Dvostruka igra

Najmlađe dete Aung Sana, oca mjanmarske nacije koji se puškom i olovkom, a pod okriljem srpa i čekića, borio protiv britanske vlasti u svojoj zemlji – ubijen je šest meseci pred proglašenje autonomije 1948, pod i dalje nerazjašnjenim okolnostima – mjanmarska premijerka i ministarka spoljnih poslova Aung San Su Ći na simboličkom nivou obuhvata istoriju sopstvene zemlje. Rođena je 1945. godine, pred osamostaljenje otadžbine, slično njenom putu otvaranja ka svetu se školovala u Engleskoj i Japanu, da bi se 1988. u nju vratila, neposredno pred masovne demonstracije na kojima se zahtevalo više demokratije, a posle kojih se dobilo više pendrečenja, racija i nadziranja. Oformivši Nacionalnu ligu za demokratiju (NLD), u očima međunarodne javnosti postala je jedno od Gandijeve duhovne dece – upravo zato što se mirno i nenasilno suprotstavljala vojnoj hunti kojoj je put nehotično utro upravo njen otac. NLD je na izborima 1990. osvojila 81 odsto glasova, što se vojnim zvaničnicima na vlasti, očekivano, nije dojmilo; političarku su strpali u kućni pritvor, a u lokalnim okolnostima joj Nobelova nagrada za mir 1991. nije naročito pomogla. Iza zatvorenih vrata provela je ukupno čak 15 godina, preživela je i pokušaj atentata, a 2010. se ponovo uključila u politički život. Pet godina kasnije, na parlamentarnim izborima je s NLD-om osvojila 86 odsto glasova, kada je i došla na čelo države. Prvog dana februara 2021, vojska ju je zajedno s drugim civilnim zvaničnicima ponovo smestila u kućni pritvor, ujedno proglasivši jednogodišnje vanredno stanje. Povod – sedam voki-tokija koji su navodno nađeni u njenoj kući, a na čije posedovanje nije imala pravo. Razlog – ubedljiva pobeda NDL-a na izborima u novembru prošle godine, koje je vojska proglasila nelegitimnim, za sada bez dokaza. Cinik bi rekao da joj je pritvor najpoznatije stanište, ali bi morao da napomene i da je njena sudbina donekle posledica dvostruke igre koju je kao državnica vodila. Naime, iako je u poslednjih pet godina postala zaštitno lice mjanmarske demokratizacije, ostala je naličje nadmoći vojske, koja je sve vreme vukla važne pozadinske poteze. U Ustavu iz 2008. godine, armija je upisala i svoju zagarantovanu četvrtinu u svim budućim parlamentarnim sazivima. Ova realpolitička simbioza ogledala se u velikom pritisku na novinare, te njenom selektivnom slepilu kada je reč o masakrima nad muslimanskom Rohinđa nacionalnom manjinom koji su kulminirali pre četiri godine. Pretprošle godine je mjanmarsku armiju čak i branila Aung San Su Ći. Teško je ne zapitati se da li bi se ponovo našla u pritvoru da se, s obzirom na nesumnjivu podršku građana, već 2015. odlučnije sukobila s vojskom. Istini za volju, još je logičnije pitanje da li bi bilo ko imao snage za takav poduhvat. Ovako, dve nedelje nakon njenog hapšenja, Mjanmar je još jedno u nizu društava u kojem se duboka podeljenost narodnog tkiva preliva na ulice bez izgleda za dogledno pomirenje. U veličanstvenom Jangonu, nekadašnjoj prestonici od pet miliona stanovnika, gradu koji je i dalje stecište svih ekonomskih, političkih, verskih i drugih stremljenja u Mjanmaru, danima se na ulicama okuplja na desetine hiljada demonstranata odevenih u crveno, tradicionalnu boju NLD-a. Kola i autobusi usporavaju i trube u znak podrške, a u vazduhu se neretko nađu i tri prsta, koja u mjanmarskoj kolektivnoj svesti predstavljaju simbol borbe protiv hunte. NJima su suprotstavljeni manje masovni kontramitinzi u znak podrške vojnoj upravi. Situacija je slična i u glavnom gradu Nejpjidou, i drugom najvećem gradu, Mandalaju. Delimično obaranje internet signala i zabrana Tvitera i Instagrama nisu postigli željeni efekat, pa se uprkos uvođenju policijskog časa i protivepidemijskim merama, poput zabrane okupljanja za više od petoro ljudi, demonstracije nastavljaju u smeru zaoštravanja pozicija. Policija je od državnog udara i hapšenja Aung San Su Ći slobode lišila najmanje 326 ljudi, od kojih je 303 i dalje u pritvoru. Istovremeno, vojska se, izvesno svesna popularnosti pritvorenih zvaničnika, obavezala na nekoliko znakova dobre volje. Nasilje prema demonstrantima se za sada zaustavilo na vodenim topovima, pucnjima upozorenja gumenim mecima – od koga je, mnogo je – a uz to se obavezala na oslobađanje 23.000 političkih zatvorenika. Upravo se 13. februara, na rođendan oca nacije Aung Sana, kolona nezadovoljnih razdvojila na dve grupe. Prva je otišla pred ambasadu SAD, naročito nakon što je novoizabrani predsednik DŽozef Bajden najavio uvođenje sankcija Mjanmaru u slučaju da vojska ne oslobodi sve pritvorene. Druga je otišla pred ambasadu Kine koja je tradicionalni saveznik i saradnik mjanmarske vojske. Međutim, čak i je Kina – zajedno sa sličnomišljenicima Rusijom, Bolivijom, Venecuelom i Filipinima – napravila izvesnu, mada ne potpunu distancu od februarskog puča, naročito otkad je i Savet Ujedinjenih nacija za ljudska prava hitnom rezolucijom pozvao na oslobođenje Aung San Su Ći. Iako je zvanični Peking blokirao rezoluciju, najdalje što je otišao u intervenciji bilo je pozivanje na „rešavanje unutrašnjih razlika“ u susednoj zemlji. Uostalom, smirivanje situacije im je u interesu – samo u poslednjih pet godina, oko dve trećine kineskih fabrika u Tajlandu se preselilo u Mjanmar zbog daleko nižih troškova proizvodnje. Jednostavnije rečeno, plata. Minimalna zarada se kreće oko šezdeset pet evra, a prosečna dobacuje do 250 evra. S obzirom na razvijeno crno tržište rada, osnovano je pretpostaviti da zarade često iznose manje od prijavljene minimalne zarade. Mjanmar se tako ukazuje kao novi teren geopolitičke borbe, pa i sukoba kineskog imperijalizma i globalizma s aromom koka-kole. Kao i druga slična poprišta, ova država predstavlja potencijalno eksplozivnu mešavinu ogromne nejednakosti, svedene društvene i geografske pokretljivosti i dugo zanemarivane netrpeljivosti među društvenim grupama. Nekih 88 odsto ukupnog stanovništva, koje iznosi 53,5 miliona ljudi, čine sledbenici budizma, veroispovesti koja je izvorno pokušala da reformiše hinduizam, s posebnim naglaskom na ukidanje kastinskog sistema. U 21. veku, međutim, sve dominantno budističke zemlje sadrže neki vid kastinske strukture i Mjanmar se u tom pogledu ne razlikuje mnogo – osim što je nejednakost između verskih grupa neka vrsta surogata nejednakosti među kastama. Oko šest odsto čine hrišćani, koji, iako bez osetne političke moći, ipak ne pripadaju dnu društvenog taloga. Taj nezavidni položaj pripada muslimanima, kojih je oko tri odsto i kojima su maltene sva manjinska prava svedena na puku formu. Uostalom, masakr i nasilno proterivanje 600.000 pripadnika Rohinđa naroda iz najruralnijih krajeva države se u suprotnom ne bi desili, ili bi do sada imali konkretne posledice u vidu nečije političke i krivične odgovornosti. Uz to što NLD nije dovoljno poradio na otklanjanju uzroka nejednakosti, čini se da je ulagao napore da se oni otklone, i tu možda treba tražiti glavni razlog zbog kojeg je hunta i dalje popularna među pojedinim Mjanmarcima. Naslanjajući se da slobodarsku, socijalističku tradiciju antiimperijalizma, vojni režim je makar u retorici zadržao dva društvenovezivna elementa – nacionalnu sabornost i ekonomsku jednakost. S druge strane, prema analizi eksperta DŽerarda Mekartija, NLD je preuzeo znakovni rezervoar svih drugih liberalno-tehnokratskih organizacija koje potenciraju individualizam i vladavinu prava. Nevolja je što u nakrivo nasađenom sistemu, nisu ni prava svih aktera istovetna. Zato, smatra Mekarti, uopšte ne bi čudilo da vojska ponovo u potpunosti preuzme politički primat u ovoj zemlji siromašnih, pa makar niko ne živeo ni za jotu bolje. Uostalom, i generali uče dok su živi – u suprotnom bi se na mjanmarskim ulicama već naveliko dogodio pokolj u njihovoj režiji.