Nacionalne histerije

Rat je nužno u sprezi sa svojom vizuelnom dimenzijom; svaka iole razvijena vojna struktura nosi naboj psihološke mistifikacije – reči su Pola Virilija zapisane u knjizi Rat i film (izdanje Instituta za film, 2003). Ono što se međutim dogodilo sa filmom Dara iz Jasenovca Predraga Antonijevića po scenariju Nataše Drakulić, presedan je u srpskoj kinematografiji, koji prevazilazi svaku vizuelnu dimenziju filma, dok psihološku mistifikaciju ostavlja za teren izvan bioskopskog platna. Epopeja započinje kada je komisija Filmskog centra Srbije ocenila na konkursu filmova sa nacionalnom temom 2018. godine da je ostvarenje naslovljeno tada samo Dara od izuzetne važnosti, kako bi „sedam decenija nakon što se genocid dogodio“ ova priča bila „konačno obrađena, dok sa druge strane vuče opravdan strah od još jednog u nizu grandioznih kinematografskih i televizijskih uništavanja velikih istorijskih tema“ (!). Uz zamerke na još nedorađen scenario i pohvalu da je „izvodljivost moguća sa primenom postupka iz filma Apokalipto“ (?!), komisija je zdušno podržala projekat sa čak 61 milion dinara, od traženih 2,4 miliona evra. Tačno je to da se o genocidu u NDH nad bosanskim Krajišnicima malo govorilo u jugoslovenskoj, a kasnije i srpskoj kinematografiji. Jasenovac i tamošnja stradanja bili su više nego intrigantno interpretirani kroz melodramski prosede u filmu Deveti krug slovenačkog reditelja Franca Štiglica još 1960. godine, koji je tada uspeo da dospe do nominacije za Oskar za film van engleskog govornog područja i donese zavidne rezultate jugoslovenskoj kinematografiji na međunarodnom planu. Od tada, zabeleženo je nekoliko dokumentaraca na tu temu, dok se scenario Arsena Diklića za nesnimljeni film Djeca Kozare napisan još pre trideset godina, pojavljuje ponovo 2017. kada Lordan Zafranović sa produkcijom Art&Popcorn izlazi na isti konkurs FCS i biva odbijen. Zafranović godinu dana kasnije, kada su Djeca ponovo ostala ispod crte na konkursu filmova od nacionalnog značaja nauštrb Dare, postaje prvi glasnogovornik protiv tog – već je bilo jasno – velikog državnog projekta. I kao i u drugim sferama života, tamo gde država umeša prste nacionalna histerija podgreva se do maksimuma, pa ni film na to ne ostaje imun. U želji da se po svaku cenu promeni imidž Srbije u svetu istorijskim ostvarenjima, Dara (koja je u međuvremenu i geografski određena u naslovu, kako bi mesto i zločin o kojem autor govori bili istaknuti već u predznaku filma, valjda) dospeva u žižu javnosti jesenas, kada se odjednom pojavljuje kao potencijalni kandidat za Oskar, pa čak ubrzo i biva selektovana kod komisije FCS, što izaziva malu pobunu onih koji su u Ocu Srdana Golubovića već videli potencijal za glasove članova Američke filmske akademije. Kandidaturi je najviše zamerano što film nije distribuiran u domaćim bioskopima, niti je imao zvaničnu premijeru (na sajtu distributera Megakoma navodi se 22. april 2021. kao startni datum). No tabloidi uspevaju, naravno, da zamene teze i krivicu zapravo bacaju na „srpsku elitu koja je protiv da Dara iz Jasenovca bude srpski kandidat za Oskar“, već lobiraju za bosanskohercegovački film o Srebrenici Quo Vadis Aida? Jasmile Žbanić. Naprečac, organizovana je specijalna projekcija za novinare u Kombank dvorani u decembru prošle godine, koja je održana pod posebnim uslovima bezbednosti. I logično, s obzirom na to da je premijera zakazana za proleće, sem nekolicine izveštaja, prava kritika o Dari iz Jasenovca je izostala, što je ostavilo gorak utisak da je ta projekcija ujedno bila iskorišćena kao alibi pred Američkom akademijom da film zapravo ispunjava propozicije, jer je u kalendarskoj godini prikazan ovdašnjoj javnosti. I da će uskoro nastati jedan pravi „mali rat“ oko Dare, bilo je jasno čim se pojavio trejler za film rađen za američko tržište, te shodno tome vrlo efektno holivudski montiran i priređen, koji je sadržao jednu sitnu subverziju i očitu veliku ambiciju autora i države da se dopre do zlatne statuete – u trejleru je bilo istaknuto da je film realizovao „Oskarom nagrađeni filmmejker“ a da se pritom ne zna tačno na kog autora se to odnosilo. Antonijević jeste odavno kotiran u Holivudu, a kao koproducent filma izdvaja se ime Majkla Berenbauma koji je ujedno i jedan od najvećih stručnjaka za Holokaust u svetu, koji je od svih u špici dostigao najviša dostignuća sa nagradama, osvojivši Emi za najbolji kratki dokumentarni TV specijal. I već po prvom prikazivanju filma u Americi, rukavica je bila bačena! Jedan od najčitanijih svetskih filmskih časopisa Varajeti, objavljuje po svemu predimenzioniranu i tendencioznu kritiku DŽeja Vajzberga naslovljenu Film o Holokaustu sa upitnim namerama, koji Daru ocenjuje kao običnu nacionalnu propagandu, antihrvatski i antikatolički ostrašćenu, snimljenu da bi produbila razdor između dva susedna naroda, ističući pritom da se promišljanja opasnosti zamenjuju jeftinim senzacijama i sentimentom. Ta kritika izlazi baš u nedelji kada Asocijacija stranih kritičara akreditovanih u Holivudu privodi kraju glasanje za nagradu Zlatni globus – za koju Dara iz Jasenovca takođe konkuriše kao nacionalni kandidat – što će ubuduće biti korišćeno kao osobeni izgovor za sve neuspehe kod glasača za prestižna priznanja. Samo nekoliko dana nakon sporne kritike i uoči objavljivanja nominacija za Globuse, društvenim mrežama počinje da se širi poruka napisana ćirilično a intonirana poput objave vanrednog stanja, u kojoj se doslovce navodi da „naši neprijatelji organizovano i uspešno obaraju ocenu našeg filma“ (!), te se pozivaju svi da glasaju za Daru u što većem broju i to na najvećem filmskom sajtu imdb.com. Očito doživljena kao poziv na odbranu nacionalnih interesa, ta poruka uspeva da ujedini već dobro organizovane botove sa običnim pučanstvom, koji samo tog dana podižu imdb ocenu do neslućenih visina, hvaleći odreda film, a da je pritom stvarni broj gledalaca daleko, daleko niži... Ubrzo, Dari iz Jasenovca je ukinuta ocena, kao i mogućnost da se za film dalje glasa, što je nakon nekog vremena vraćeno. Već u prvim satima 6. februara, RTS emituje specijalni Kulturni dnevnik posvećen slučaju Dare iz Jasenovca, kako bi i javni servis stao iza nacionalnog projekta s tim što je, sem priloga o filmu i oko njega, publika konačno mogla da čuje i prvu kritiku, i to iz akademskog pera profesorke FDU Nevene Daković, koja je i sama objavila zavidni broj radova na temu Holokausta. Ističući da ova svojevrsna srpska Šindlerova lista „pripoveda Holokaust u sigurnim i proverenim granicama melodrame Holokausta“, i da je „primer uspešnog holivudskog storitelinga i mizanscena melodramskog realizma“, Dakovićeva između ostalog ističe da „filmu nedostaje neočekivano i posebno – otklon od utvrđenog, čemu Antonijević ne pribegava, iako bi mogao“. Broj priloga, specijalnih emisija i uključenja aktera u žive programe televizija sa nacionalnim frekvencijama u Srbiji počinje posebno da se zahuktava. Istovremeno sa objavom užeg kruga stranih filmova nominovanih za Oskar, kada je Dara iz Jasenovca ostala bez tako željno očekivane nominacije, Los Anđeles tajms svojom kratkom kritikom pridružuje se negativnom ali i neosnovanom napadu na film, jer se čak ni ne bazira toliko na viđenom. NJihovo navođenje da je Jasenovac izmišljen događaj, ujedno je i uvod za tužbu protiv ovog časopisa, koju u jutarnjem programu TV Prve i najavljuje reditelj filma, koji u nastupima gotovo da ne propušta priliku za verbalni obračun sa drugima koji ga po njegovom mišljenju osporavaju, u čemu dobija podršku jednog dela tabloidne štampe (kojima je vidljivo meta napada Srdan Golubović, uz producentkinju filma Otac Jelenu Mitrović). Iz sveta, doduše, dolaze i dobri prikazi Dare iz Jasenovca, o čemu uredno obaveštava distributer Megakom, pozivajući se mahom na manje uticajne filmske časopise i portale, gde se posebno ističe autorska hrabrost da se progovori o jednoj nepoznatoj fabuli iz logora... Iako će biti prilike da se o filmu još priča, naše viđenje bilo bi ukratko sabrano ovako: Dara iz Jasenovca je jedan vizuelno raskošan, a narativno sveden film, ispričan iz ugla nepoznate heroine, o njenoj borbi za spas malog brata. Autoru filma bila je dovoljna činjenica da je postojao jedan logor i da je određena populacija tu stradala, kako bi koncipirao čitavo delo, te narativ ostaje lišen mikrozapleta za koji bismo se vezali i koji bi izdvojio njegov sadržaj od čistog linearnog prenošenja sećanja na zločin i gotovo bukvalnog stilizovanja dokumentarnih ispovesti. Moćno snimljen, sa zloćudnim pozadinskim svetlom koje unosi napetost u pripovest o borbi za preživljavanje u logoru smrti, film paradoksalno ne uspeva da emocionalno veže gledaoca za svoje junake, ni kada je u pitanju drama devojčice iz naslova, niti, u paralelnoj radnji, njen otac, koji sahranjujući mrtve strahuje od otkrivanja leševa svojih najbližih, što je potencijalni narativ biblijskih proporcija, ali koji začudno ostaje nerazrađen i potpuno lišen klimaksa. Nataša Drakulić je svoj dosad najbolji scenario protkala vizijama sabirnog centra u koji odlaze duše stradalih, no u krajnjoj izvedbi od tih pasaža dobili smo jedan samodovoljni kič, umesto istinske strepnje sa koje strane linije života će ostati naša glavna junakinja. I da nije svega navedenog bilo, Dara iz Jasenovca bi bila gledana kao filmski spomenik žrtvama, ispravljanje istorijske nepravde i, posebno, kao skup edukativan film koji novim generacijama treba da približi zločine od pre osam decenija. Sada, kada je iznenada odlučeno da film ipak bude prikazan na RTS-u u subotu 20. februara, pre normalnog života u bioskopima od aprila, kako bi se, po rečima producenta Makse Ćatovića, otklonile sva priče oko filma, oko nominacije za Oskar, „a pogotovo par neumesnih i neosnovanih kritika – gde je film naša propaganda i da Srbi nisu bili žrtve u Jasenovcu“, sve navedeno ide u korist te teze. Nepotrebno proistekla drama podstiče međutim druge dileme – da li zaista svi i dalje veruju da je Oskar merilo vrednosti jednog filma? I ako veruju, da li uopšte imamo dovoljno kvalitetno ostvarenje koje može da govori o nama iz jednog drugog, originalnog filmskog ugla? A ako su oba odgovora negativna, onda ostaje najteže pitanje – da li je uopšte normalno da država odvaja visoka sredstva za projekte od nacionalnog značaja, da bi im potom služili kao poligon za testiranje sopstvene političke moći i intenziteta opšteg stanja nacije?