Transformativna snaga filma

Tačno pre godinu dana gurali smo se na konferencijama za štampu, prepunim salama za projekcije, dodelama nagrada, zvaničnim i nezvaničnim koktelima sa zvezdama na poslednja dva svetska filmska festivala održana po normalnom rasporedu – Sandensu i Berlinu. U međuvremenu, dok su festivali u prvim mesecima pandemije morali da izmišljaju rešenja i da se muče sa kratkim rokovima za prilagođavanje i prekonfiguraciju, organizatori Sandensa su imali godinu dana da prouče tuđa iskustva i da razmisle kako da oblikuju svoje ovogodišnje izdanje. Osnivač Robert Redford ne samo da se penzionisao i da je mnogo manje angažovan oko sadržaja i formata festivala, nego je potpuno prepustio odluku novoj direktorki Tabiti DŽekson, koja je nekoliko prethodnih godina uspešno vodila Sandens dokumentarni program, da u svojoj debitantskoj godini napravi sponu između tehnologije i umetnosti, i omogući prikazivanje filmova u novim okolnostima. I umesto dve nedelje u skijaškom centru Park Sitiju u državi Juti, na obroncima planine Vosač, festival je skraćen na nedelju dana i predstavljen u hibridnom formatu. U saradnji sa 26 nezavisnih nekomercijalnih bioskopa od Kalifornije do NJujorka, jedan deo sandenskog programa bio je prikazan u saradnji sa lokalnim auto-bioskopima. Na ovaj način su inače zatvoreni mali bioskopi dobili novu misiju i deo preko potrebne zarade od karata. Dok je taj nostalgični aspekt festivala imao za cilj da održi u životu ideju da su festival i film i dalje vezani za bioskopsko platno, drugi njegov format, praktičniji bar što se tiče dostupnosti publici, jeste virtualno prikazivanje filmova. U prethodnim godinama filmovi su bili dostupni samo ograničenoj publici – kritičarima, distributerima, zvezdama, sponzorima, gostima i ljubiteljima filma u Park Sitiju. Ove godine, jedna prodata karta važila je ne samo za kupca, nego i za čitavo domaćinstvo, tako da je mnogo veći broj ljudi mogao da vidi filmove. Na taj način je čak udvostručen broj gledalaca u odnosu na „živi“ festival, a pritom su filmovi imali ne samo publiku u Juti, nego svuda u Americi, pa i širom sveta. U celini, festival je uspešno pregrmeo ovaj izazov. Ipak, ono što je neminovno nedostajalo u ovakom vidu prezentacije ostavilo je osećanje sete i praznine. Nagrada žirija za najbolji igrani film pripala je filmu CODA Sijana Hejdera o tinejdžerki koja pomaže gluvonemim roditeljima i bratu, dok je za najbolji strani film izabrana Košnica rediteljke Bljerte Basoli, o ženi koja se bori za opstanak na patrijarhalnom Kosovu. Za najbolji dokumentarni film proglašen je Leto soula Ahmira Tompsona, o festivalu u Harlemu za vreme Vudstoka 1969. godine a za strani dokumentarni film Flee DŽonosa Rasmusena, izbeglička priča o avganistanskom mladom homoseksualcu u Danskoj. Sudeći po reakcijama publike i lokalnih umetničkih bioskopa, ovogodišnji format virtualnog prikazivanja i auto-bioskopi dobijaju značajno mesto za razmišljanje o organizacionoj i programskoj politici Sandesa i posle pandemije. „Mi gledamo na ovogodišnji festival kao na veliki eksperiment“, rekla je Tabita DŽekson na zatvaranju. „Analiziramo šta smo sve uradili ove godine – mnogo toga smo naučili o kombinovanju virtualnog i međuljudskog doživljaja festivala, a pogotovo o inovacijama socijalnog prostora i transformativnoj snazi filma u vrlo teškom vremenu u kome se trenutno nalazimo.“ Koliko će ovo biti trajna promena, a koliko će ljudi – premoreni od kompjutera i televizora – jedva čekati da se vrate u sale i gungule festivalskih događaja, ostaje da se vidi, ali je sigurno da je otvorena jedna nova dimenzija u prezentaciji filmskih skupova, čija će forma tek biti definisana.