Dogorelo do petokrake

Pouzdan pokazatelj stepena represivnosti nekog autoritarnog režima oduvek je bio odnos prema umetnicima koji odbijaju da se pridržavaju zvanično propisane linije dozvoljenog u stvaralaštvu: koliko god sve poluge vlasti držali u svojim rukama i bili efikasni u eliminisanju svake političke opozicije - ma koliko minorna ona inače bila - takvi režimi jednostavno nisu u stanju da podnesu bilo kakav disonantni glas ni kad on stiže s relativne ili istinske društvene margine. Drugačije nije ni u slučaju Kube, zemlje koja je tokom preko 60 godina komunističke vladavine - što zbog ideološke isključivosti svog rukovodstva, što usled višedecenijskih američkih pokušaja da primenom jednog ili drugog vida sile sruši tamošnji poredak - prošla sito i rešeto, nekako uspevajući da ostane svoja; ali ne i da, makar i s razumljivim kašnjenjem, uhvati korak s vremenom i prilagodi se dramatično promenjenim međunarodnim okolnostima u odnosu na davno prohujalu revolucionarnu eru i hladnoratovsko ustrojstvo sveta. Ne samo da pokušaj normalizacije odnosa koji je inicirao bivši američki predsednik Barak Obama i koji je 2015. rezultirao kakvim-takvim popuštanjem na liniji Havana - Vašington na unutrašnjem planu nije podstakao nikakav pomak kad su u pitanju demokratija, građanske i političke slobode, nego je, istovremeno s novim zaoštravanjem odnosa sa Sjedinjenim Državama zahvaljujući koliko agresivnom, toliko i nedotupavnom postupanju administracije Donalda Trampa - čija je kulminacija, nekoliko dana pred Trampov odlazak s dužnosti, bila ponovno stavljanje Kube na listu zemalja sponzora terorizma - nivo represije na ostrvu poslednjih godina ponovo počeo da raste. „Uostalom, Obama je dogovor s Kastrovim režimom postigao samo zato što nije postavio nikakve konkretne zahteve u vezi sa ljudskim pravima, demokratijom, ekonomskim reformama ili kubanskom saradnjom s zemljama Latinske Amerike. Ali kao što se pokazalo tokom proteklih pet godina, Kuba se neće sama posvetiti rešavanju ovih pitanja. (...) Štaviše, stanje ljudskih prava se pogoršalo, a broj političkih zatvorenika povećao“, napisao je u decembru Horhe Kastanjeda, bivši meksički ministar spoljnih poslova a sada profesor NJujorškog univerziteta, u tekstu za Project Syndicate. U aprilu 2018. je tako usvojen zakon kojim se umetnicima i izvođačima nalaže da za svaki javni nastup moraju da traže odobrenje ministarstva kulture, te zabranjuje prikazivanje „opscenih“, „vulgarnih“ i drugih sadržaja koji bi mogli biti „štetni po etičke i kulturne vrednosti“ zemlje: definicija je namerno tako široko postavljena da, kako je u to vreme konstatovao Amnesti internešnel, državi omogućava da se dodatnom silinom obruši na sve disidentske i kritičke glasove u zemlji koja i inače ima dugu istoriju proganjanja umetnika. A nakon što je prošlog novembra tristotinjak umetnika, intelektualaca i aktivista stislo petlju i okupilo se na protestu ispred ministarstva kulture zahtevajući slobodu izražavanja i puštanje na slobodu jednog repera - ranije tog meseca uhapšenog i osuđenog na osam meseci zatvora zbog nepoštovanja vlasti (psovao je policiju nakon što mu je bez naloga upala u stan) - vlasti su na to odgovorile optužbama na račun umetničkog kolektiva Pokret San Isidro (SIM), koji je organizovao protest, za služenje interesima „američkog imperijalizma“; trodnevnim ometanjem saobraćaja na društvenim mrežama preko državnog internet provajdera; te raspoređivanjem patrola „crnih beretki“, elitne armijske jedinice, po ulicama Havane. No, lako je izaći na kraj s umetnicima; s načisto urušenom ekonomijom stvari su neuporedivo složenije. I mada takvom stanju u velikoj meri doprinose brutalne američke sankcije - koje je Tramp tokom 2019. ojačao i proširio kako bi osigurao glasove militantno antikomunistički nastrojenih Amerikanaca kubanskog porekla na prošlogodišnjim izborima, u čemu je i uspeo - niti su one jedini uzrok takvog stanja, niti bi kubanska ekonomija, sve da one sutra u potpunosti budu ukinute, odjednom procvetala. „Današnja kubanska privreda u principu počiva na uslugama, pri čemu su izvoz profesionalnih usluga i, u manjoj meri, međunarodni turizam (zajedno s doznakama iz inostranstva) postali glavni izvori deviznih prihoda zemlje“, navodi Paolo Spadoni, vanredni profesor Augusta univerziteta, u američkoj saveznoj državi DŽordžija, u uvodu svog januarskog teksta o stanju kubanske ekonomije. „Pre svega, Kuba nastavlja da trpi zbog neefikasnosti, birokratije i poremećaja svojstvenih dominantno državnoj i previše centralizovanoj privredi. Ostrvski socijalistički model, kome su potrebne duboke sistemske promene, nije u stanju da posluži ni kao efikasno sredstvo oslobađanja proizvodnih potencijala, ni kao model za podsticanje istinskog razvoja. Osim toga, spoljno okruženje Kube u velikoj meri je pogoršano ekonomskom (i političkom) krizom u Venecueli i Trampovim nastojanjima da se anulira politika angažovanja Havane, koju je lansirao Obama. Ne treba naglašavati da su nepovoljne ekonomske posledice pandemije virusa korona postale dodatni veliki problem“, piše Spadoni. Na nivou svakodnevnog života, taj prošlogodišnji sunovrat - nadovezujući se na dug period stagnacije, pad BDP-a u 2020. iznosio je čak 11 odsto - manifestuje se u ispražnjenim rafovima, ogromnim redovima pred prodavnicama i benzinskim pumpama, problemima sa snabdevanjem strujom te, posledično, povećanom nervozom kako građana, tako i vlasti. A sve to u uslovima pandemije koja je na Kubi, zahvaljujući nadaleko poznatom, dobro organizovanom sistemu opšte zdravstvene zaštite, te na vreme sprovedenim merama za suzbijanje pandemije, zasad ipak manje zdravstveni, a više ekonomski problem. Po podacima američkog Univerziteta DŽons Hopkins, nacija s 11,2 miliona stanovnika je od izbijanja pandemije do početka ove sedmice imala tek nešto preko 39.000 inficiranih i oko 270 preminulih od kovida-19; loša vest je, međutim, to što odnedavno broj inficiranih ubrzano raste - dok s druge strane ohrabrenje donosi objava da je prva od nekoliko vakcina na kojima paralelno rade kubanski naučnici ušla u treću fazu ispitivanja. Ambicija vlasti je da do kraja godine vakcinišu čitavu naciju. Ovako nepovoljna konstelacija unutrašnjih i spoljnih faktora bila je, izgleda, ono što je kubanske vlasti nateralo da, s istorijski velikim zakašnjenjem, najzad krenu s povlačenjem poteza koji bi tešku situaciju u kojoj se zemlja nalazi - zapadni izvori aktuelnu ekonomsku krizu u zemlji opisuju kao najgoru posle one u koju je Kuba pre više od tri decenije zapala nakon propasti dugogodišnjeg sponzora, Sovjetskog Saveza - trebalo da olakšaju. Prvi (koliko nužan, toliko s druge strane i rizičan) korak u tom smeru bila je davno najavljena i više puta odlagana, a sada konačno realizovana prva devalvacija pesosa od revolucije naovamo, uz istovremeno ukidanje od 1994. važećeg dvovalutnog sistema, u kome su paralelno postojali „obični“ i konvertibilni pesos. (Devizni kurs nove jedinstvene valute je određen na 24 pesosa za dolar, što je zapravo preslikan dosadašnji realni odnos između dva pesosa; centralna banka je pritom najavila da će svakodnevno objavljivati devizni kurs, što nagoveštava da on neće biti fiksni - to će, ako zaista tako bude, takođe biti novost za Kubu.) Ovo bi trebalo da poveća zaposlenost, da podsticaj izvozu i generalno poboljša ekonomske performanse zemlje, ali će isto tako uticati - zapravo, već utiče - i na porast troškova proizvodnje, povećanje cena robe, usluga i komunalija, zbog čega će neminovno i inflacija biti veća, pa istovremeno obnarodovano povećanje penzija i plata u državnom sektoru po svoj prilici neće biti dovoljno, uprkos tome što bi njihov rast navodno trebalo da prati kretanje inflacije. Osim toga, privatnom sektoru - u kome radi tek oko 600.000 Kubanaca, samo 13 odsto od ukupne radne snage - nije ponuđena ni tolika zaštita, što znači da će prelazak na novi pesos mnogima od njih sada dodatno sniziti zbog pandemije i odsustva turista već umanjene prihode. Ovog meseca najavljena je još jedna potencijalno važna promena: najavljeno je otvaranje većine privrednih sektora za privatnu inicijativu. Umesto dosadašnjih 127, sada će privatni biznis biti dozvoljen u više od 2.000 delatnosti, dok će od takve mogućnosti delimično ili potpuno biti izuzeti samo oni sektori, njih 124, koji su od strateškog značaja za državu, poput medija, zdravstva i odbrane. Nije malo onih koji su ovu objavu dočekali sa skepsom. Kubanski ekonomista Elijas Amor Bravo, koji živi u egzilu, rekao je tako za Dojče vele da ne osporava potencijalni značaj najavljenog iskoraka - po njemu „očajničkog pokušaja“ da se privreda nekako pokrene - ali da ozbiljno sumnja u iskrenost namere vlasti da ojačaju privatni sektor kad je to „dijametralno suprotno ideologiji režima“. Mada, ako se pođe od drevnog gesla da očajna vremena zahtevaju očajničke mere...