U potrazi za izgubljenom zemljom

Tržišna privreda je savršen mehanizam razmeštanja proizvodnih činilaca u jednom društvu. Ona obezbeđuje ne samo efikasnu proizvodnju, već i pravednu raspodelu – nagrađuje one koji su radni i inovativni, a kažnjava trome i neprilagodljive. NJu nije izmislio neki mudar čovek, već je spontano nastala u raznim delovima sveta. Međutim, da bi se pokazali pozitivni efekti tržišta, potrebno je da budu ispunjeni i neki uslovi: zaštita privatnog vlasništva, delotvorno sudstvo, odsustvo monopola i svih ograničenja slobodnom protoku robe i ljudi. Rečju – mora postojati pravna država. Te ideje su zarobile um mladog Svetozara Pejovića još kada je pedesetih godina slušao uvodna predavanja na Pravnom fakultetu u Beogradu. Pravo otkrovenje za njega bilo je upoznavanje s veštinom Rimljana da regulišu svojinske odnose. Kasnije je govorio kako je to bio jedan od retkih predmeta na kome su se u to vreme mogle čuti univerzalne istine. U društvu koje nije poštovalo privatnu svojinu i vladavinu prava, a to je, po njemu, bilo značajnije i od samog nedostatka demokratije, on nije video za sebe nikakvu perspektivu. Kao diplomirani pravnik u Americi se sa majkom pridružio ocu, oficiru koji je položio zakletvu kralju, a ne Titu, i koji se nije vratio u zemlju iz nemačkog zarobljeništva. U novoj domovini Svetozar je odlučio da raskrsti sa starom: promenio je ime u Stiv, upisao ekonomski fakultet i produžio sa studijama sve do doktorata koji je stekao na univerzitetu DŽordžtaun. Shvatao je da mu za kompletiranje slike o ulozi tržišta nedostaju mnoga ekonomska znanja. Tražio je odgovor na jednostavno pitanje – zašto su neka društva uspešnija od drugih, iako se sva podjednako sastoje od radnih i lenjih, inovatora i kočničara napretka. Nekako u isto vreme američki ekonomista Bendžamin Vord objavio je članak o „ilirskoj firmi“ – samoupravnom preduzeću koje pati od inherentnih neefikasnosti. Članak je naišao na veliko interesovanje akademskog sveta, jer je jugoslovenski eksperiment mnogima pobudio nade u demokratski socijalizam. Stivu je sve to ličilo na prazne priče jer se neposredno uverio da je samoupravljanje mit, a ekonomska efikasnost u socijalizmu iluzorna. Zajedno s još jednim američkim ekonomistom objavio je seriju članaka u vodećim časopisima o tome da teorija zanemaruje značaj svojinskih prava i pravu ulogu direktora samoupravnog preduzeća koji često ima vlastite motive, nespojive s tržišnim. NJihov model je matematički formulisan i od tada je u literaturi postao poznat kao efekat Furubotna i Pejovića. Sledili su novi članci i knjige o uporednim privrednim sistemima, o značaju svojinskih prava, o elementarnim tržišnim načelima koje visoka teorija tako često zapostavlja. Postao je jedan od rodonačelnika posebnog pravca istraživanja – ekonomska teorija prava (Law and Economics). Profesorska karijera na uglednim univerzitetima nije zaostajala za tempom njegovih publikacija. Na osnovu citiranih radova uvršten je u prestižnu publikaciju o 1.500 najvećih svetskih ekonomista od 1700. do 1996. godine. Ipak, staru domovinu nije zaboravio i pored mladalačkog zaveštanja. Posle uvođenja višepartijskog sistema probudila mu se nada da će i stara domovina krenuti putem tržišne privrede i vladavine prava. Došao je u zemlju kako bi upoznao mlade ekonomiste, kojima je u vreme sankcija Ujedinjenih nacija omogućio pristup inostranoj stručnoj literaturi i međunarodnim konferencijama, a studentima je obezbeđivao stipendije u inostranstvu. Penzionisan je kao profesor emeritus univerziteta Teksas AM, ali ostao je aktivan narednih dvadesetak godina. Držao je predavanja po pozivu na brojnim evropskim i američkim univerzitetima. Proglašen je za počasnog doktora nauka Univerziteta u Beogradu. Sredinom februara preminuo je u devedesetoj godini, u svom domu u Dalasu, okružen porodicom. Ostavio je za sobom suprugu, četvoro dece iz dva braka i brojne unuke. Lucidnost, intelektualna radoznalost i ljudska toplina Stiva Pejovića nedostajaće njegovim saradnicima i prijateljima širom istočne Evrope i Amerike.