Sistemski problem i pogrešan odgovor države

Povodom reagovanja Komore socijalne zaštite na tekst novinarke NIN-a Dragane Nikoletić – o tome da li se deca izmeštaju iz bioloških porodica zbog siromaštva, htela bih, najpre, da naglasim važnost činjenice da se Komora oglasila, ali i da dodam još nekoliko perspektiva. Neću govoriti o slučaju koji je bio motiv za odličan film Srdana Golubovića i neverovatno dobru glumu Gorana Bogdana, jer o njemu nemam nikakvu informaciju. Komora, koja postoji da bi se bavila kvalitetom i etikom stručnog rada u socijalnoj zaštiti, trebalo bi da informiše javnost o tome da je ostanak dece u porodici primarna vrednost – ne samo sistema socijalne zaštite, već i pravo svakoga deteta i obaveza države da to omogući po Konvenciji o pravima deteta. Trebalo bi da objasni i koliko je složen i zahtevan rad sa porodicom, koji zakonski mehanizmi i stručne procedure stoje na raspolaganju i obavezuju socijalne službe. Trebalo bi da informiše o tome koliko dece u Srbiji živi u siromaštvu, šta su važne komponente roditeljstva, osim novca, za koji tvrdi da ga je najlakše rešiti. Dakle, deca se ne izmeštaju iz porodice zbog siromaštva. Da li je baš tako? Postavljali smo to pitanje i ja i Autonomni ženski centar, različitim nadležnim organima više puta tokom 2012. i 2013. Zašto? Zato što se u izveštajima o radu centara za socijalni rad (CSR) u Srbiji za 2011. i 2012. nalazio podatak da je ukupno 1.015 „socijalno-materijalno ugrožene“ dece izdvojeno iz porodice i smešteno u hraniteljsku. Po još jednom osnovu – „roditelj nije u mogućnosti da zaštiti dete od zlostavljanja drugog roditelja“, izdvojeno je još 447 dece. Oba osnova za izdvajanje dece iz porodice su nezakonita, s čim bi se složila i Komora. Pošto nismo „komšija saučesnik i kukavica“ koji ne prijavljuje nasilje nad ženama i decom, obratile smo se nadležnim institucijama da utvrde o čemu je reč. Nema dovoljno prostora da opišem ceo poduhvat, ali tom prilikom poslata su 74 dopisa na CSR (da se prikupe podaci o deci, bez ličnih), obratile smo se Republičkom zavodu za socijalnu zaštitu, Ministarstvu rada, zapošljavanja i socijalne zaštite, zaštitniku građana i poverenici za zaštitu ravnopravnosti – zahtevima, apelima i pritužbama – da postupe u skladu sa svojim nadležnostima. Šta je bio rezultat? Iz godišnjih izveštaja o radu CSR od 2014. pa nadalje izbrisane su obe kategorije. To nikako ne znači da je pojava nestala. Pre bi se moglo zaključiti da nije bilo volje nadležnih da ispitaju naznačeno i utvrde uzroke. Za razliku od Komore, ni poslate dopise, kao ni tekst novinarke Dragane Nikoletić ne smatram „maliciozno usmerenim na sistem socijalne zaštite“. Tada sam tvrdila da se radi o sistemskom problemu, koji uzrokuje pogrešan institucionalni odgovor. U sistemu socijalne zaštite rade stručni i posvećeni ljudi, izrazito težak i složen posao, koji nije društveno priznat i odgovarajuće plaćen. Za poslednjih pet godina u njemu je manje 12,3 odsto stručnjaka, dok je broj korisnika veći za 6,3 odsto. Ukupni rashodi za usluge socijalne zaštite u nadležnosti lokalne samouprave su 0,07 odsto BDP-a (godišnje 454 dinara po stanovniku), a gotovo 70 odsto opština izdvaja manje od tog iznosa. To je kontekst u kom rade socijalne službe. S druge starne, zar je toliko teško zamisliti (čak i Komori) da u socijalnoj zaštiti ima nestručnog i nesavesnog rada, predrasuda i diskriminacije, potencijalnog sukoba interesa i korupcije, kada nam je u državi tako od vrha do dna. Iako pojedinačni slučajevi nisu slika celog sistema socijalne zaštite, hajde da hrabro kažemo – sistem (u svim oblastima) nije dovoljno dobar, omogućava zloupotrebe i da se bez posledica radi loše, rasipa novac bez kontrole, a zakida deci i njihovim roditeljima. Važno je to reći u godini u kojoj će u socijalnoj zaštiti biti usvojeno nekoliko zakona i strategija. Hajde da udružimo snage i sprečimo usvajanje loših rešenja iz prethodnih nacrta, umesto što smo pustili da bude usvojen problematični Zakon o socijalnim kartama – koji neće rešiti to što je izvan sistema materijalne pomoći polovina građana kojima je ona neophodna. I na kraju, Komora kaže – svako ima pravo na svoju istinu, ničija nije apsolutna i neupitna – ali, nemaju sve istine istu moć. One istine koje imaju moći da utiču na odluke o ljudskim životima moraju da imaju mnogo više odgovornosti. To odlično razume mladi Meti Kamberi, o tome treba da piše novinarka Dragana Nikoletić, samo kada bi to mogli da čuju odgovorni.