačnije Nacionalnoj štedionici. Naime, afera Nacionalna štedionica jedna je od najznačajnijih, ako ne i najvećih afera postmiloševićevske Srbije, a kako piše Miša Brkić u knjizi O učincima slabih institucija, ovu aferu je „zatvorio onaj koji je sve vreme bio u njenom epicentru“, misleći upravo na Dinkića, koji je 2006. kada je ta banka prodata stranom vlasniku izjavio da je time „stavljena tačka na spekulacije koje su u javnosti postojale od osnivanja ove banke“. Ta afera, piše Brkić, „mogla bi se označiti kao tipičan primer konverzije dobre početne ideje od javnog interesa, a to je formiranje jedne nacionalne finansijske institucije u partijsko-privatni finansijski interes koji postaje dominantan u kasnijim fazama, da bi na kraju ceo slučaj bio zataškan kada je banka prodata“. Nacionalna štedionica osnovana je nakon petooktobarskih promena tako što je tadašnji direktor ZOP-a viđenijim biznismenima poslao pismo-inicijativu za osnivanje. Objašnjavajući kasnije razloge za ovu inicijativu i osnivanje Nacionalne štedionice, koja svojim imenom upućuje na pogrešan zaključak da se radi o državnoj banci, a u stvari je privatna, njen direktor je napisao: „Formirana je kao komercijalna banka, odnosno akcionarsko društvo u koje je 13 uglednih banaka, osiguravajućih društava i domaćih firmi udružilo svoje interese i uloge. To je učinjeno na osnovu političkog konsenzusa političkih faktora, u cilju obezbeđivanja transformacije ZOP-a nastavljanja servisiranja isplate stare devizne štednje, koju je u značajnom delu do tada obavljao ZOP.“ Banka, čiji vlasnici su prilikom osnivanja bili, među ostalima, DDOR, Sintelon, „Toza Marković“ Kikinda, C market, JUBMES, Apatinska pivara, Beopetrol, Energoprojekt... počela je da radi početkom 2002, a prve depozite u nju su položili tadašnji premijer Srbije Zoran Đinđić, kao i lideri G17 Miroljub Labus i Mlađan Dinkić, kao guverner NBJ. Banka je brzopoteznim odlukama monetarne i izvršne vlasti dobijala privilegovani položaj na tržištu i važne poslove, a jedan od njih je i ugovor o saradnji koji je NBJ potpisala sa Nacionalnom štedionicom oko preuzimanja ekspozitura, poslovnog prostora i radnika ZOP-a, bez ikakve naknade. Mediji su, kasnije, praveći inventar, ustanovili da je ova banka od države dobila pridev nacionalna, iako je bila privatna, prostor i opremu na najboljim lokacijama, posao isplate stare devizne štednje, besplatnu reklamu... Afera se kasnije zahuktala, kada je krenulo emitovanje akcija i dokapitalizacija banke, odnosno kada je Vlada ustanovila da nešto u dogovoru nje i guvernera Dinkića ne ide po planu, pa su umesto države kao vlasnika barem dela akcija (uostalom državna imovina je uneta u kapital banke), njeni većinski vlasnici postajali srpski tajkuni. Počele su različite istrage i međusobne optužbe dojučerašnjih političkih partnera na ovom projektu, a sve je završeno kada je banka prodata 2006. grčkoj EFG banci. Ko se u međuvremenu ovajdio i za koliko, nikada nije utvrđeno. Tužilačka istraga o Nacionalnoj štedionici otpočela je tek 2015. da bi se dve godine nakon toga od nje odustalo. Tužilaštvo je od dalje istrage odustalo jer nije moglo da pronađe dovoljno dokaza koji upućuju na zloupotrebu službenog položaja, pošto se Dinkić sumnjičio da je kao guverner neovlašćeno sklopio sporazum s vlasnicima banke o korišćenju poslovnog prostora NBJ bez plaćanja ikakve naknade. „Nacionalna štedionica formirana je uz svu pomoć države, dati su joj posao, tržište i svi drugi državni resursi, iako je bila u privatnom vlasništvu“, piše u Izveštaju Saveta za borbu protiv korupcije o ovoj aferi. Savet je otkrio i povezanost ove banke sa Evroaksis bankom u Moskvi, preko koje je kupljen veliki broj akcija Nacionalne štedionice. „Ime Nacionalna štedionica ima pridev koji upućuje da je reč o državnom vlasništvu, dok država nije bila osnivač, nego je kapital stekla tek u sekundarnoj prodaji akcija, i da država garantuje za sigurnost poslovanja kod takve banke. Prisustvo velikog broja državnih funkcionera prilikom otvaranja banke, kao i servisiranje velikog dela devizne štednje, samo je učvrstilo pogrešan utisak u javnosti, čime je ovaj subjekat stekao privilegovan položaj na tržištu, a to je moralo rezultirati sticanjem protivpravne koristi“, jedan je od zaključaka Saveta koji nikada nije dokazan u nekom sudskom postupku. Aferu Nacionalna štedionica, baš u godini kada je ona prodata grčkoj banci zamenjuje jedna druga, prodaja Karićevog Mobtela, a u javnosti ponovo kreću spekulacije postoji li i kolika umešanost u ovu aferu tadašnjeg ministra finansija u vladi Vojislava Koštunice. Ostaće upamćeno kako je Đelić tvrdio da je Dinkić obračun sa Bogoljubom Karićem i njegovim milionima stečenim dok je država bila pod sankcijama otpočeo baš 2004. u trenutku dok je afera Nacionalna štedionica bila u jeku. Naime, Dinkić je u žižu vratio priču o ekstraprofitu, jednu od najavljivanih borbi za tranzicionu pravdu DOS-a koja nikada nije realizovana - konkretno tražio je da Kariću bude naplaćen ekstraprofit od gotovo tri milijarde dinara, i to preko Mobtela, pošto mu je njegov prethodnik na mestu ministra finansija Božidar Đelić prvo taj porez naplatio, a zatim mu taj novac vratio. U celu priču sa Mobtelom bio je umešan i austrijski biznismen Martin Šlaf koji se na kraju, pod sumnjivim okolnostima, okoristio od prodaje Mobtela norveškom Telenoru za 1,5 milijardi evra. Prethodno je Mobtel, nakon što je oduzet Kariću, izgubio licencu za rad, a Šlaf je u medijima najpre označavan kao „sumnjivi biznismen i hohštapler“, da bi najednom postao „prijatelj države“, a zabeleženo je i njegovo učešće u delegaciji Srbije koja je predvođena Dinkićem bila na razgovoru sa tadašnjim komesarom za proširenje EU. U isto to vreme, Dinkić, ali pre svega njegov tada najbliži partijski saradnik Miroljub Labus, dovođeni su u vezu i sa aferom prodaje kompanije „Knjaz Miloš“. U tu priču bio je umešan još jedan njihov partijski kolega, tada predsednik Komisije za hartije od vrednosti Milko Štimac, a sumnjalo se da neko zakulisno pokušava da proda akcije „Knjaza Miloša“. U međuvremenu, sadašnji predsednik Srbije Aleksandar Vučić otkrio je da se u svom stanu Labus sastajao sa potencijalnim kupcima iz francuske kompanije Danone, kojoj se navodno nameštala kupovina, mimo berzanskih pravila. U bitku za tu fabriku umešan je bio i proslavljeni srpski košarkaš Vlade Divac. Želeći da postane vlasnik firme iz Aranđelovca, najpre je to pokušao preko američkog fonda, a kasnije i udružen sa Danoneom. Sve je otišlo tako daleko da je predsednik Komisije Štimac završio u jednom trenutku u bolnici, a afera je ogoljena i Danone se povukao iz celog posla. Pokojna predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać dovodila je Dinkića u vezu i sa aferama Satelit i Pancir. Prva se odnosi na sklapanje ugovora Ministarstva odbrane SCG Prvoslava Davinića sa izraelskom firmom Imidžiset Internešenal o zakupu špijunskog satelita, a Srbija je kasnije Izraelu platila i odštetu zbog neispunjenja obaveza predviđenih sklopljenim ugovorom. Davinić je smenjen, ali i isključen iz stranke G17, a ceo slučaj dospeo je i na sud. I afera Pancir se odnosi na iste ljude, Dinkića i njegovog stranačkog kolegu Davinića. I nju je pokrenuo tadašnji ministar finansija, a reč je o kupovini navodno sporne vojne opreme od firme u vlasništvu Mileta Dragića, koji je Dinkića optuživao da mu namešta ovu aferu. Posle nekoliko godina, sud je Dragića oslobodio optužbi. Bez svake sumnje, toliko puta nagrađivani bivši srpski političar (nagrada za ličnost godine nedeljnika Vreme, nagrada za najboljeg ministra finansija časopisa Juromani, dobitnik Svetosavske nagrade...) Mlađan Dinkić bio je istovremeno glavni kontrolor državnih novčanih tokova i majstor za pokretanje političkih afera. Nijedna ga u prvim tranzicionim godinama nije mimoišla, iako ni za jednu nije odgovarao. Naprotiv, iz politike je otišao u jednu inostranu banku, a bilo je i medijskih spekulacija da iz pozadine učestvuje u savetovanju i srpske i doskorašnje crnogorske vladajuće političke nomenklature. I bavi se, kao i svih prethodnih godina i decenija, muzikom - stvaranjem nekih od najslušanijih domaćih i pop i folk hitova, iako je njegova politička karijera mnoge podsećala na Ostapa Bendera, glavnog junaka iz dva romana ruskih pisaca Iljfa i Petrova, a njegovi metodi na Benderov moto „ideja naša, benzin vaš“.